Izneverene nade i izbledele crne slutnje?

Mesecima naši ekstremni evroatlantisti, okupljeni oko nekoliko nevladinih organizacija i medija, odapinju otrovne strele u pravcu Vuka Jeremića i Borisa Tadića. Gotovo sve ono što je za njih donedavno predstavljao Vojislav Koštunica sada su postali ministar spoljnih poslova i predsednik Republike. S tim što je mržnja evroatlantskih ekstremista prema Tadiću i Jeremiću možda još i veća! Od Vojislava Koštunice nisu ništa „dobro“ očekivali, a od dvojice aktuelnih funkcionera jesu!

Predizborno obećanje – ludom radovanje?

Prošlogodišnji parlamentarni izbori mnogima su delovali kao odlučujući sudar evropskih i nacionalnih snaga, posle koga će sve biti jasno – ili ćemo krenuti putem evroatlantskih integracija, uz odbacivanje svih onih nacionalnih stremljenja koja nisu sa tim kompatibilna, ili ćemo odlučnije povesti borbu za nacionalne interese (odbranu KiM, zaštitu Republike Srpske, jačanje pokolebanog identiteta), uz sav rizik koji to nosi u vezi sa našim (potencijalnim) pristupanjem EU.

Boris Tadić je tokom kampanje ponavljao – i Kosovo i Evropa! Drugim rečima, obećavao je da će se istrajno boriti i za vitalne srpske interese i za što brže pristupanje EU. Mnogi od nas koji smo nacionalno opredeljeni nismo mu tada verovali. Priča je delovala vulgarno marketinški, kao da je samo radi kampanje smišljena za medijalnog birača, koji bez mnogo uvida u realnost hoće i jare i pare.

Nisu mu verovali ni građani anacionalnih uverenja. Uz smešak, mislili su: „Alal mu vera, prevešće žedne preko vode mnoge Srbe kojima je pored poboljšanja sopstvenog životnog standarda (što prepoznaju u evrointegracijama), i te kako stalo i do Kosova, Republike Srpske, ćirilice, ekonomskog suvereniteta i dobrih odnosa sa Rusijom.“ Posle toga, kada Srbija zauzme svoje mesto u NATO ešalonu i, makar u početku samo faktički, digne ruke od odbrane svog teritorijalnog integriteta i sudbine Srba u okruženju – biće kasno za kajanje!

Međutim, uz trijumf DS-a (zahvaljujući imidžu Borisa Tadića) prođoše izbori, a državna politika vodi se u skladu sa predsednikovim predizbornim obećanjima. Uz pojedine gestove dobre volje (za koje lično mislim da su ponekad prejaki, pa i ponižavajući), sračunate na to da izbegnemo opasno zatezanje odnosa sa Zapadom, Srbija suštinski ni za pedalj nije popustila u vezi sa statusom naše južne pokrajine, niti je spremna da prepusti Republiku Srpsku sudbini koju su joj namenili Alijini sledbenici i njihovi američki pomagači. Uz to, vlast je, uprkos protivljenju dela pobedničkog bloka, dosledno realizovala dogovoreni, a za budućnost zemlje vrlo bitan, gasno-naftni aranžman sa Rusima.

Tako smo stigli do toga da deo nacionalno opredeljenih građana osetno, i to u pozitivnom smeru, izmeni odnos prema ministru spoljnih poslova, pa i predsedniku Republike. Hteli to da priznamo ili ne, prijatno smo iznenađeni. I ne radi se tu samo o simpatijama prema nekom ko nastoji da zaštiti interese do kojih je nama stalo, već i o realnosti. U uslovima kada je opozicija u haosu jedina realna prepreka za dalje dezintegrisanje Srbije i podrivanje statusa našeg naroda u regionu nalazi se unutar vladajućeg bloka!

Pokušaj sasecanja krila

Toga su svesni i delatnici partijskih i NVO struktura tzv. Druge Srbije. Zato su se tako okomili na one koje prepoznaju kao nacionalno krilo unutar vladajuće garniture. Znaju naši mondijalisti koliko je Demokratska stranka heterogena.

Reč je o svojevrsnoj interesnoj ligi, unutar koje ima ljubitelja lika i dela Čedomira Jovanovića, Latinke Perović i Nataše Kandić, ali i nacionalno odgovornih i našoj tradiciji privrženih ljudi. Međutim, kao uostalom i u drugim partijama, preovlađuju oni koji su radi sopstvenih materijalnih i drugih interesa spremni da u drugi plan potisnu svoja, ne naročito snažna, politička ubeđenja (ma koje vrste).

Udarima na Borisa Tadića direktno i preko Vuka Jeremića posredno, uz huškanje na nacionalno-mazohistički način proevropski nastrojenog dela javnosti, evroatlantski ekstremisti nastoje da ohrabre sabraću unutar redova DS-a, kao i sve one koji su zbog nekih svojih interesa nezadovoljni opredeljenjima partijskog šefa, da dignu glavu. Jasno je da je gotovo nemoguće otarasiti se čoveka koji predstavlja stub trona u kome vladajuća stranka sedi, ali je moguće sputati mu ruke i noge da tako on bude prisiljen da pravi po naciju štetne kompromise. Tiha voda breg roni, a srpski breg je već ozbiljno načet i ne treba mnogo da se njegovi delovi koji su nepoželjni sa stanovišta evroatlantskih centara moći sruše u vodu!

