субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Индустрија уџбеника у Србији је вредна 100 милиона евра, док улагање у њихову производњу није веће од милион-два. Страни корпоративни интерес је овде примаран, и то се види у свим областима
Политички живот

Индустрија уџбеника у Србији је вредна 100 милиона евра, док улагање у њихову производњу није веће од милион-два. Страни корпоративни интерес је овде примаран, и то се види у свим областима

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Кавчић   
понедељак, 19. јул 2021.

„Људи воле бајке. Срби поготово. Воле приче са срећним крајем, воле кад неко наш успе у свету, воле када Давид победи Голијата. Мој данашњи гост је човек који се уклапа у све ове сценарије. Он је наш човек у белом свету, који је успео, и који је на неки начин, симболички, али и правно, и фактички, победио неког мултинационалног Голијата. А при томе се још онд  тај и такав херој враћа кући са жељом да помогне свом народу и да га поведе у бољу будућност. Има ли боље приче или бољег сценарија за једну животну и политичку бајку?“

Овим речима је Ђорђе Вукадиновић отворио последњу епизоду „Црно-белог света“ у сезони, у којој је гостовао Александар-Алек Кавчић, српски изумитељ, информатичар, хуманитарац и, како га је домаћин током емисије назвао – „просветитељ“.

„На много начина се успех може разумети, ја га не поистовећујем са финансијским успехом, и моја мотивација никада није финансијска… За мене је лично успех у животу ако човек може да ради нешто и да оствари нешто. Оставити дело иза себе је успех. И сад, ако човек има ту срећу да не оствари само једно дело, него неколико, утолико је срећнији и успешнији“, каже Кавчић.

Електро-инжењер и професор на универзитету Карнеги-Мелон у Питсбургу(САД), изумео је у сарадњи са својим ментором патент који омогућава кондензацију софтверских података тако да заузимају мање меморије него што би иначе. Патент је произведен у милијардама примерака и користи се у сваком модерном компјутеру. Компанија „Марвел технолоџис“ је нашла за сходно да на том патенту изгради светски успех, али не и да универзитету, а тиме и изумитељима, плати оно што им следује. У правној борби коју су Кавчић и његов универзитет давидовски повели, корпоративни „Голијат“ је морао да универзитету исплати 750 милиона долара. Део тих средстава је припао српском научнику, али он није одлучио да на том новцу само „седи“. Прошле године, Алек Кавчић је основао Фондацију која је уздрмала домаћу јавност акцијом давања уџбеника свој деци – бесплатно. Ова иновација је једно од дела на које најпоноснији, каже.

Нисмо под окупацијом, али смо под контролом страних фирми. И то је очито. Страни корпоративни интерес је примаран овде, што се види у свим областима

„Ја сам се нашао у ситуацији да сам гледао вести у Србији, гледао сам шта се дешава, схватам у каквој смо позицији као земља… МИ смо након распада Југославије постали једна мала земља, која се не пита много и у којој, да будемо отворени, хара колонијализам. Колонијализам у правом смислу те речи.“…“Нисмо под окупацијом, али смо под контролом страних фирми. И то је очито. Страни корпоративни интерес је примаран овде, што се види у свим областима… Рио Тинто, разне компаније које успевају преко својих влада да ургирају да овде амбасадори ургирају за те фирме, а ми се једноставно као нација мало питамо. Изгубили смо своју привреду која је некада била врло јака, која је могла да конкурише на Блиском истоку, Африци, Јужној Америци, где су се градиле хидроелектране, путеви итд. Били смо ценом конкурентни Западу, сада више то немамо. Постали смо једна мала земља са малом или готово никаквом привредом, којом доминирају странци.“…“ И ми не можемо да се дигнемо финансијски, управо зато што смо потиснути интересима страних компанија које нас овде неће развити, него овде су дошли да експлоатишу оно што се има експлоатисати… Па, шта год ти било: Да ли јефтина радна снага или руде, или прљава индустрија. Мене то боли. Ја то гледам и у мени то изазива бол… И немоћ. Сјединили се бол и немоћ… И размишљао сам како нешто урадити.“

Кавчић одговорност за овакву ситуацију приписује својој и генерацији својих родитеља и сматра да ти нараштаји не могу да поправе начињену штету, али могу вратити земљу на прави пут. С његове тачке гледишта, најбољи начин да се то учини је кроз систем просвете и васпитања, како у погледу пружања знања, тако и образовања и формирања младих као грађана.

Ако деци из руралних средина не дамо једнаку шансу, ми се одричемо будућих Тесли, будућих Пупина, будућих Вука Караџића

 „Сваком детету морамо дати једнаку шансу. Мала је ово земља да бисмо се тако лако одрицали талената. Ако деци из руралних средина не дамо једнаку шансу, ми се одричемо будућих Тесли, будућих Пупина, будућих Вука Караџића. Све су то били људи који су из малих места потекли, али су имали шансу за образовање… Да ли због Доситеја, или због тога што су расли у Аустроугарској, али добијали су ту шансу. Ми ту шансу морамо дати свој нашој деци.“

„ Аутор Клетових уџбеника је истовремено директор завода који одобрава уџбенике!? Има ли већег конфликта интереса?“

Размишљајући о томе како функционише просветни систем и на који начин он може допринети његовом поправљању, Алек Кавчић је дошао до закључка да је приуштити деци бесплатне уџбенике један од истовремено најједноставнијих и најбољих начина.

„Имате основну премису: Постоји писац уџбеника и онај ко ће то да прочита. Када се на ту линију накачи мноштво посредника, онда та линија постаје скупа. Ми смо систем довели до тога да се на ту линију качи много њих. Качи се издавачка кућа. Издавачка кућа не мора да постоји да би неко читао нечију књигу. Поготово не данас кад постоји интернет. На ту линију се качи дистрибутер, на ту линију се качи и корупција. Ако заиста размислимо да ли то може да се уради и без тих закачаљки – може. Као на пијаци – када избаците посреднике, цена пада“, каже Кавчић.

 „Фондација једноставно инвестира новац у писање уџбеника. Напише уџбенике, али не с циљем да од тог писања уџбеника прави прекомеран профит. Не. Циљ је да се напишу уџбеници, да они буду основно национално добро, што јесу, што би требвало да буду. Једна зрела држава би то могла да уради… Али ако је држава невољна да то уради, то уради фондација. Кад се уџбеници напишу, једноставно иду на интернет. Бесплатно!“

Индустрија уџбеника у Србији је вредна 100 милиона евра, док улагање компанија у њихову производњу није веће од милион до два милона евра

„Индустрија уџбеника у Србији је вредна 100 милиона евра, док улагање компанија у њихову производњу није веће од милион до два милона евра“, истиче Кавчић. Но, његова иницијатива није прошла некажњено. Барем у покушају.

„Та ваша идеја је изазвала велико отпор, пре свега код највећих издавача, а пре свега код највећег, гле’ чуда – страног, то је немачки Клет… И због чега сте ви фасовали разне тужбе“, подсећа домаћин. „Али сада овде Голијат тужи Давида и оптужује га за нелојалну конкуренцију и злоупотребу интелектуалне својине. То је окосница тужбе и оптужба Клета који наступа испред тих, сад, наводно, угрожених издавача, којима ваша иницијатива, такорећи, узима хлеб из руку.“

„Ја имам шест тужби, можда ћу имати још, не знам.“, каже Кавчић кроз осмех и наставља: „Пазите, те тужбе су… Ја не знам да ли уопште имају смисла, мислим да је само циљ да се стави у новине да сам тужен, и да се онда рафалном паљбом пуца у мене, с надом да ће један од тих метака да погоди. Када имате нешто против некога, ви не дижете шест тужби. Ви дигнете једну, али праву. Ако неко крене тако рафалном паљбом да пуца и да тужи за све и свашта, ту знате да заправо нема ништа. Јасно је шта ту смета: Страни издавач је дошао у Србију. То су немачке, словеначке и хрватске компаније. Занимљиво је да су то компаније из Европске Уније. Зашто? Па неког интереса ту имају, а интерес им није да се подигне просвета у овој земљи.“…“Странци неће радити у Србији из доброте свога срца. Него профит, а постоји и онај, вероватно, субверзивнији циљ а то је: Овладајте просветом неке друге земље, овладаћете њиме за неких 30 година унапред.“

Домаћин је скренуо пажњу на чињеницу да су све те уџбенике ипак одобриле домаће институције, а не стране, а да су их писали домаћи аутори. У одговору, гост је поново указао на корупцију, истакавши пример директора Завода за унапређење образовања и васпитања, који је истовремено и аутор једног од Клет-ових уџбеника. „ Аутор клетових уџбеника је истовемено директор завода који одобрава уџбенике!? Има ли већег конфликта интереса?! И то нисам рекао ја, већ постоји мишљење агенције за борбу против корупције. До те мере то иде, да ми немамо ни одговарајуће тело које је независно од тих страних издавача које одобрава уџбенике“.

„Верујем да се у Београду на води ради пре о прању пара него о арапској инвестицији“

Говорећи о размерама страног утицаја, Вукадиновић је поставио тезу да је Србија у полу-колонијалном односу не само према великим силама, него чак и у односу на мале арапске земље, алудирајући на Уједињене Арапске Емирате. „Мислим на овај феномен блискоисточних инвестиција – Београда на води, обећања кула и градова, шеика Мухамеда бин Заједа као нашег највећег брата и пријатеља за којег нисмо знали да постоји до јуче. Ми толико спуштамо своју цену да нас колонизују не само велике силе, већ ко год да се нађе на путу и ко год има нешто мало пара“, рекао је Вукадиновић.

Имате много начина да оформите офшор компанију, па офшор компанија са Бермуда или са Бахама оформи компанију у Емиратима, па та из Емирата уђе овде, а новац ко зна чији је и одакле је

Алек Кавчић је изнео своје мишљење да Београд на води уопште није арапски пројекат. Јер да  јесте, не би се појављивао само понекад званични инвеститор Мохамед Алабар. „Долазиле би њих десетине и надгледали то и руководили. Па нису они блесави људи да упумпавају ту толико свог новца, а да не долазе на некакав надзор и да не прате своје инвестиције.“ (…) „Имате много начина да оформите офшор компанију, па офшор компанија са Бермуда или са Бахама оформи компанију у Емиратима, па та из Емирата уђе овде, а новац ко зна чији је и одакле је“, каже Кавчић.

„Странке у Србији су лидерске и недемократске“

Алек Кавчић је на последњим парламентарним изборима био кандидат за народног посланика на листи „Суверенисти“, Саше Радуловића и покрета „Доста је било“. Вукадиновић га је замолио свог госта да пренесе свој утисак о домаћој политичкој сцени на основу свог кратког искуства.

„Странке су лидерске, у странкама нема одлучивања путем гласања, путем неког демократског принципа… То је проблем у Србији, јер ако су странке тако организоване, шта ћете ви очекивати ако таква једна странка дође на власт? Потпуна је илузија да ће таква једна странка уопште заговарати принципе демократије јер ни у странци нема демократије. Дебакли на изборима не завршавају преиспитивањем унутар странке. Не завршава страначком скупштином која разматра нове идеје, нове смернице, ’Где смо пограшили, шта ћемо другачије?’. Не, све остаје по старом. Не само ова странка на чијој листи сам ја био, него и свака друга. Ефикаснији су покрети који се боре сада против загађења, против река у цевима и слично“, сматра он.

Кавчић тврди да би требало основати странку која би се заиста понашала према демократским принципима, али да је то спор процес, као што је и сама демократија спора по својој природи услед процедура које подразумева.

„Народ мора да схвати да има моћ“

У светлу свега реченог, приупитан шта види као евентуално решење проблема у којима се наше друштво налази, Кавчић нуди одговор који се своди на рад на ширењу колективне свести и преузимање одговорности појединца.

„Ја мислим да народ мора да стекне… Да схвати да има моћ. Пазите, родитељи једноставно могу да одбију да купују уџбенике по овим ценама. То је једноставан чин и то није ништа противзаконито. Не пише нигде у закону да ви морате купити уџбеник, нити вас неко, директор или наставник може натерати да купите уџбеник. Шта више, не смеју да дискриминишу децу која немају уџбеник. Дакле, против закона је оно када наставник да минус када не донесете уџбеник, па три минуса – кец! То не сме да ради ниједан наставник. Ето вам! Само да се ослободе тог страха, да схвате, људи, народ, родитељи, да се они питају.“

„То ће можда да се деси, можда неће. Ја мислим да има шансе“, оптимистично закључује Кавчић, и додаје да се нада да би се евентуални успех његовог пројекта могао екстраполирати на грађанску свест и уређење друштва.

„Очигледно да ова прича са бесплатним уџбеницима није самој себи сврха, него је део једног ширег еманципаторског и потенцијално ослободилачког покрета и пројекта. Да ли ће остати на томе, или ће еволуирати у нешто друго и више, видећемо у наредном периоду“, закључио је Вукадиновић.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер