Још мало о шареном возу

  Иако бучно најављиван, уз медијску припрему која је трајала више од недељу дана од стране актуелне власти, такозвани руски воз, који је из Београда требао да стигне до Косовске Митровице, заустављен је у Рашкој. Овај политички шамар, који је Београд доживео од стране Приштине, је четврти у низу за кратко време. Први шамар је подношење кривичне пријаве српском министру Александру Вулину од стране Приштине због илегалног преласка границе према Косову и Метохији, границе коју је иначе сам Београд успоставио. Други шамар је спречавање доласка председника Србије Томислава Николића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића Штрпцу од стране сепаратистичког режима из Приштине, а трећи такође забрана уласка Александра Вучића, исто за Божић, на Косово и Метохију, када је требао да посети Патријаршију у Пећи и породилиште у Косовској Митровици да би деци поделио поклон пакетиће.

Желим да подсетим грађане Србије да је у прериоду од 1999. до 2006. године железнички саобраћај између Косова и Метохије и уже Србије био блокиран уз спречавање КФОР-а и УНМИК полиције да функционише. 2006. године српски прваци са севера Косова и Метохије договорили су се са Железницом Србије да пробију блокаду. У апсолутној медијској тишини, без икакве сценографије, воз са радницима ЖТП-а Косово Поље, на челу са председником управног одбора ЖТП Србије проф. др Браниславом Ристивојевићем, пробио је блокаду. Транспортери КФОР-а и УНМИК полиције су се само склонили и воз на релацији Краљево – Косовска Митровица од тада функционише. Тек после два дана од тога догађаја медији су обавестили јавност да је успостављен железнички саобраја између Косова и Метохије и  центаралне Србије. Што није успостављена директна линија између Косовске Митровице и Београда то је већ питање за ЖТП. Данас иначе, онај ко се усуди да из Косовске Митровице крене возом за Београд мора да преседа најмање два пута. Овде је још важно истаћи да је онда постојао договор између председника општине Лепосавић и председника општине Рашка да у случају спречавања проласка воза да народ својим присуством омогући пролазак воза.

Имајући све ово у виду једноставно се поставља питање шта је садашња власт желела да постигне са оваквим спектакуларним доласком воза из Београда до Косовске Митровице. Прво, да анулира добијене политичке шамаре од стране Приштине. Друго, у предизборне сврхе, јер овако окићен воз је имао за циљ да испегла бриселску издају. И треће, у сучају да воз не прође, Александар Вучић својом „мудром политиком“ спречава сукобе ширих размера, јер је зауставио воз да не би изазвао инциденте.

Ипак, са стране гледано, Београд је поражена страна јер није остварио свој циљ и Вучићево вриштање само показује страшан и катастрофалан неуспех националне политике на Косову и Метохији. Воз није могао да прође јер је Александар Вучић разбио српску одбрану на северу Косова и Метохије тако што је институције српске државе на тацни предао Приштини. Више од хиљаду припадника МУП Републике Србије и петсто припадника Цивилен заштите постали су поданици сепаратистичке власти у Приштини. Ваља нагласити да они који су на лицу места спречавали улазак воза из централне Србије на Косово и Метохију, код места Јариње у општини Лепосавић, били су припадници Косовске полицијске службе, управо они које је Александар Вучић приморао да обуку туђе униформе. РОСУ полиција је била са стране, удаљена стотину метара, чекајући развој догађаја. Нажалост, истурене позиције држали су Срби у униформама Косовске полицијске службе које Приштина плаћа.

А како је било 2006. године?

Број Срба у Косовској полицијској служби је био мали, а и они су били на платном списку Министарства унутрашњих послова Србије, па су се за своје деловање консултовали са начелником Министарства унутрашњих послова Републике Србије, полицијске управе Косовска Митровица. Они, а не гранична полиција Приштине, су контролисали административни прелаз Јариње и Брњак на северу Косова и Метохије.

Данас слушамо како председник Владе Србије цвили због уласка РОСУ полиције на север Косова и да су они добили усмена обећања током Бриселских преговора да она неће улазити на север Косова и Метохије. Од ондашњег председника Владе Ивице Дачића смо чак и чули да је такав договор написан и на салвети током заједничког ручка са представницима Приштине. То све показује колико је сама власт искрена и озбиљна у решавању најважнијег националног питања, а то је питање Косова и Метохије. Морам да подсетим да се до доласка Александра Вучића на власт питање РОСУ полиције никада није постављало. Из једноставног разлога што се они нису усуђивали да дођу на север Косова управо због присуства припадника МУП-а Србије, макар и у цивилу, и припадника Цивилене заштите. Када су они нестали, нестала је и брана за упад РОСУ полиције из Приштине.

Шта још то показује? Показује колико је Београд невешт у преговорима са Западом и Приштином, са колико страхопоштовања и бојазни приступа тим преговорима, са колико неискуства и неумећа, а можда и „обавеза“, продаје српске националне интересе на Косову и Метохији. Једно основно правило које смо ми научили од 1999. године током преговора са разним западним чиновницима, било Европске уније било САД, било је следеће: све што српска страна током преговора са њима прихвати, било посмено, било усмено, она до танчина мора да испоштује и спроведе у дело. