Државност и „државност“

Фебруар је месец који може на бизаран начин спојити Србе и косовске Албанце.

Поред заједничке историје, географије, европске будућности, и један и други народ у истом месецу славе отпочињање своје модерне државности.

Петнаестог фебруара 1804. године на орашачком скупу под окриљем свадбе извесног Луке Марковића историја бележи да је дошло до проглашења Ђорђа Петровића за предводника око три стотине виђенијих Срба који су претекли после сече кнезова.

Иако је први избор био хајдук Станоје Главаш, а други кнез Теодосије Марићевић, будући вожд знајући своју нарав одбијао је да стане на чело устаника, али је на крају ово била готово једина одлука која је проистекла из шестодневног, показаће се касније, историјског скупа.

Вук Караџић није придавао значај Карађорђевом избору за вожда, Гај Пантелић то ни не наводи, као ни Димитрије Давидовић у свом делу „Устанак србскиј под Црним Ђорђем“.  Димитрије Тирол каже да је Карађорђе изабран и из практичног разлога да ако би устанак био угушен, сва кривица свали на овог „богомрског ајдука и чудовиште“.

Прота Матеја Ненадовић и Павле Поповић нису ни знали за орашачки збор, док Јован Хаџић тврди да је Ђорђе Петровић изабран за „предводитеља и старешину народног“.

Ипак, подизање Првог српског устанка сматра се јединственим догађајем европских размера, јер је то био почетак самосталног ослобађања српског народа од турске окупације, што ће резултирати стварањем модерне српске државе која је постала „костију кршних гомила што су у броби против душмана дедови наши вољно слагали“.

Петнаестог фебруара 1835. године проглашен је први српски Устав.

Већ у првом члану овог документа Србија се прогашава за независну и нераздељиву кнежевину коју признаје и турски султан Махмуд Други и руски цар Николај Први.

Следи децентрализација Србија на округе и дефинисање њених симбола, а чланом 5 дефинише се и подела власти на извршну, правосудну и законодавну.

Србијом владају кнез (признато наследно право Милошу Обреновићу и његовим наследницима), Совјет и Народна скупштина.

Устав је био последица Милетине буне из јануара исте године. Милета Стојковић научио је грешке Павла Цукића и Петра Молера који су главама платили сукоб са аутократском владавином Обреновића и циљ његове буне није била детронизација Милоша, већ ограничење његове власти.

Сва ова, чини се, ванвременска достигнућа нису могла да трају дуго јер је то био превелик терет за један мали и још увек поробљени народ о чијој судбини одлучују други.

Три године касније Сретењски устав је укинут под утицајем Османског царства, Аустрије, Француске, Русије, али и самог кнеза и њега је заменио тзв. турски Устав који већ на почетку ставља до знања да је Србија провинција, а да су њени житељи верни и привржени султану.

Сретењски Устав био је слободарски крик српског народа који је сличан однос имао према страним и домаћим диктаторима. Жеља за слободом није правила разлику да ли самовоља лежи у Стамболу, Крагујевцу или у Београду.

Седамнаестог фебруара 2008. године посланици албанске националности Скупштине Косова изгласали су Декларацију о независности у присуству „председника“ Фатмира Сејдијуа и „премијера“ Хашима Тачија.

Три месеца раније на Косову су одржани избори на којима су изабрани легитимни представници народа који су излазећи из оквира надлежности привремених институција, а следећи процес дефинисања коначног статуса ове покрајине, прогласили Косово за независну државу.

Стотину и девет посланика без десеторице Срба и једног Горанца потисали су ову Декларацију на основу које је неколико месеци касније донет и Устав Косова.

Ни један ни други документ цивилни представник међународних организација није ставио ван снаге (што је била пракса претходних година).

Изостала је реакција и генералног секретара УН-а чији је извештај из марта исте године личио на лоше срочени текст слабовидог посматрача.

Савет безбедности потврдио је своју јаловост и нереаговањем показао да је неком другом предао кормило којим се управља овим делом Европе.

Правну подлогу и међународну легализацију овим догађајима две године касније даће саветодавно мишљење Међународног суда правде који је Декларацију о независности претворио у пузлу која се савршено уклапа у мозаик дизајниран од стране ГС УН-а и његових специјалних известилаца Каја Еидеиа и Мартија Ахтисарија који су потврдили потребу за што скоријим дефинисањем коначног статуса Косова, а као једино одрживо решење предложена је независност уз међународну супервизију у иницијалном периоду.

И тако и би.

„Државност“ Косова је чињеница коју је тешко игнорисати. Државност Србије траје вековима, а обележавање датума је само један од начина да се она и очува. Кохабитација обе државности трворевина је садашњости.

Незадовољство обеју страна ствара почетак ентропије чије ће смиривање можда донети нову реалност. Какву, не можемо ни да претпоставимо.

Балкански лонац отпоран је на неке неподношљиве температуре, али у њему не кипи вода већ крв.

О томе би требало да у Бриселу разговарају два премијера и да координаторе тих преговора подсете на састав темеља обе државности.