Finansijska kriza, Svetska banka i sistem obrazovanja u Srbiji

U obrazovanju Srbije postoje mnogi problemi. Jedan od njih je i mreža obrazovnih institucija. Mreža predškolskih ustanova odavno ne može da zadovolji potrebe. Širenje mreže visokoškolskih institucija je u prethodnim godinama izmaklo kontroli i čine se pokušaji da se mehanizmom akreditacije uspostavi kontrola nad tom mrežom. S druge strane,  Srbija ima dovoljno razvijenu mrežu osnovnih i srednjih škola. Ali, ovde je problem što ta mreža već više decenija nije preispitivana i sada je u dubokom raskoraku sa demografskim, privrednim i socijalnim realnostima. Ni jedno ministarstvo prosvete u poslednjim decenijama nije ni pokušalo da rešava te probleme iako je bilo inicijativa od stručnjaka van ministarstva.

U ovom trenutku je došla inicijativa sa strane za „racionalizaciju“ mreže osnovnih škola. Mislimo, naravno, na inicijativu Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (u okviru pregovora o sporazumu naše zemlje sa tom institucijom). Trenutak kada se pokreće rešavanje tog problema (finansijska kriza) i način na koji je to učinila Svetska banka su takvi da je potrebno da se uputi snažan signal da postoji veoma ozbiljna opasnost da se obrazovanju Srbije nanesu ozbiljne dugoročne štete.

Osnovni smisao ovog teksta je da ukaže na te opasnosti i da otvori listu temeljnih problema koji se moraju razmotriti pre no što se donesu odluke i da pokrene široku debatu o problemima optimalizacije mreže škola.

Predlog Svetske banke, koji je vrlo sporan, izneo je direktor kancelarije Svetske banke u Beogradu gospodin Sajmon Grej (NIN, broj 3058. od 6. avgusta ove godine). Taj sažeti tekst iznosi osnovne ideje koje su detaljnije izložene u jednoj analizi Svetske banke (Suočavanje sa finansijskom krizom u Srbiji putem povećanja produktivnosti javnog sektora, maj 2009: Politika je u svom broju od 26. avgusta prenela osnovne informacije iz te analize).

Suština predloga, za koji smo rekli da nosi velike opasnosti, jeste u sledećem stavu (koji je NIN izdvojio kao udarnu ideju): “Ako pretpostavimo da odeljenje ima najmanje 30 đaka, onda Srbija ima 11. 000 odeljenja više no što joj treba, ili oko 37 odsto ukupnog broja u osnovnom obrazovanju. Teorijski, Srbija tako može uštedeti 14,7 milijardi dinara ukupnog budžeta namenjenog osnovnom obrazovanju.“

Taj predlog nosi velike opasnosti iz sledećih razloga: iznosi netačne tvrdnje i nije zasnovan na stvarnom poznavanju stvari, Svetska banka ima veliku moć i naše vlasti nisu nezavisne od njenih stavova (i stavova MMF-a koji zastupa iste predloge), u istom tekstu se navodi da Ministarstvo prosvete ima razumevanje za ovakve ideje.

Navedeni predlog su preneli mnogi naši mediji, na njega se osvrću i neki naši ekonomisti koji ne poznaju oblast obrazovanja i niko do sada nije pokušao da ozbiljno pročita pomenutu analizu Svetske banke (to je učinio samo S. Antonić u Novoj srpskoj političkoj misli od 17. 8. 2009,  gde je izneo ozbiljne opšte argumente koji dovode u pitanje stavove SB).

Na početku kritičke analize predloga Svetske banke (SB) treba reći da  kada je reč o mreži škola Svetska banka nije napravila nikakvu izvornu analizu stanja mreže već da je to sekundarna analiza. A izvornih analiza ovih problema ima nekoliko. Tu je analiza Uneska i Unicefa Sveobuhvatna analiza sistema osnovnog obrazovanja u SRJ  iz 2001. godine (potpisnik ovog teksta je bio jedan od koordinatora te analize), zatim analiza na inicijativu Unicefa čiji su rezultati objavljeni u publikaciji Bogojević, A. Ivić, I.  Karapandža R. (2003): Optimalizacija mreže škola u Srbiji. T. Levitas i Hercinski su napravili za potrebe Ministarstva prosvete novu analizu 2006. godine (Finansiranje i upravljanje u osnovnom obrazovanju Srbije).

U tim izvornim analizama konstatovani su svi problemi, prikupljene su osnovne činjenice o mreži škola i dati su konkretni predlozi za optimalizaciju mreže škola (pored ostalog definisano je 11 modela rešavanja problema mreže a predlog Svetske banke koristi samo jedan – mehaničko zatvaranje škola).

Prvi problem sa „analizom“ i predlogom SB je što ni jedna od izvornih analiza koje SB koristi ni izloženim činjenicama ni izričitim predlozima ne obećava olake finansijske uštede i ne sadrži predloge kao što je predlog SB.

Drugi problem je što analiza SB sadrži veoma netačne podatke a nijedan  predlog koji počiva na netačnim podacima ne može biti dobar. Evo nekih od osnovnih netačnosti u analizi SB: nikada u poslednjim decenijama u Srbiji nije izdvajano 5% BNP za obrazovanje kako se tvrdi u ovoj analizi (nekih poslednjih godina jedva da je bilo nešto iznad polovine te cifre), nikada Srbija nije  za obrazovanje  imala nivo izdvajanja koji je „. . . uporediv sa izdvajanjima u drugim evropskim zemljama“ (čak i kada bi procenat BNP bio isti izdvajanja u apsolutnim iznosima i po glavi učenika su višestruko manja), zaključak izveden iz tih pogrešnih činjenica da „uprkos tom odgovarajućem nivou potrošnje (za obrazovanje) postignuća sistema obrazovanja u Srbiji su razočaravajuća“ je potpun neutemeljen i usmeren ka degradaciji javnog sistema obrazovanja. Ovo je tačno i pored činjenice što je u više domaćih analiza jasno utvrđeno koji su sve problemi u pogledu kvaliteta obrazovanja.

Analiza SB je napravljena na traženje našeg Ministarstva finansija. Očigledna je bila namera tog ministarstva da nađe bilo kakve mogućnosti budžetskih ušteda. To je sasvim opravdano. SB je svesrdno izašla u susret Ministarstvu finansija i dalo je iluziju da se može uštedeti „. . . 37 odsto ukupnog budžeta namenjenog osnovnom obrazovanju“.

I baš na tom čisto finansijskom terenu se pokazuje koliko je predlog SB neozbiljan i iluzoran. Pre svega nisu uračunati finansijski gubici do kojih bi došlo ako bi se čak moglo ukinuti 11. 000 odeljenja kao što su: socijalni program za učitelje koji ostaju bez posla i troškovi nove armije nezaposlenih i njihovih porodica, troškovi prevoza učenika čije škole bi bile ukinute (kupovina i održavanje vozila plate vozača i sl. ).

„Teorijska“ mogućnost značajnih finansijskih ušteda se naglo gubi kada se poznaju činjenice o mreži škola u Srbiji. Ta mreža je izrazito dvojna: postoji veliki broj malih škola (računajući tu, naravno, i područne škole koje su izdvojene od matičnih škola i to pre svega u seoskim područjima) koje obuhvataju mali broj učenika i manji broj velikih gradskih škola u kojima se školuje veliki broj učenika. Prelivanja iz jednog dela te mreže (na primer, ukidanje malih seoskih škola) ne može imati skoro nikakve efekte u drugom delu te mreže. Dalje, u Srbiji postoji preko 3000 kombinovanih odeljenja (to su ona odeljenja u kojima jedan učitelj u isto vreme ostvaruje program za 2, 3 pa i 4 razreda). Takva odeljenja se ne mogu spajati sa drugim odeljenjima i zato što u blizini nema drugih škola i zato što je i sa manjim brojem učenika skoro nemoguće raditi kada učitelj treba da u isto vreme obučava učenike različitih razreda. U „teorijsku“ računicu SB nije ušla ni činjenica da su mnoga odeljenja iz onog broja od 11. 000 koje SB hoće da „odstreli“ i odeljenja sa nastavom na jezicima nacionalnih manjina (naši zakonski propisi predviđaju znatno manji broj učenika u tim odeljenjima kako bi se ostvarilo pravo manjina na obrazovanje na svom jeziku, što je ustavna obaveza u ovoj zemlji) jer ne možete spojiti odeljenje u kome se izvodi nastava na mađarskom jeziku sa odeljenjem sa nastavom na srpskom ili rumunskom jeziku).

Kada se poznaju lokalni uslovi u kojima se nalaze male seoske škole onda ima još dodatnih razloga zašto te „teorijske“ mogućnosti nisu i stvarne. U nacionalno mešovitim sredinama ne možete ukidati neke škole jer se nalaze u lokalnim zajednicama u kojima je većina stanovništva jedne nacionalnosti i ukidanje takvih škola (ili isturenih odeljenja) izazvalo bi ozbiljne međunacionalne trzavice. Pored toga, zbog velikih rastojanja, zbog  reljefa (planinska područja) i nepostojanja puteva (negde i kada postoje nisu prohodni u zimsko vreme) isključeno je rešavanje koje se sastoji u prevozu učenika u susedne škole.

Gledano u celini, teorijske mogućnosti uštede se svode na pogled na obrazovanje u Srbiji iz vašingtonskih daljina, bez poznavanja činjenica i lokalnih uslova i bez odgovornosti.

Naveli smo neka otvorena  pitanja samo u pogledu problematičnih finansijskih ušteda koje je jedino imala na umu SB. Još veći problemi se otvaraju kada treba uzeti u obzir one parametre  koje analiza SB ni ne pominje. Te probleme ćemo samo nabrojati sa namerom da otvorimo ozbiljnu javnu raspravu o njima. To su sledeći problemi.

