петак, 28. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Изборна (и социјална) хроника Страсне недеље
Политички живот

Изборна (и социјална) хроника Страсне недеље

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Милошевић   
четвртак, 24. април 2008.

Пошто су се међусобно наломили противничких пенкала, спремних за потпис разних уговора (ССП, гасни аранжман, концесија), пошто су се нарушили мостова које су они други изобећавали, прешло се на животне теме. То је старо правило, у првом делу кампање се поткопава противник, а у финишу се обећава.

У име листе За европску Србију Борис Тадић и Млађан Динкић представљају "Двадесет мера за првих двадесет месеци нове владе". Либерално демократска партија обелоданила је свој програм под називом "Економија без граница" с мотом привреда привреди.

"Европска коалиција" обећава накнаде из буџета и за незапослене труднице, нови програм стимулација великих светских компанија из области аутомобилске и електронске индустрије, као и из области телекомуникација и информационих технологија.

Програм "народњака" се највећим делом заснива на изградњи инфраструктуре и регионалном развоју: аутопута Хоргош–Пожега и реализацији гасног споразума са Русијом, око чије ратификације је после прошлонедељне посете руског министра Шојгуа букнуо нови спор између чланица досадашње владајуће коалиције.

Социјалисти траже промене радног законодавства и измене закона у области здравства и образовања.

Српска радикална странка пледира да циљ буде привредни раст заснован на запослености и побољшању стандарда становништва, а не као до сада монетарна стабилност и ниска инфлација.

Тадић истиче да политичари у Србији дугују својим потомцима потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању и улазак у ЕУ, да је то начин на који се бори за запошљавање људи, а када каже посао, мисли да је то највећи патриотизам.

Демократска странка, која се већ дуже време помера улево, мада се споро ослобађа "јапијевског имиџа", ако се уопште ослобађа, са Унијом синдиката просветних радника Србије потписује Споразум о разумевању и сарадњи који треба да омогући унапређење учешћа репрезентативних синдиката просветних радника у реформи образовног система.

Либерално оријентисани Г17 плус поручује да је пут у сигурну будућност социјална тржишна привреда утемељена на уравнотеженим интересима и партнерству радника, предузетника и државе.

ХУМАНИ КАПИТАЛ: Померање улево? Полако, али баш полако, о рударима, реглерима, граверима, ковачима, монтерима, тесарима, стругарима, погонским инжењерима, возачима, диспечерима, конструкторима, не говори се више само као о "вишку транзиције" и размаженој деци социјализма – и код нас о њима почиње да се говори као о "хуманом капиталу".

Израз је употребио још Адам Смит пишући о четири облика фиксног капитала 1) употребљиве машине, 2) зграде, 3) земљиште и 4) хумани капитал.

И у модерној неокласичној економској литератури помињу се инвестиције у хумани капитал још од шездесетих. Најпознатији аутор је Гери Бекер (Gary Becker) професор економије и социологије на Чикашком универзитету. Његова књига Human Capital, штампана 1964, често је цитирана.

Какав је салдо тог нашег хуманог капитала? У Србији је (видети табеле) активно око 3.300.000 људи, а стопа активности оних између 15 и 64 године је око 64 одсто. Запослено је око 2.600.000. Незапослено око 700.000. Међу људима који чекају посао није занемарив број оних којима је то животна мора – од две до четири године на посао чека око 200.000, од пет до седам година чека око 100.000, а чак осам година и дуже на посао чека око 160.000 људи. Сваки четврти незапослени има између 31 и 40 година, а сваки пети између 41 и 50.

Према истраживању Медијум галупа из новембра прошле године, само трећина оних који су у радном односу у Србији не брине да ли ће већ сутрадан завршити на улици.

Судећи по неким анализама (Горан Радосављевић – ЦЕВЕС), тврдња да је велики број високошколоване јефтине радне снаге наша компаративна предност није у потпуности тачна . Истина је да, у поређењу са земљама у региону и са европским просеком, имамо велики проценат радно способног становништва са средњим нивоом образовања. Међутим, та радна снага нити је јефтина (у поређењу са Кином и Индијом, на пример), нити је многобројна. Највећи проблем је, међутим, што образовна структура (пре свега средњошколска) тренутно не одговара потребама.

У поређењу са земљама у окружењу, налазимо се на самом дну (пре Албаније) када је реч о образовној структури становништва. Ситуација је нешто повољнија када се пореди само образовна структура главних градова јер се Београд налази на другом месту у региону.

Једно истраживање Министарства здравља сугерише да је у великој мери истрошен здравствени потенцијал популације током деведесетих.

Транзиционе бољке су у региону сличне. Према хрватском "Медицинском журналу" током 2003. године три пута је више рецепата од просека прописано за незапослене мушкарце од 30 до 39 година (анксиозности и депресије).

Невоље које незапосленост собом носи: губитак текуће производње; губитак слободе и социјално искључење; ерозија људског капитала; психолошка штета; болест и смрт, слабљење мотивације за рад; нарушавање породичних односа и друштвеног живота; губитак поверења у друштво и његове институције.

КЛАСНА БОРБА : Професорка Загорка Голубовић у једном чланку о судбини радничке класе у Србији у листу "Република" поставља питање: Да ли модерна држава подједнако штити и стечена права из радног односа и права већинског (државног или приватног) власника капитала?

У транзицији земаља бившег "реалног социјализма", до те мере се заоштравају сукоби у друштву да се, по мишљењу професорке Голубовић, може поставити питање: да ли се наново актуализује "класна борба"?

Она запажа да се у неолибералној парадигми све више утире пут "дивљем капитализму", који постаје озбиљна претња и самом грађанском, демократском друштву. Она разликује на пиједестал подигнут "конзервативни енглески либерализам" који велича приватну својину од "револуционарног француског либерализма", који је означавао морални суверенитет (сиромашних) грађана. Поседници својине добијају пуномоћје да арбитрарно регулишу права из радних односа. Драстично се ограничавању вековима стицаних права радника, који се и даље третирају као најамни радници, који лако могу бити замењени захваљујући великом броју незапослених (а који се увећава управо због скоро неограничених права нових власника).

Ту тезу потврђују многе вести, као она о штрајку у Југоремедији. Радници краљевачког Магнохрома најављују долазак у Београд да траже 17 заосталих зарада.

Већину радника запошљавају предузећа у приватној својини (око 1.600.000). Државна својина запошљава око 700.000 људи, а друштвена, око 230.000. Ипак, далеко више је штрајкова усмерено против државе него против нових власника.

Иначе, у друштвеној својини је сада запослено два пута мање од броја самозапослених, оних који су успели да сами отворе сопствено радно место, а таквих је око 500.000. Сваки четврти међу њима запошљава и друге раднике (око 120.000). Синдикалци су више пута наводили да су најчешћи облици кршења Закона о раду незаконито давање отказа, непријављивање радника, прековремени рад дужи од законом дозвољеног, често и неплаћен. Послодавци често игноришу решења инспектора рада.

ПРВОМАЈСКА : Савез самосталних синдиката најављује првомајски протест. Председник СПС-а Дачић посећује тај синдикат и најављује да коалиција СПС-ПУПС-ЈС не тражи подршку тог синдиката, већ му даје подршку у борби за социјалну правду. СПС покушава да оживи слику о себи као о партији левице, али њу још стиже клетва за владавину из деведесетих. О почетку те владавине, када су у току "догађања народа" 1988. радници из Раковице дошли у савезну скупштину, социолог Небојша Попов луцидно запажа да су дошли као радници, а после сусрета са Слободаном Милошевићем вратили се као Срби. Том обрту су претходиле, а и тај обрт су следиле, многе напетости, како националне тако и социјалне, које су указивале на распад тадашњег социјалистичког система.

Професорка Ева Берковић писала је 1986. у књизи Социјалне неједнакости у Југославији како су у источним земљама очекивања о достизању потпуне једнакости у социјализму с једне стране била идеалистичка, а с друге стране, веома брзо су разлике засноване на власништву над средствима за производњу замењене разликама које произлазе из политичке моћи и управљања привредом.

Двадесет година после, делују оба фактора – и власништво (новопечених богаташа, који често потичу из старе управљачке елите) и политичка моћ нових елита. Брже се ревидирају стечена права радника него моћ управљачког апарата, прикрива се да "капиталу" пре свега смета политички рекет, а наглашава се да му сметају размажени радници које не може да отпусти.

Тако се дошло до тога да се синдикални успеси у региону, као што видимо на неким примерима у Хрватској, састоје у томе да велике иностране компаније приморају да чак примењују оно што примењују у земљи свог порекла, где постоје синдикати.

ПОЛИТИЧКА ДИМЕНЗИЈА : Како стоји ствар с гласањем? Херберт Кичелт (Herbert P. Kitschelt), професор међународних односа на Универзитету Дјук у Северној Каролини, САД, уочава да грађани у Источној Европи на почетку прелазног раздобља нису гласали према свом тренутном друштвеном положају. Они који очекују да постану добитници у тржишном систему гласају за протржишну политику и странке, док могући губитници теже да се заштите од тока приватизације и од тржишне зависности.

Слободан Антонић и Душан Павловић у књизи Консолидација демократских установа у Србији после 2000 . године (Службени гласник, 2007) закључују да је Кичелтова претпоставка у потпуности потврђена на случају Србије деведесетих година. За странке режима који је замрзао транзицију опредељивали су се грађани који су се прибојавали да ће у њој постати губитници: старији од 60 година, пензионери, људи који имају основну школу и мање, пољопривредници, домаћице, нижи раднички слој и људи који ретко остварују додатне приходе. Насупрот томе, присталице демократске опозиције натпросечно су били они са бољим тржишним изгледима: људи са високим образовањем, средња класа, студенти и ученици, људи који редовно остварују додатне приходе, људи који живе у градовима, запослени у приватном сектору и незапослени. Назнаке таквог опредељења показала су готово сва већа истраживања политичког јавног мњења (Михаиловић 1991; 1996; Бранковић 1995; Сајц 1996; Гоати 1999).

Када је режим у Србији оборен и када је почела приватизација, могући добитници и губитници постали су стварни. И то се одмах повезало са гласањем – транзициони губитници највећма су се усредсредили око СРС-а и СПС-а, а добитници око ДС-а.

Аутори кажу да не би требало да чуди то што доњи слојеви у Србији гласају за СРС, који са изјашњава као странка деснице, а горњи слојеви за ДС, који се изјашњава као странка левице. ДС је странка српске проевропске елите: "менаџера", "експерата", "реформатора" и "глобалиста". Стога слојеви којима боље иде, објективни транзициони добитници, предузетници и стручњаци из свих области повезују свој бољитак са евроинтеграцијама. Они се надају још већем напретку који ће наступити са прикључењем Србије ЕУ. Овај оптимизам деле, а онда и страначку склоност, и они припадници нижих слојева који верују да им неке њихове вештине, или нека знања могу дати предност на "поштеном тржишту ЕУ" (рецимо, знање страног језика, радне навике, поседовање еколошки здраве земље итд.).

Насупрот њима, људи којима је транзиција донела спуштање на друштвеној лествици, или они који не виде да им у ЕУ може бити боље, опредељују се за конзервативно-националистичку и популистичку странку попут СРС-а. Неки социолози запажају да је међу њима велики број младих.

Антонић и Павловић подсећају и на то да се и у европским постиндустријским земљама, попут Британије или Француске, (у априлу 2008, видимо, и Италије), нижи слојеви све више гласају за десницу, а горњи за лево оријентисане странке. Стручњаци из више средње класе и уопште припадници класе која опслужује систем (service class), прихватили леву идеологију социјалних и грађанских права, материјализма, атеизма и космополитизма (мултикултурализма).

Пошто је индустријско радништво крајем XX века ослабило, они су лако преузели вођство над левим партијама (попут Тонија Блера над лабуристима). С друге стране, и јачање транснационалних структура гурнуло је ниже слојеве ка десници. Радници и послужитељи су добили конкуренцију у увезеним радницима и усељеницима, а сељаци и ситни произвођачи у јефтиној страној роби. Тако су међу нижим слојевима ојачали конзервативизам, национализам и традиционализам, а са њима и утицај десних странака, закључују Антонић и Павловић.

УМНО РАЗВИЋЕ : Наравно, од далекосежне је важности која ће политичка групација придобити изборну подршку радништва у Србији. Важно је, међутим, и то да ли ће у културном пољу превладати инерција дивљег капитализма, или ће се можда поново открити и начело солидарности.

Прва радничка синдикална организација у Србији је Друштво опанчарских радника за умно развиће и братску помоћ. Друштво је основано у Београду, 28. јануара 1896. године, а потврђено 27. фебруара наредне године. Умно развиће и братска помоћ, шта то беше?

Наша деца мисле да су, на пример, сквотери неки феномен постмодерне. А нису. У периоду 1918–1920. године, дуж градских обода Беча развио се масован сквотерски покрет у који је било укључено 55.000 људи. Организовали су кооперативна стамбена удружења, практиковали самоуправљање и разрадили пројекат градских башти, што је подразумевало окупацију градског земљишта и заједнички рад. До 1921. тамошња социјалистичка градска управа је повратила контролу; партиципативна култура се угасила; али та управа је градила и јефтине станове са станарином од пет одсто од радничке плате. Овдашње управе то покушавају, али им се некако увек омакне да прво граде станове за своје чиновнике. Током локалне кампање је ипак изашла у први план чињеница да у Београду 38 одсто улица, погодиће се ко у њима живи, нема канализацију.

Потребне су уравнотежене осмишљене политике да би се активирао практично једини ресурс који Србија има – руинирани људски потенцијал, да би се обновило запостављено знање, да би се оживела тешко успостављена па запостављена невелика индустријска традиција и њени носиоци.

Нисмо близу тој тачки.

РОШТИЉ НЕ: У намери да нагласе да је стање забрињавајуће, или због тога што су им се овде сви ругали јер су радницима ономад делили свињске полутке, синдикалци су позвали чланство да овог Првог маја не иде на излет и да не пали роштиљ. Зашто? Зар и то није традиционални облик неговања другарства?

У Вајмарској републици број љубитеља природе (излетника, планинара, скијаша, кануиста) био је порастао са 10.000 на 79.000. Народна здравствена лига, са седиштем у Дрездену, упражњавала је холистичку медицину, хомеопатску терапију и нудизам. Програм Пролетерских нудистичких клубова, после 1918. обухватао је живот у складу с природом, телесне вежбе, боравак на свежем ваздуху, здраву исхрану, уздржавање од алкохола и дувана, рационално одевање, терапију, превентивну медицину и – сексуално саветовање.

Ваљда је тај интегрални део радничке поткултуре вајмарске Немачке имао у виду Душан Макавејев када је осамдесетих у филмском омажу Вилхелму Рајху (Reich, Wilhelm 1897–1957) WR мистерије организма дао да Милена Дравић изговори реченицу: "Јебите се другови."

Неки су ту реченицу схватили као увреду, а неки као директиву. У политичком речнику сада доминира удвориштво према новом Годоу кога чекамо, мултинационалкама за које кажу неки да претварају воду у вино. У медијима влада презир и према јединим капацитетима које имамо и према стеченим радним правима и према њиховим носиоцима.

Нова политичка коректност наших малограђана на власти допушта да нови еманципатори употребљавају увредљиве речи везане за рад, као џибери, шљакатори, љаксе, било за њих, било за неке за које се увредљиво жели рећи да на њих личе. А изгубиле су се увредљиве речи које упућују на нерад, као, дембел, ладолеж или готован.

Између њих и стваралачке елите је дубок јаз. Са изузетком Забрањеног пушења: "Плаћам пиће ко остане... У пола четири ујутро са перона пет, радничка класа одлази у рај... Све бују нашли там..." И свакако, Милене Марковић, с њеном до суза дирљивом, људском и поштеном Рударском опером у Бору. У граду који умире, направљена је уметничка представа, а кроз процес спремања те представе у документарном филму испричана је судбина града и људи: "За ту сврху била је добра Опера за три гроша , јер су, опет, на жалост или на срећу, дошла времена за Брехта..." Милена Марковић ("Време" 795).

 

(Време)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер