петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > ДСС између прогона и предизборне пропаганде
Политички живот

ДСС између прогона и предизборне пропаганде

PDF Штампа Ел. пошта
Славко Живанов   
петак, 25. март 2011.

Када је пре годину и по дана један судски извршитељ пошао да изврши пресуду Врховног суда, испречио му се владика јужнобанатски, Никанор и поручио му да је СПЦ јача од Врховног суда, а да је Врховни суд млађи од Цркве[1]. Будући да се око владике окупило и мноштво свештеника и нешто народа, судска одлука није ни до данас извршена. Био је то спор око неког станарског права, или права на неку имовину. Све у свему, нит` мањег повода, нит` јачих речи. Али до дана данашњег, колико нам је познато, та одлука Врховног суда није спроведена, а списак институција, установа и појединаца који су од суда "старији и јачи" све је дужи. Да поменемо и Чедомира Јовановића који је 2001. године рекао: "Каква год одлука Савезног уставног суда била, ми ћемо у зависности од интереса грађана креирати своју будућу политику"[2]. Нагласак је, рекло би се, на оној личној заменици у првом лицу множине. Од тад, или још раније, од суђења Брозу у Бомбашком процесу 1928, када се он позивао на „суд сопствене партије“, тај нагласак селио се само са првог лица једнине, на прво лице множине, или обратно.

Седам деценија касније, тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић најавио је да ће саслушати Војислава Коштуницу, Горана Петровића и Зорана Мијатовића у оквиру преткривичног поступка у вези са испитивањем политичке позадине атентата на Зорана Ђинђића[3]. Могао је тужилац да им уручи позиве, а не говори ништа, али би се опет, као и овако, од свега направила сензација, а медији би доносили пресуде и бројали године робије позванима. Истовремено, исти медији већ осам година спекулишту и разрађују којекакве сценарије, што сами, што уз асистенцију заинтересованих центара моћи и сваковрсне политичке конкуренције, баш о позадини атентата. Рекло би се да свако од тих актера има неки свој рачун и своју математику. Како год, у Коштуничином присуству, са конференције за новинаре Тужилаштву је из ДСС-а поручено да му се исти неће одазвати, и да с њим нема о чему да се дивани.

Након тога, унисоно су академици Ћосић, Бећковић и Чавошки, као дугогодишњи чланови Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања поручили: "Осуђујемо као недостојан чин покушај да се Војислав Коштуница повеже са убиством премијера Зорана Ђинђића. На овај начин се не може нарушити углед Војислава Коштунице, већ држава саму себе извргава руглу.[4]" Истина, нису академици измислили да постоји покушај да се Коштуница повеже са убиством Ђинђића, али то, барем за сада, није чинила држава. Радили су то неки новинари, аналитичари, политичари, део невладиног сектора, боранија разне феле, али држава то радила није, јер да јесте, Коштуница би био или ослобођен оптужби, или у затвору, или у бекству. Или би процес био у току. А немамо ништа од тога. Додуше, рекло би се да држава има намеру да све те гласине испита, а по нашем мишљењу то би требало да буде у интересу свих оних који са атентатом немају никаве везе, а та им се веза у мањем или већем, или неформалном облику приписује.

Одбијањем и непоштовањем позива тужилаштва изриче се, недвосмислено, став о томе да се уставни поредак ове земље не поштује.

Истина, завера, или обична покривалица?

У саопштењима, на конференцијама за новинаре и другим јавним наступима ДСС, непрестано се понавља да се против ДСС води кампања коју предводи телевизија Б92. Та телевизија заиста негује својеврсан фанатизам у инсистирању на неким питањима и темама, бар онолико колико у ДСС негују „добру праксу“ давања лоших одговора. Када одговарају на питања, Војислав Коштуница, а и други из ДСС, углавном говоре о атентату. Криминалне афере у "Путевима Србије", за које је одговорна НС, бивши најближи коалициони партнер ДСС, као и Колубара, где је ДСС, изгледа, и те како уметала прсте, остале су некако по страни, као да у ДСС-у желе да, инсиситирајући на тези о политичком прогону у случају оптужби за учешће у атентату на Ђинђића, са себе сперу и одговорност за ове друге ствари. Али, да ли је то могуће?

Како то да се Велимир Илић одазива позивима правосуђа због "Путева"? Зашто Веља признаје, а Воја не признаје Тужилаштво? И више од тога, Велимир Илић, бранећи се, указује на могућу злоупотребу државних органа, али признаје да је кршења закона у "Путевима Србије" било[5]. У исто време, Коштуница и ДСС не виде проблем у својим људима из Колубаре. По њима је тамо, ваљда, било све у реду, укључив и ону 25-часовну дневницу у дану преласка с летњег на зимско рачунање времена...

Ми мислимо да је прича о умешаности Коштунице у атентат практично недоказива. И мислимо да Коштуница у то није уплетен. Спекулација о његовој умешаности последица је једног несретног сплета околности, као и пројекција различитих интересних и моћних група. Међутим, "Путеви Србије" и Колубара нешто су друго. У потоњем не само да постоји објективна политичка одговорност Коштунице, већ постоји и конкретна одговорност његових људи и партнера који су радили у тим предузећима, као и оних који су били у вези са њима, у смислу евентуалног извршења кривичног дела. Тачније, суд би требало да истражи све оне ноторне ствари из "Инсајдера", утврди чињенице и да казни лопове. Истовремено, зашто би априорно било искључено то да су можда неки људи из ДСС имали неког уплива и у оно највеће кривично дело? С намером, или без ње.

Јавно оптуживати Коштуницу за учествовање у планирању и извршењу атентата јесте монструозно. Свака тако адресирана оптужба, упућена било коме, монструозна је. Али и оптуживање Чедомира Јовановића и Бебе Поповића за исту ствар није мање монструозно, па су се у окружењу Војислава Коштунице тиме такође повремено бавили. Само суд има право да се бави таквим оптужбама, али сви ови који су помињани требало би, на првом месту, да исти тај суд поштују и уважавају – и да му се одазивају.

Да подсетимо, упоришна тачка обновљених оптужби против Коштунице јесте његова изјава у својству тадашњег председника СРЈ да припадници ЈСО протестују у својим униформама, исто  као што и лекари имају своје униформе. Истине ради треба прочитати транскрипт са те конференције за новинаре и видети да је нешто слично Коштуница рекао тек након петог поновљеног одговора на исто питање, већ исцеђен и удављен новинарском агресијом "како" и "зашто". То о униформама Коштуници се омакло, јер да је размислио вероватно никада нешто слично не би рекао. ЈСО је била формација Државне безбедности МУП, по снази аналогна елитним војним формацијама. Одбијање послушности и наређења, протест такве формације не може бити ништа друго него побуна. То није био протест због лоше хране у кулској трпезарији, него блокада аутопута. Истицање политичких захтева под војном/ратном опремом јесте побуна и Коштуница није смео да каже ништа што би чак и личило на његову подршку њима. Коштуница пак, на тој конференцији, био је председник странке, а не председник државе. Можда је у том часу више мислио о сопственом рејтингу, односно о рејтингу својих противника, него о одговорности. Али то није злочин. Неодговорност није злочин.

Где су остали одговори?

На другој страни, никада државни органи нису узели у обзир питања која у вези су са атентатом поставља Коштуница: Ко је пустио Багзија из затвора и зашто? Ко је ослободио Земунце из затвора? Ко је одговоран за стање безбедности председника Владе непосредно пре и у време атентата? Како је могућно да припадници МУП и РДБ буду део завере - где је и шта је радила контраобавештајна заштита? Зашто није озбиљно разматран извештај Кораћеве комисије о пропустима безбедносних органа итд? Стога, с правом се поставља питање зашто одједном толико занимање за протест ЈСО из новембра 2001, али не и за неке догађаје из фебруара/марта 2003. године. И то јесте јак Коштуничин аргумент којим он доказује да актуелна власт ипак не жели да расветли све детаље, па чак ни битне ствари у вези са атентатом.

Међутим, то говори о властима, а кад је реч о председнику ДСС и његовој намери да се не одазове тужилаштву, узмимо и други пример. Са Међународним кривичним трибуналом у Хагу, најомраженијом контроверзном судском установом чак је и Коштуница сарађивао. Јесте да је некоћ о Трибуналу рекао да му је "последња рупа на свирали", али се зато мало касније допунио и шеретски поентирао тврдећи да се "и на тој последњој рупи свира"[6]. Елем, пре неколико дана председник ДСС је рекао да је суђење Војиславу Шешељу у Хагу безакоње[7], што је тачно и што је ваљда очевидно, јер га држе у притвору, без пресуде, осам година.

У вези са Шешељем, Коштуницом и Трибуналом занимљиво је још нешто. Шешељ се сам предао Трибуналу, иако га не признаје, а Коштуница је био председник Владе Србије у чије време је испоручено више од 40 људи које је тражио Трибунал. Отишли су углавном добровољно, али је та добровољност понекад охрабривана и аутомобилима[8], можда и новцем контровезних бизнисмена, а понекад је реч била и о "добровољној" предаји (нпр. генерали Сретен Лукић[9], или Здравко Толимир[10]). Ма колико лоше мислили о нашем правосуђу, не видимо зашто би хашки казамат био праведнија и угледнија инситуција од овдашњих тужилаштава. Не видимо зашто су српски генерали (а за неке је више него извесно да су потпуно невини, нпр. Владимир Лазаревић) били охрабривани да се предају Хагу, укључујући и организовање пријема код поч. Патријарха Павла[11], а да онај који их је тамо изручио данас нема храбрости за одазив српском тужиоцу, уколико тог позива уопште и буде. Шта је то што нам даје за право да се склањамо пред обавезом коју има сваки држављанин, сваке државе на планети. Зар не би требало да су наши судови нашим грађанима много ближи од страних, па још контроверзних, као што је онај хашки? Или су ти добровољци (са и без наводника) веровали у хашку, а овдашњи, који су их на добровољну предају подстицали, не верују у српску правду? Зашто „политичким прогоном“ називамо аферу Колубара? Зашто се Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања оглашава поводом саме најаве да ће неко бити позван на разговор код тужиоца, а не оглашава се што неко осам година после добровољне предаје и даље робија у судском притвору ван ове земље, или што многи у овој земљи, на пример, похапшени приликом противљења геј-паради, месецима робијају у притвору без судске пресуде.

Одбор се уплашио што држава "сама себе извргава руглу, јер се углед Војислава Коштунице и не може нарушити", па се огласио. Необично је да му је то био повод за прво оглашавање након свих ових година, као да других (бољих) повода у овој земљи није било, или их нема. Рекло би се да им је више стало до Војислава Коштунице, што је људски. А онда је, као да већ и ово није било превише, томе додата и петиција стотинак истакнутих уметника и јавних личности, да би, на крају, у све били укључени и грађани, који су такође позвани да се својим потписима на уличним штандовима прикључе акцији против прогона Коштунице [12].

Како изгледа тај крчмаров рачун?

А „прогон“ је иначе, у преводу, најава тужилаштва да ће разговарати са Коштуницом. Ни мање, ни више, али је довољно да се стотине јавних делатника, са или без националне пензије, својим потписом успротиви наводном политичком прогону једног политичара који ужива једноцифрену подршку бирача. О каквом је тек политичком прогону могао да говори Богољуб Карић који је експресно посечен на 18 одсто растуће подршке, или Војислав Шешељ када је преполовио СПС почетком деведесетих добивши милионску подршку. Кога то Коштуничина опција данас тако страшно политички угрожава па над њим треба да се изврши политички прогон? Можда угрожава неке десничарске странке у настајању, али то сада није тема. Може бити, ипак, да је реч о управо обрнутој ствари, то јест, да овом кампањом и причом о прогону ДСС покушава да осигура цензус.

Зато би ваљало да сви актери ове приче још једном о свему размисле. Јер, да подсетимо, нису свуда сва средства дозвољена. Негде мора постојати „црвена линија“ са обе стране, јер "јед је јед, а ред је ред и... ћуд је ћуд, а суд је суд", како је певао популарни панонски Словенац[13], и ту не би требало мешати бабе и жабе, нити на такав начин намицати подршку бирача. Тачно је то да се грађани рађе поистовете са жртвом, а не са џелатом, како због тога што су често и сами жртве, тако и због тога јер презиру бахатост, охолост и неправду власти. Али грађани, исто тако, презиру и оне који странчаре и који се заправо боре за сопствене привилегије и избегавање одговорности. На следећим изборима, поред осталог, видећемо и ефекте ове кампање. Видећемо да ли су грађани акцију Тужилаштва препознали као прогон, или су акцију ДСС видели као борбу за привилегије и маневар за избегавање „колубарске“ и неких других одговорности за привредна непочинства која су се дешавала током њихове владавине.

Но, дотад, шта ће Тужилаштво да чини? Ако одустане, шаље поруку свакоме у овој држави ко је у могућности да скупи какву-такву јавну подршку да може да буде изнад закона, недодирљив. Свако од тих недодирљивих може, евентуално, да им нешто каже и поручи са конференције за штампу, али у четири ока - јок. Ако га позову, а он се не одазове, хоће ли га привести, као што се то иначе ради? Ако је позив утемељило на чврстим основама, тужилаштво не може да одустане, јер би то било аболирање од кривичног дела. Ако га, пак, позивају без јасних доказа или индиција, онда је реч о злоупотреби државних институција. Било како било, требало би имати у виду да су афере "Колубара", "Путеви Србије", и атентат на премијера три различите ствари, а не један случај. И да то што је неко највероватније невин у једној од њих не значи да је невин и у осталима. Баш као и обрнуто.

 


 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер