Из архиве НСПМ - Говор на скупу подршке владици Јоаникију “Свећа за слободу” испред Цркве Светог Марка (14. мај 2020.)

Драги пријатељи, браћо и сестре, децо наша, младости наша, саборци моји.

Имам трему када стојим испред овог места, и због онога што је иза мене и због оних који стоје испред. А пре свега имам осећај одговорности и стрепње да нећу бити достојан повода који нас је окупио и онога због кога смо се овде окупили.

Нема много ствари на које могу да будем без икаквог остатка поносан у ових својих више од пола века свесног живота. Али, међу тим стварима, а ипак их има, Богу хвала, свакако спада то што сам за живота видео и стајао близу патријарха Павла, и што – ако смем да кажем – владику Јоаникија могу звати својим пријатељем!

Не знам да ли има опозиционог скупа током свих ових година на којем нисам био. Најчешће са стране, као посматрач, аналитичар и као навијач сваког, истинског опозиционог протеста. И драго ми је што вас овде видим у оволиком броју.

Знате и сами како смо се организовали, да никаква сила, никаква служба, никакве паре не стоје иза нас. Ни иза нас који говоримо, ни иза вас који ово слушате. Никаква „црвена“, никакав сендвич, никакви аутобуси, никаква организација... И када сам већ у прилици да вам се обратим, а надам се да нећу бити преопширан, хоћу да вам кажем барем две или три ствари – просто да остану и их запамтите као мој савет.

На основу мог искуства и ово мало знања и доста година које сам у међувремену сабрао – „Гледајте оно што нас спаја, не гледајмо оно што нас дели“. Да смо гледали оно што нас дели – можда се и ми не бисмо овде сабрали!

Као ни ми, ни ви овде нисте истомишљеници и не треба да будемо. Ми нисмо овце, ми нисмо крдо – ми смо људи који покушавају да мисле својом главом, некада мало боље, некада мало горе. Некада и грешимо. Али важно је да смо свесни да нисмо савршени и да покушавамо да будемо бољи. У томе имамо светао пример на који можемо да се угледамо, не само, ако могу да кажем, светог и покојног патријарха Павла, него и владику Јоаникија, митрополита Амфилохија и многе часне јереје Српске православне цркве – који су овог тренутка прогоњени у Црној Гори! (аплауз)

Због њих морамо покушати да будемо бољи него што јесмо. Због њих смо се сакупили, а не због не знам каквих сјајних и „дивних“ говорника, или лидера са ове или оне стране.

Зато кажем – не дозволите да вас поделе!

Ето, ви овде и ваши пријатељи које ћете сутра, или прекосутра довести, и којима ћете морати објаснити – шта је овде било. Па, ако ништа друго, било је пар дивних песама, песама које маме сузе на очи. И било је пар људи који су такви какви су, али нису скроз лоши, и нису злонамерни. И нико их није послао и нико их није платио да говоре то што говоре. Чак и ако греше, драги пријатељи!

Ја сам био ближе него што сте ви мени сада госпођи Ани Брнабић у Скупштини Србије и рекао сам јој крајем последње седнице у децембру: „Госпођо Брнабић није нормално ово што радимо! Није нормално да не реагујемо на оно што се дешава у Црној Гори поводом срамног закона о верским заједницама“

И само још једно, мада бих имао много тога да кажем. Морам само још једном, уз извињење и вама и овим људима које сам малочас поменуо што их стављам, не баш у исту реченицу, али у исти говор са ове две особе – председника српске владе Ану Брнабић и председника Александра Вучића. (масовни звиждуци) Ја сам био ближе него што сте ви мени сада госпођи Ани Брнабић у Скупштини Србије и рекао сам јој крајем последње седнице у децембру: „Госпођо Брнабић није нормално ово што радимо! Није нормално да не реагујемо на оно што се дешава у Црној Гори поводом срамног закона о верским заједницама“. А она ми је на онај свој начин (знате и сами какав начин) рекла арогантно да сам „неодговоран“ и да „доливам уље на ватру“, да ја хоћу, не знам шта, „авантуризам“, „крв да се пролива“ итд.

Ја имам децу. Ви сте или генерација моје деце, у најгорем случају моји вршњаци, или нешто мало млађи од мене. Нико не жели крв да пролива – ничију. Али немојмо да бркамо бабе и жабе, немојмо да вређамо интелигенцију овог народа, немојмо да вређамо славне претке, немојмо да брукамо потомке!

Ако је ико толерантан на овој политичкој сцени (извињавам се што то морам да кажем), понекад вас, знам, чак и нервирам том толеранцијом, смиреношћу, благошћу и тиме што не одговарам на нападе, псовке и увреде у скупштини и изван тога, онда је то вероватно – моја маленкост. Али постоје неке линије преко којих се не може прећи. Постоје неке ствари које се не смеју толерисати. Једна од тих ствари је оно што се дешава са српским народом и Српском православном црквом у Црној Гори.

Нема данас угроженије и потлаченије заједнице и мањине у Европи, можда и у свету, него што је то српска црква и српски народ у Црној Гори. И то треба јасно и гласно рећи. То није „хушкање“, то је просто констатовање елементарне чињенице

Нема данас угроженије и потлаченије заједнице и мањине у Европи, можда и у свету, него што је то српска црква и српски народ у Црној Гори. И то треба јасно и гласно рећи. То није „хушкање“, то је просто констатовање елементарне чињенице. И ја се питам где су наши вајни и врли „борци за људска права“ и невладине организације да дигну свој глас поводом овог насиља према једној мањини у једној европској држави. И где је наша вајна влада и где је наш храбри председник који се „никога не боји“ и који „свима каже све у лице и скреше у брк“?(звиждуци и узвици „издаја“)

И ево, кажем сада, обраћам се госпођи Ани Брнабић са овог места: Госпођо Брнабић, био је крај децембра. Био је последњи дан седнице Скупштине Србије. Ви сте рекли да „не доливам уље на ватру“. А ја сам само хтео да скупштина усвоји једну резолуцију, или декларацију која ће осудити оно што се дешава у вези са спорним законом и послати поруку српском народу у Црној Гори да нису сами. И то, наравно, нико од њих из скупштинске већине није хтео да прихвати!

Ево, госпођо Брнабић, нисмо „доливали уље на ватру“, били смо стрпљиви, били смо мирни, били смо мазохисти, да не кажем неку другу и још тежу реч од тога. И шта смо добили?

Ево, госпођо Брнабић, нисмо „доливали уље на ватру“, били смо стрпљиви, били смо мирни, били смо мазохисти, да не кажем неку другу и још тежу реч од тога. И шта смо добили? Са правног насиља – сада имамо физичко насиље. Сада пребијају нашу децу и хапсе наше владике у Црној Гори! То је последица ваше политике! (салве звиждука)

И то је страшно драги пријатељи. И нема речи, нема звиждука, нема израза који то може да изрази – ту страхоту, то огорчење и ту срамоту – што имамо владу која реагује на такав начин који реагује, односно – не реагује!

И ја са овог места морам да кажем, колико осуђујем криминални режим Мила Ђукановића у Црној Гори, а то сигурно није нешто што је спорно, исто толико не могу да не осудим, нажалост, срамно саучесништво српског режима у ономе што се дешава у Црној Гори!(звиждуци и узвици „Уа“„Мило-Вучићу“, „Мило-лопове“)

Причаће о томе и моје колеге. Али, ако не жели да срамни жиг остане на њему, Александар Вучић би колико вечерас морао да предузме мере. Где му је сада седница његових кризних штабова, савета и његових комисија? За сваку ситницу, за сваку глупост је знао да сазива Савет за националну безбедност. Зашто сада не сазове Савет за националну безбедност?

Зашто се понаша као да је реч о спору и сукобима у неком „Занзибару“, Тангањики, некој далекој азијској или афричкој земљи? И даје изјаве типа као да је кандидаткиња за „Мис света“ – да „буде мир“ („нико није крив“) и ето, да се „разговара и да будемо толерантни“. И да се „нађе заједнички језик“. Па, хоћемо да нађемо заједнички језик, али како да нађемо заједнички језик са криминалцима који хапсе наше владике и пребијају нашу децу – господине Вучићу!

Ви ћете данас овде чути предлог наших закључака који су, верујем, за све неспорни, одмерени, умерени – али одлучни. Камо среће да су то закључци тог државног „кризног штаба“ или тог Савета за националну безбедност, који би већ требао да заседа, а не заседа у овом тренутку. Ми ћемо, ако треба, доћи и сутра поново. Доћи ћемо и долазити овде све док не буде ослобођен владика Јоаникије и његови свештеници! (грађани скандирају: „Не дамо владику, не дамо владику, не дамо владику“.)

Важан савет, апел, молба, преклињање. Не дозволите да вас заразе мржњом. Знам да није лако издржати, али немојте то дозволити, јер ће то бити њихова победа. Треба мрзети неправду, а не људе! 

Да. Не дамо владику! Ја се надам да ће чути владика ове речи. Ако ништа друго, пренеће му наш пријатељ Гојко Раичевић из ИН4С-а, којег овом приликом поздрављам и неки други пријатељи из Црне Горе. Поздравимо их аплаузом! (аплауз)

Кад смо већ код тога, важан савет, апел, молба, преклињање. Не дозволите да вас заразе мржњом. Знам да није лако издржати, али немојте то дозволити, јер ће то бити њихова победа. Треба мрзети неправду, а не људе! Силнике, а не нељуде, грешнике и грех, а не оне који живе у Црној Гори, не оне који се изјашњавају као Црногорци, без обзира да ли за то више или мање, има историјских основа и права. Немојмо да се делимо.

Оно што треба да научимо и од владике Јоаникија и од митрополита Амфилохија, и од свих учесника ових величанстевених литија у Црној Гори које су потресле не само Црну Гору, не само регион, него су цео свет запрепастиле својом узвишћеношћу, достојанством, масовношћу и упорношћу - од њих треба да учимо и упорности и храбрости и истрајности и толеранцији. Као и из данашњих речи митрополита Амфилохија који каже: “Ухапсите мене. Ја сам крив, ако је неко за нешто крив – пустите Јоаникија“. Пустите српску децу и младеж која је хапшена, привођена, пребијана по улицама градовима Црне Горе.

Од њих треба да учимо, и на њих да се угледамо. И биће боље! Немојте да вам буде тешко, ко год буде овде говорио. Неко вас више занима. Неко вам је досаднији, неко вам је дражи срцу, неко вас нервира. Али дођите не због онога који говори, не због онога који ту стоји испред, него због поруке и због мисије која нас је окупила.

А Бог ће, драги пријатељи, помоћи – ако буде имао коме. Живели!

(Говор народног посланика Ђорђа Вукадиновића и уредника НСПМ на скупу подршке владики Јоаникију и свештеницима СПЦ испред цркве Светог Марка у Београду 14. маја 2020.)

ЗАХТЕВИ УЧЕСНИКА СКУПА „СВЕЋА ЗА СЛОБОДУ“

1. Да председник Републике Србије Александар Вучић и Влада Републике Србије јавно и недвосмислено најоштрије осуде Мила Ђукановића и његов режим, а посебно репресивно хапшење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, свештеника Српске православне цркве и њених верника у Црној Гори, сурово обрачунавање полиције са мирним демонстрантима и пребијање деце, као и свеукупно гажење основних људских права Срба и верника СПЦ у Црној Гори.

2. Упућивање протестне ноте Србије властима Црне Горе због отимања светиња Српске православне цркве у Црној Гори и свеопште репресије према тамошњим Србима и православним верницима.

3. Да Република Србија пред Уједињеним нацијама, Саветом Европе, ОЕБС-ом и другим међународним институцијама покрене питање положаја Срба у Црној Гори, уз навођење тачних и исцрпних података о томе да су Срби изложени прогонима и ограничавању верских и националних слобода, да им је онемогућено запошљавање и напредовање у државним органима, као и то да се, према свим меродавним статистичким подацима, у Црној Гори спроводи планско асимиловање Срба.

4. Ускраћивање гостопримства Ђукановићевом амбасадору у Србији Тарзану Милошевићу, свођење дипломатских односа са Црном Гором на конзуларни ниво током трајања кризе, те раскид споразума између Републике Србије и Републике Црне Горе о узајамном заступању и пружању конзуларне заштите и услуга.

5. Хитно усвајање у Народној скупштини Србије „Резолуције о положају и угрожености Срба и Српске православне цркве у Црној Гори“.

Подсећамо да је према Уставу, Република Србија дужна да штити права и интересе својих држављана и Срба у иностранству. Докле год власти у Србији не буду предузеле наведене мере и испуниле своју уставну обавезу, сматраћемо да су Александар Вучић и Влада Србије саучесници Мила Ђукановића у затирању Српске православне цркве и српског народа у Црној Гори.

Организатори и учесници протеста „Свећа за слободу“

(НСПМ)

(16.мај 2020. године)

Видети још: НСПМ: Захтеви организатора и учесника скупа „Свећа за слободу“ - Вучић и Влада Србије јавно и недвосмислено да осуде Мила Ђукановића и његов режим, а посебно хапшење епископа Јоаникија

Београд: Испред Цркве Светог Марка скуп "Свећа за слободу" у знак подршке владици Јоаникију и ухапшеним свештеницима СПЦ у Црној Гори; Вукадиновић: Срамота је што имамо власт која не реагује на пребијање наше деце и хапшење наших владика