· SB ima zavidne kapaciteta za analizu ekonomskih aspekata obrazovanja. Iz tog razloga je zapanjujuće da njihov predlog uopšte ne pominje moguće velike negativne ekonomske posledice zatvaranja škola: podsticanje daljih migracija ka gradovima koji ne mogu da apsorbuju novo stanovništvo, depopulacija sela i dalje starenje sela sa ekonomskim štetama koje to povlači itd.

· Demografski efekti: depopulacija ruralnih područja, migracija stanovništva u reproduktivnom periodu itd.

· Stvaranje osnove za nove međuetničke konflikte jer ukidanje škola neće na isti način pogoditi sve nacionalne zajednice

·  Dalje snižavanje obrazovnog nivoa seoskog stanovništva koji je i sada katastrofalan (36, 3% stanovništva nema ni osnovnu škola a kod ženske populacije je to 44, 2%), sa svim posledicama koje to ima po ruralni razvoj

·  Ugrožavanje prava na obrazovanje dobrog dela stanovništva, a Srbija je, kao i ostale zemlje, prihvatila Uneskov globalni program Obrazovanje za sve   iz koga proističu jasne obaveze (i SB je partner u tom programu ali joj on nikada nije bio prirastao za srce)

· Kulturno zaostajanje sela u kome je škola jedina javna institucija koja treba da ima i ulogu kulturnog centra za celokupno stanovništvo

· Previđanje mogućnosti da osnovna škola treba da postane centar ukupnog ruralnog razvoja (Unesko i FAO  upravo sprovode takav jedan program). Ona treba da se preobrazi u instituciju za zadovoljavanje obrazovnih potreba celokupnog seoskog stanovništva (već sada u nekim sredinama preuzima obavezni predškolski program, treba da preuzme ulogu u osnovnom obrazovanju odraslih, da bude centar za neformalno obrazovanje odraslih koje će ih osposobljavati za nove privredne aktivnosti kao što su savremenija poljoprivredna proizvodnja, ekološka proizvodnja hrane, sakupljanje i prerada šumskog voća i lekovitog bilja, seoski turizam itd.)

Uzimanje u obzir i svih aspekata finansijske uštede i svih ovi drugih činilaca koje SB ni ne spominje je dovoljan razlog zašto se u predlozima domaćih stručnjaka (u dokumentima koje smo naveli na početku teksta) govori o optimalizaciji mreže škola (u smislu usaglašavanja te mreže sa potrebama lokalnih zajednica i uz uzimanje u obzir svih lokalnih uslova) a ne o racionalizaciji koja se prosto svodi na ukidanje škola, pre svega malih škola koje su nužno skuplje.

Optimalizacija mreže škola u Srbiji je nužna. Negde će se ona svesti i na ukidanje škola i eventualno povećanje broja učenika u odeljenjima tamo gde je to moguće –zavisno od lokalnih uslova. Ali, predlozi za optimalizaciju škola se moraju zasnivati na proverenim činjenicama i na poznavanju lokalnih uslova (naročito kada se radi o osnovnim školama) i na uzimanju svih navedenih parametra kako se ne bi nanele dugoročne i teško popravljive greške za ukupan razvoj nekih delova Srbije.

Iz tih razloga se zalažemo za ozbiljnu i široku raspravu uz proveru svih informacija (uključiv i onih iznetih u ovom tekstu). U toj raspravi treba da učestvuju domaći stručnjaci za obrazovanje, Ministarstvo prosvete, Nacionalni prosvetni savet,  pokrajinske prosvetne ustanove iz Vojvodine, udruženja učitelja i nastavnika, sindikati prosvetnih radnika, Unicef (kao najjači zagovornik univerzalnog prava na obrazovanje). Raspravu treba voditi u medijima (nadam se da će Politika imati dovoljno osetljivosti za ove nacionalno važne probleme) ali i na javnim skupovima,  gde postoji mogućnost direktnog sučeljavanja argumenata.

U toj raspravi ima mesta i za Svetsku banku, ali pod uslovima koji važe i za ostale učesnike: da ne nastupa sa pozicije moći prema našim vlastima koje su u nezavidnoj ekonomskoj situaciji pa mogu da donesu pogrešne odluke, da predloge zasniva na kredibilnim činjenicama a ne da nastupa iz ideološke pozicije (SB, baš kao MMF,  ima opšti negativan stav prema javnim službama). Uz sve to SB morala bi i sama da se pridržava preporuka koje daje i drugima. Na primer, SB je snažan zagovornik decentralizacije obrazovanja pa je i Srbiji u više navrata davala takve predloge, a u ovoj „analizi“ je dopustila sebi da definiše jake predloge iz vašingtonskih daljina.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu i predsednik Obrazovnog foruma, skraćena verzija ovog teksta objavljena je u "Politici"