Međutim, evroatlantskoj vodi ipak je potrebno vreme, a njega je sve manje. Globalna ekonomska kriza umanjuje resurse koji mogu da budu izdvojeni za delovanje na perifernim frontovima bez prevelikog praktičnog značaja. S druge strane, proporcijalno smanjivanju koristi opada entuzijazam mnogih naših (kvazi)evroatlantista. Oni su to samo iz računa. I još nešto. Kad govorimo o roku u kome domaći i strani mondijalisti moraju da pokušaju da završe radove na srpskom prostoru i omoguće da se njihovo delo konsoliduje, treba da imamo u vidu i trend, pre ubrzan nego usporen krizom disperzivnog pomeranja težišta globalne moći prema istoku.

Nova antisrpska ofanziva?

Stoga, dok još postoji mogućnost, sada kada su oni isti ljudi koji su pokrenuli agresiju na Srbiju 1999. godine ponovo u prilici da bitno utiču na američku spoljnu politiku možda nam predstoji da preživimo još jednu, doduše prilagođenu novim okolnostima, seriju ozbiljnih napada na srpski etnički i državni prostor. Nedavna nakaradna presuda Haškog tribunala, koja govori o zločinačkom udruživanju srpskog državnog i vojnog vođstva u cilju etničkog čišćenja Kosova, i pretnje Miloradu Dodiku možda su samo početak te nove antisrpske ofanzive.

Ako su SAD suviše zaokupljene drugim poslovima, pa neće direktnim angažovanjem većeg obima da se umešaju u naša posla, svakako nam predstoji histerično divljanje evroatlantskih uzdanica unutar vladajućeg bloka, i tim pre njihovih NVO i medijskih saveznika, uz propagandne priče da je kucnuo čas da se oslobodimo onog što nam otežava put ka EU. A to je, kako tvrde, uz insistiranje na Kosovu i Metohiji kao delu Srbije i protivljenje autonomiji Vojvodine u skladu sa nekakvim navodnim evropskim standardima i insistiranje na pravima Republike Srpske.

Naši evroatlantski ekstremisti rado bi delovali kao deo velike armade, ali ako ona izostane, dok još ima vremena i postoji neka šansa, pokušaće nešto da urade u kooperaciji sa bošnjačkim podrivačima Dejtonskom sporazuma i albanskim i vojvođanskim (prikrivenim) separatistima. Naravno, i u koordinaciji sa globalnim mentorima. Zato već neko vreme bljuju vatru na one za koje misle da su ih izneverili i nisu uradili ono što su od njih očekivali, odnosno druge sprečavaju da to urade. A računajući na mobilizaciju širih slojeva nezadovoljnika, ekstremni evroatlantisti sada manje pričaju o „srpskoj krivici“ i potrebi da patimo zbog nacionalnih grehova, a više o dobrobiti građana Srbije, uz prolivanje suza zbog toga što radi svojih nacionalističkih iluzija Boris Tadić i njegovi saradnici ugrožavaju perspektive zemlje.

U tom duhu, u najavi 359. emisije Peščanika, Svetlana Lukić u suštini kaže da je jasno da je stvar sa Kosovom izgubljena „svima sem onom stalno nasmejanom brbljivcu od ministra spoljnih poslova i njegovom samozaljubljenom nastavniku“. Svesna je da onaj deo obećanja DS-a koji govori o tome da će se ta stranka boriti za vitalne srpske interese neće biti zanemaren sve dok ne budu potkresana krila Borisu Tadiću i Vuku Jeremiću. Uverena je da će oni nastaviti sa politikom koju vode. Jer „glupake nikada ništa ne može da pokoleba, u njihovoj gluposti nema pukotina kroz koju bi se provukla neka logička misao. … Neko je rekao da glupaci mogu biti mnogo pogubniji od zlikovaca, jer zlikovci se ponekad umore od zla, pa moraju da predahnu, ali glupaka glupost odmara, on se u njoj oseća udobno i ušuškano, kao u nekom gnezdašcetu.“

Neka sami zavijaju evroatlantski kurjaci

Tadić za sada uspešno pliva u svojim partijskim vodama, bez obzira na to što njegov „dvor“, okruženje na koje se oslanja, nije naročito popularan unutar Demokratske stranke. Izgleda da je uspeo da matira i one segmente vladajućeg bloka koji su u znatno većoj meri od DS-a kontaminirani evroatlantizmom, a sami po sebi bojovnici Druge Srbije ne mogu mnogo da mu naude. Međutim, dok zver iz potaje vreba, nikad se ne zna šta može da se desi.

Zato mi koji mislimo da odbrana teritorijalnog integriteta zemlje, kao i prava naših sunarodnika u regionu, nije glupost ne bismo smeli u vezi sa tim pitanjima da otežavamo položaj onog dela vlasti koji se ponaša nacionalno odgovorno. Ne bi trebalo da sada duvamo, doduše iz drugih razloga, u istu tikvu sa onima koji misle da je borba za nacionalne interese glupost! Zar je normalno da naše političke strasti, partijska opredeljenja ili obična inercija doprinesu slabljenju pozicije onih na koje su se sada ustremile antisrpske orlušine, i protiv kojih radi nemali deo partijskih drugova i saveznika iz vremena predizborne kampanje!?

Ipak, što se Borisa Tadića tiče, pravi test njegove državotvorne orijentacije i nacionalne odgovornosti biće statut Vojvodine. Ako on prođe bez suštinskih izmena, koje bi otupele separatistički potencijal, onda će ponovo postati aktuelne naše izbledele dileme oko toga da li je njemu pre stalo do Srbije i njenih interesa ili do sopstvenog položaja. Koliko god njegova partija bila konfederalnog tipa, mora da mobiliše sve resurse i hrabro se upusti u javnu ili tajnu bitku kako bi sprečio ono što je štetno za zemlju! Koliko god njegovi interesi nalagali da pravi kompromise sa svojim stranačkim baronima, budućnost (celovite) Srbije mora da bude iznad toga!