Gasne igre bez granica

Kad je počela priča o gasnom konfliktu Ukrajine i Rusije malo je kod nas bilo onih koji su shvatili da bi smo mi i neki drugi u regionu mogli zbog toga loše proći. Na žalost, ni vlada nije imala jasnu ideju šta da čini u takvoj vanrednoj situaciji. Mediji su ponavljali „ništa ne brinite građani, biće sve u redu“ po onoj staroj ono-dsz krilatici „ništa nas ne sme iznenaditi“. No, na žalost iznenadilo nas je i dočekalo isto tako tradicionalno nespremne. Tek kad je dotok gasa počeo da naglo pada, mi smo (a i vlada „sa nama zajedno“) shvatili, da mi i nemamo alternativnih rešenja. I ne samo to već da pored Bugarske i Bosne mi jedini nemamo minimalne rezerve gasa za ovakve slučajeve ili pak za pikove potrošnje u veoma hladnim danima. Tako smo dočekali Božić u zebnji zbog nedostatka gasa, a mnogi zatim i u hladnim stanovima.

Naravno da je neko odgovoran za to što smo se pokazali potpuno nespremni (čak i u poređenju sa zemljama slične veličine i nivoa razvijenosti). Iako nije samo ova vlada odgovorna za to, moramo se pitati ko će snositi odgovornost posle analize koju nam je lično predsednik Tadić obećao. Čini se da će kao i do sada biti po onoj narodnoj „vuk pojeo magarca“, dakle nikom ništa, ili će pak biti neko od sitnijih igrača odabran da bude žrtvovan (to bi bio ipak neki napredak).

No, mnogo bolje od „žrtvovanja“ bi bilo da se formuliše procedura šta da se čini u ovakvim situacijama i da se konačno dovrši podzemno skladište gasa Banatski Dvor u kome mogu da stanu količine dovoljne za dobar deo zimske sezone. Naime, mnogi ne znaju da to nije neki veliki nadzemni rezervoar koji mora da se dugo gradi, već da je to prirodna šupljina u zemlji (koja je ostala od bivše bušotine) u koju može da se ubrizga gasa dovoljno za celu Srbiju u špicu grejne sezone, pa čak i da bude regionalni gasni bafer koji bi bio i profitabilan. No, za to je bilo potrebno investirati određena sredstva (koja bi se relativno brzo vratila) što očigledno da ova država nije bila u stanju. Ekonomski deo vlade se svih ovih godina bavio gotovo samo rasprodajom privrede i veštačkim održavanjem kursa dinara.

No, ako je nekom koristila ova gasna furtutma onda je to sigurno naš predsednik Tadić. On je iskoristio ovaj zamršen sukob Kijeva i Moskve, u kome iz senke učestvuje i Vašington i Brisel, da se pozicionira kao čovek koji je sposoban da reši problem jednim telefonskim pozivom. Direktor Srbijagasa, Dušan Bajatović, nije uspeo u misiji da dobije pozajmicu ili već šta od Mađarske, ali je to posle njega uspeo predsednik. Na taj način je u javnosti koja se boji hladnoće ili se već smrzava dobio značajne poene i predstavio se kao neko ko brine za svoje građane i kao neko ko ima „težinu" u evropskim razmerama. Ljudima je bitno da gas počne da teče a nije toliko važno kako je dobijen, pozajmicom ili po kojoj ceni. nije ni bitno to da li su se Kijev i Rusija dogovorili i da li ćemo za neko vreme opet ostati bez ikakvih zaliha (za razliku od nekih komšija). Bitno je da se Srbija trenutno ne smrzava i da je za to „zaslužan“ sam predsednik. Medijski tim koji je ovo odradio zaslužuje pohvalu za efektno iskorišćavanje prilike koja im se pružila.

Čitava medijska slika o ovoj gasnoj krizi između Ukrajine i Rusije je bila prilično konfuzna i iskrivljena. Medijski centri koji su ionako vodili kampanju protiv gasnog sporazuma su ovu situaciju iskoristili da odgovornost svale na Rusiju. Jasno je da je spor nastao oko toga što Ukrajina ne izmiruje dugove prema Rusiji, što ne pristaje na višu cenu gasa (koja bi i tada bila gotovo upola niža od one koju plaća Evropa) i što „nelegalno pozajmljuje“ značajne količine ovog energenta čiji magistralni tokovi idu preko njene teritorije. Očigledno je da Ukrajina ne igra tako tvrdo bez podrške Vašingtona koji ovim dobija još jedan „nesporazum“ između Moskve i Brisela (ili Berlina). Ovim se Rusija stavlja u nezgodnu poziciju – ako popušta ispada neozbiljna pred jednim Kijevom, a ako igra tvrdo rizikuje pogoršanje odnosa sa EU i uspeh antiruske kampanje u EU (a pre svega u Ukrajini). Rusija postaje svesna da će možda dobiti međunarodnu kontrolu i nešto višu cenu gasa (i dalje daleko ispod tržišne), ali da će zbog medijskog spinovanja izgubiti na rejtingu u Evropi, a naročito među pravoslavnim narodima koji su, čini se više od drugih pogođeni ovom gasnim embargom. No, postavlja se pitanje šta političkom vrhu Rusije ima veću težinu i značaj.

