ДСС између опозиције и колаборације

Једина корист од ауторског текста Драгана Маршићанина  у „Политици“ од 7. августа под насловом „Без признавања независности КиМ нема уласка у ЕУ“ јесте могућност да преостало чланство ДСС  и заинтересована јавност сазнају да је именовани аванзовао до функције саветника председника ДСС. О томе до сада у базу „новог ДСС“ није био стигао никакав глас, а камоли писани траг.

Да је М. Јовановић ипак добро изабрао сведочи први јавни наступ, тј. ауторски текст новог саветника, који је на своја плећа преузео Сизифов посао, да оправда учешће ДСС у „унутрашњем дијалогу о Косову“,  што је претходно, без  консултација са (тренутно непостојећим) страначким органима, најавио Јовановић лично.

Маршићанину је припао задатак да чланство и јавност анестезира и убеди не само у неопходност, већ и делотворност, па чак и лековитост, увелико започете колаборације „новог ДСС“ са режимом.

Маршићанин то чини кроз небулозну тезу, наглашену у наслову текста, да треба учествовати у „дијалогу о Косову“ јер је то шанса да се кроз расправу Вучић убеди да одуставе од пута у ЕУ! Па пошто су, ево мало топле воде, евронитеграција Србије и независност Косова  један исти процес, чим Вучића убедимо да не иде у ЕУ - сачувасмо Косово!

Је ли било ко за протеклих 5 година чуо или прочитао макар једну Вучићеву просту реченицу, којом изражава бар зрно сумње у безалтернативни пут у ЕУ? Није, и неће, јер нема силе ни цене које Вучића са тога колосека могу скренути. То је његова мисија.

Сада сазнајемо да је преостала нада да М. Јовановић и Маршићанин у седмоминутном разговору окрену Вучића наглавачке.

Вероватноћа да ће се то десити једнака је могућности да неко из места скочи у даљ 280 метара.

Да је „дијалог“ са Вучићем залудан посао ДСС је на својој кожи осетио недавно, када је, за разлику од остале опозиције, прихватио позив за консултације о новом мандатару Владе. Све  „аргументе и примедбе“ на Брнабићку Вучић је „заборавио“ још пре него је делегација ДСС видела излазна врата његовог кабинета.

Маршићанинов текст потсећа на погрешно постављену једначину, где када на једној страни доведете бројке у погрешну сразмеру, на другој никада не можете добити тачан резултат.

Зато је у тексту помена и полемике вредна само полазна, потпуно погрешна теза. Све даље је губљење времена и малтретирање папира.

Још је занимљива промена става Д. Маршићанина о Вучићу и његовом окружењу. Ономад  је, твитујући, Вучића назвао Калигулом „који је у Скупштину и Владу увео читаву  ергелу“, а сада би на отоман код Калигуле, без обзира што ће му друштво правити и део „ергеле“.

Онима који боље познају унутрашње прилике у ДСС савршено је јасно да овај заокрет изражава разлику у ставу према режиму између „новог ДСС“ и ДСС у периоду пре Милоша Јовановића.

У ситуацији када се чланство осипа, организација на терену распада, странка први пут у четвртвековној историји нема изабране централне органе, када се рејтинг мери у промилима, а дефинише синтагмом „статистичка грешка“, овакав приступ и давање легитимитета Вучићевој политици још су један аутогол „новог ДСС“.

За битисање ДСС најпогубнија је чињеница да огромна већина политичких актера и бирачког тела ову странку не доживљавају као опозициону, већ као Вучићев прилепак.

Од доласка на чело ДСС М. Јовановић је дао бројне поводе за овакво мишљење. Гласање у РИК, коалиција са СНС у Косјерићу, учешће у свим „консултацијама и дијалозима“ највидљивији су примери таквог понашања. Иступања попут Маршићаниновог ово уверење само појачавају.

Милош Јовановић треба да заборави идеју да дијалогом може „преваспитати“ Вучића.  ДСС  мора да крене у жестоку борбу против режима, у целој Србији, свим расположивим дозвољеним средствима, као некада против Слободана Милошевића.

Обавеза је ДСС да се јасно и јавно одреди према карактеру и суштини Вучићеве власти и да у Скупштини затражи поништење Бриселског споразума и Споразума о стабилизацији и придруживању. Тек тада би одлазак на канабе имао неког смисла, са Уставом испод мишке, уз обавезу М. Јовановића да Вучићу у фацу каже да ће одговарати за његово кршење.

Главни одбор ДСС треба одмах да донесе одлуку о раскиду свих локалних коалиција са СНС. У неколико општина то би значило одлазак СНС у опозицију, а у неким  другим, укључујући Врачар, ванредне изборе. За почетак сасвим довољно, да се заталаса бирачко тело и покаже Вучићева рањивост. Од тренутно малог ДСС- велики допринос почетку краја Вучићевог режима.

Кроз отпор Вучићу ДСС  треба да реафирмише снагу идеја и уверења, уместо сада доминантне личне користи малог броја функционера кроз сарадњу са СНС.

Ако повуче ове потезе ДСС ће стећи услов да поново постане респектабилан фактор на политичкој мапи Србије, а Милош Јовановић ће најавити кандидатуру за достојног наследника Војислава Коштунице.

На жалост, Милош Јовановић неће ући у борбу са Александром ВУчићем.

То није његова мисија.

Аутор је новинар и доскорашњи члан Председништва ДСС