„Флексибилне чињенице“ и неупитни наративи - анатомија „факт-чека“

Одавно је јавна тајна да политичари и медији—па и у најдемократичнијим либералним демократијама—лажу. Лажу слева, лажу здесна; лажу приватно и јавно; лажу и акустично, као и са озвуком.

Ни количина њиховог лагања није предмет спора. Наиме, лаже се толико често и толико ноншалантно, да су имена како претходних, тако и потоњих, постала синоними за лаж, изградивши код пучанства супер-брзу неуронску железницу између два појма. До те мере је њихово лагање једна уобичајена појава да се јавност демократских земаља била привикла и прихватила то као сасвим нормално стање ствари. Штавише, уколико би неко од дотичних у тренутку слабости нехотице изустио неку истину, тај изузетно ретки догађај увек би се третирао као спектакл вредан места на насловним страницама, отприлике како то завреди падање снега у Лисабону једном у више деценија.

Благодарећи тој малој зачкољици, кози беше тешко да кори овцу а да притом пред свима не испадне смешна. Међусобне оптужбе за лагање биле су у једнакој мери редовни део политичке игре колико и само лагање, али им нико није придавао превише значаја, јер се лажовима не верује. Веровало се, додуше, у демократски поредак, у његову чаробну способност да успешно одржава равнотежу на стубовима свих тих лажии некако опстане за добробит већине.А докле год је државна сила сама по себи била довољна за умиривање оне шачице жешћих дисидената, убедити остатак грађана у веродостојност лажи није било неопходно. С убрзаним одмотавањем клупка привредне, политичке и културне кризе на Западу, ученицима историје толико препознатљиве као симптом последње фазе једне империје, настала је потребаза јачањем стиска централне властикао последица све већег броја дисидената против либерално-демократског светског поретка.

Нова технологија надзора омогућила је либералним демократијама контролу понашања грађанао којој су тоталитарни режими из прошлости само могли сањати, али је такође дисидентима понудила нови алат за постављање незгодних питања што за одговор имадоше само све мање и мање убедљиве лажи.Протоком информација на друштвеним мрежама се могло манипулисати уз помоћ обавештајних служби, алини то, као ни контрола понашања,више није било довољно: ваљало је учинити се потпунимгосподарем мисли и осећања сваког појединца. Требало је научити грађане да воле лаж.

У том циљу, прво је у једној демократији наступио покушај да се сва негативна конотација из лажи издвоји и потом персонификује у лику једног политичара. Пројекција властите сенке на једну личност, попут Доналда Трампа у САД, чије су лажи медији свакодневно бележили, бројали и према њима се односили као досад незапамћеном феноменуполитичког живота, све у нади да ће његово име понети сву тежину асоцијације коју они сâми буде, била је тек делимично успешна стратегија. Половина земље научила је, за промену, да сваку лаж председника третира као догађај вредан помена. Бројање лажи је онда по устоличењу новоизабраног председника обустављено, а циљна је публика срећом моментално наново десензитивизована на лажи политичара, одлучно решивши да лекцији наученој за вакта минулог председника не нађе општу примену. Међутим, ослањати се на пилеће памћење не може бити једина тактика. Било је потребно решење за неукроћене елементе пучанства.

Неко се тад досетио да речи „лаж“ нађе ублаженице, у духу давно установљеног буржујског бонтона, који захтева да се по сваку цену избегне свака реч која може изазвати непријатност у разговору. Тако диљем евроатлантског света и његове периферије беше распрострањен термин „дезинформација“, а с њим и „мисинформација“ и „малинформација“:три назива за те модерне облике лагања усађена у силабус разних курсева медијске писмености финансираних од лажова (оних традиционалних).

И док дезинформација означава свесну лаж злоћудног актера, мисинформација носи застрашујућу импликацију. Она узбуркава конзервативни зазор од технологије, у овом случају друштвених мрежа. Наиме, мисинформација је несвесна лаж, односно нетачна гласина, али једна кибернетски побољшана гласина са могућношћу далеко бржег ширења данас него што је иједна то могла пре. Због те клете демократичности друштвених мрежа, сада било ко у етар може, примерице, пустити мисинформацију да избељивач лечи ковид-19, и потрова се пола неуког света. Иако према том неуком свету гајимо дубоки презир и желимо му све најгоре, па се чак и наслађујемо сваки пут када чујемо да га је стигла Божија казна за његову неукост, ипак се плашимо да ће чак и нас учене и врле својом глупошћу заразити, или да ће нас на неки ини начин његово постојање коштати здравља.

Понекад пак уграбимо тренутак да се наслађујемо и измишљеној глупости неуких, попут лажне вести о масовном тровању ивермектином у једној америчкој болници у Оклахомипласиране од америчког магазина „Ролингстоун“, а коју су затим ширили и други листови „главног тока“. Да зло буде веће, наводно чак ни жртве рањавања ватреним оружјем нису могле доћи до лекарске неге од силног броја тих жртава мисинформације што беху заузели све болничке постеље. Уз најаву Ролингстоуновог чланка на Твитеру била је (и даље) приложена фотографија тих људи; добро, неких људи, како чекају испред болнице у зимским јакнама, почетком септембра у Оклахоми, где је просечна температура у септембру месецу 29 степени Целзијусове скале. Оно што нигде није предочено с том фотографијом у вези јесте да је усликана на неком другом месту у Оклахоми у јануару и да приказује људе како чекају у реду за вакцине против ковида-19, теда у контексту (измишљене) приче о тровању ивермектином служи тек као илустрација. Кибернетски побољшана нетачна гласина у овом случају није била повод за узбуну верника у демократију, зато што је гласило које ју је проширило, као и њен садржај што указује на глупост политичких противника, имало ореол врлине.

Више није ни важно је ли нешто лаж или истина, уколико иде у прилог погледу на свет или напорима врлих. И сама лаж је тада врла. Чињенице су ионако упитне—наратив не сме бити. Но, о дражима епохе пост-истине неком другом приликом.

У чему је квака? Како употребити еуфемизме за дисоцијацију самог појма лагања од највећих лажова? Ево како. Ми лажемо, али Руси дезинформишу. Ми лажемо о дејствености и безбедности медицинског производа за рачун његовог произвођача, али Петар Петровић без медијске акредитације и за свој рачун по друштвеним мрежама шири опасне мисинформације о некој неиспитаној ремедији. Ми лажемо, али ове доказане чињенице изнете на начин који нам је превише увредљив (по сензибилитете или банковне рачуне) представљају „малинформацију“. Али наше лажи не остављају озбиљне последице. Оне су тек доброћудни инструмент доброћудне демократске власти; посве мали проблем у поређењу са овим новим, досад невиђеним опасностима модерног света, што су им вични искључиво наши политички душмани.Дезинформација—то већ има тако злоћудан призвук! А ако неко и буде склон помисли да је једнако злоћудна наша лаж да Садам Хусејин поседује оружје масовног уништења и користи антракс, која је послужила као casus belliза инвазију на Ирактоком које је страдало пола милиона деце, пилеће памћење ће притећи упомоћ.

Као главни чувари овог новоговора понудили су се медијски проверитељи чињеница, преподобни „факт-чекери“. Факт-чекер, попут средњовековног клера, има задатак да тумачи стварност и то тумачење објављује неуком пуку, коме није дозвољено да се и сам обавести из извора, нити му је познат језик изворне обавести—у овом случају језик Науке. „Обављање властитог истраживања“је велики преступ у култури коју је створила хијерократскавладавина технократа са научним благословом.Уколико се неко на такву јерес и одважи, па на друштвеним мрежама објави резултате некаквог свог дивљег истраживања,неки ревносни дигитални џематлија брзином Науке понудиће линк до „факт-чека“ званичне Цркве. Садржина самог факт-чека је небитна, као и ваљаност његовог закључка, те често остаје непрочитана. Важна је само његова функција као муниције у рату за опстанак империје што је као нови основ за легитимизацију своје власти, након што је божанско право у том својству изанђало, усвојила рационализам.

Неомађијаном посматрачу ће један такав факт-чек одређене тврдње, где из пасуса у пасус бивају потврђени аргументи изнети у њен прилог, све да би на крају тврдња добила оцену „неистина“, можда деловати бизарно. Нека се посматрач зато сети опасности малинформација (проверено тачних чињеница изнетих на непријатан начин), и нека има разумевања за то да се и у демократским режимима мислима и осећањима популуса некако мора управљати. Уосталом, зар му није дражи факт-чек демократе од пендрека аутократе?

Људи чекају у реду даприме вакцину против ковида-19, Оклахома Сити (Гардијан, 26. јануар 2021)

И, како то у непосредној демократији изгледа факт-чек једне за јавност узнемирујуће фактуалне информације? Прво се представи тврдња. У овом случају, тврдња гласи: „Швајцарска ће кажњавати затвором људе који у кућама буду држали термостат изнад деветнаест степени Целзијусове скале“.

Читајући чланак, читалац убрзо сазнаје да је мера ограничавања термостата заиста предложена и да се разматра у швајцарском парламенту као део пакета мера за штедњу гаса у случају озбиљне несташице, као и да би исту, логично, спроводили органи закона, при чему би оглушење носило последицу новчане казне или казне затвором. Читалац у том тренутку вероватно помисли да би фер оцена истинитости тврдње била позитивна. Међутим, након што га факт-чекерка увери да се мера тек разматра, да ће бити донета само уколико ситуација буде посебно озбиљна, као и да је све то далеко и мало вероватно, она даје коначну оцену.

„Нетачно.“

„Швајцарске власти нити кажњавају нити затварају људе због грејања својих домова изнад 19°C, будући да тренутно нема несташице гаса нити ограничења грејања. Предлог уредбе за увођење таквог ограничења је још увек у фази разматрања. Он би ступио на снагу само у случају велике несташице природног гаса. Казне су хипотетички могуће, али би их власти тешко издале. Затворска казна би била мало вероватна.“ (Жералдин Вонг Сак Хој, swissinfo.ch, 13. септембар 2022).

Пажљиви читалац ће приметити неподударање темпоралности прве реченице закључка и провераване тврдње: потоња се односи на могућност кажњавања у будућности, док претходна оповргава да људи тренутно бивају кажњавани. Остатак закључка је тек утеха забринутом грађанину, што као таква личи на многе сличне утехе факт-чекера које смириваше хомо демократикуса за време пандемије ковида-19: нико неће бити приморан да прими вакцину; нико неће уводити зелени пасош; не постоји могућност да је вирус потекао из лабораторије; вакцина спречава ширење заражавање вакцинисаних и даљу циркулацију вируса; итд.

Шта се у међувремену испоставило у вези са свим овим утешним факт-чековима? Људи су били приморани да приме вакцину како би сачували радна места; уведен је дискриминаторни аусвајс, а неки су га чак с ентузијазмом праведника и следећи најћакнутије теорије завере ставили себи под кожу између палца и кажипрста; вирус је по свему судећи потекао из лабораторије, сад се чак тврди и у извештају америчког сената; вакцина не спречава заражавање вирусом нити његову циркулацију. У свим тим случајевима, истина је постала лаж, али се њена моралистичка конотација није променила. Да, мораћете да се вакцинишете, и биће вам драго. Да, мораћете ипак показати зелени аусвајс, и не смете се усудити да реч кажете против тога. Да, вештачко порекло вируса је одавно било извесно, али и даље сте починили грех прераног спознавања те истине у тренутку када то није било политички коректно. Животи су били угрожени. Све је висило о вашој спремности да прихватите доброћудну лаж.

Факт-чекери, у закључку, заиста проверавају чињенице, али не њихову тачност, већ њихово дејство на грађанство, као и идеолошку чистоту онога ко их изговара. Зато почујте, Швајцарци!Није истина да ћете морати да држите термостат испод 19 степени. А онда када то буде истина, ни на памет да вам не падне да се побуните. Уосталом, где ће вам душа: зар вам није драго да жртвујете мало своје удобности за племенити циљ солидарности са браћом што нас чувају од варвара на предзиђу европске цивилизације?