Kao što se širom Evrope javio talas antiruskog raspoloženja zbog ove krize tako su se i u našim prozapadnim medijima vesti i komentari usmeravali u pravcu ruske odgovornosti za situaciju u kojoj smo se našli. Dakle, nije odgovorna ni vlada (i vlade) zbog nepostojanja plana B i zbog toga što nije izgrađeno podzmno skladište gasa (čekaju valjda Ruse) niti je kriva Ukrajina što zloupotrebljava tranzit gasa preko svoje teritorije, već se jednostavno saopštava: „Rusi nam isključili gas i to na Božić“. Ponegde se doduše moglo čuti nešto o ukrajinskim krađama, ali malo o tome kako je sada „južni tok" jako bitan i kako naša pozicija postaje značajnija u regionalnim okvirima.

Tako je višegodišnja antiruska kampanja od strane nekih medija i političkih centara dovela do jedne šizoidne situacije u Srbiji – do toga da veći deo javnosti i dalje sa velikim simpatijama gleda na Rusiju (ona je po istraživanjima i dalje daleko najpopularnija strana država) dok jedan manji deo ima naglašeno kritički stav, pa i gaji negativne stereotipe o Rusiji. Problem je u tome što je taj procenat u medijsko-političkoj eliti mnogo veći nego među „običnim" građanima, pa se zbog toga stvara jednostrana pa i pogrešna slika u medijima o odnosu Srbije i Rusije.

U pogledu političke orijentacije među strankama „patriotske orijentacije“ je veći procenat proruskih stavova a među simpatizerima stranaka poput LDP-a i G17 ima značajan procenat onih sa negativnim odnosom prema Rusiji. Na taj način neka bazna političko-ideološka orijentacija, pa i izbor medija u velikoj meri formira i konkretan stav povodom ove gasne blokade. Oni koji su za NATO-integracije i koji prate medije poput B92 i Blic-a nisu imali mnogo razumevanja prema Moskvi i iz njihovog tabora su se mogli čuti i zluradi komentari: „Eto vam vaša braća Rusi zavrnuše slavinu“. To je zabolelo one koji imaju pozitivan odnos prema Rusiji i stavilo ih je u nezgodnu situaciju da u hladnim stanovima „brane Moskvu“ ili barem da se izbore sa medijskim spinovanjem. No, ima dosta i onih koji zavisno od situacije osciliraju od proruskih stavova pa do ogorčenosti prema „severnoj braći“. Oni se najčešće povode za trenutnim događajima i za tim kako ih mediji „prezentuju“.

Očigledno je da su oni krugovi koji ne žele partnerske odnose Srbije i Rusije i koji su vodili dugu i prljavu kampanju protiv gasnog sporazuma ovu situaciju doživeli kao „zicer“ koji ne mogu propustiti. Tako je u medijskom prostoru situacija simplifikovana na to da su „nam Rusi isključili gas“, bez obzira što to nije samo nama već i Evropi i što je tu odgovornost Ukrajine najveća. No, kao da ni to nije dovoljno pa se sve „začinilo“ efektnom slikom o paljenju ruske zastave u Kragujevcu od strane meštana periferije. Ovu je sliku sa komentarom objavio – a ko bi drugi nego Blic – i ona je odmah preneta u druge medija, pa i u inostranstvo. Naravno da je u Rusiji izazvala negativne reakcije jer to sigurno ne doprinosi našem spoljnopolitičkom rejtingu u Moskvi.

Zanimljivo je da ovo nije delo ni neke stranke koja se protivila energetskom sporazumu (ili barem zvanično nije) a ni neke nevladine organizacije koja pati od „straha od Rusije“ već običnih nezadovoljnih građana ili preciznije „aktivista mesne zajednice“ Na fotografiji se vide dva čoveka koji pale zastavu koja bi mogla biti ruska ili pak zastava Srbije okrenuta naopako (da simulira rusku). Dakle nije to bio ni neki „spontan“ protest od barem desetak ljudi već lični čin par ljudi i gde se, gle slučaja, baš u tom trenutku našao novinar Blica da to snimi i da uzme izjavu od nezadovoljnog čoveka. Nebitno je da li je ta priča zaista spontana ili „sponatana“ ona je lepo poslužila da se dodatno spinuje domaće javno mnjenje protiv Rusije a u Rusiji i protiv Srbije. Za sve vam je trebalo par ljudi koji su verovatno iskreno ogorčeni što nemaju grajanja i misle da je za sve to kriva Rusija i jedna zastava, ruska ili srpska svejedno. Malo ulaganja i eto značajnog medijskog efekta u gasnoj igri bez granica. Kad se sve sabere i oduzme – predsednik je na dobitku jer je „sprečio“ smrzavanje Srbije (iako kriza sa gasom nije prošla kako to naši mediji prezentuju) a srpsko-ruski odnosi su bili na medijskom iskušenju.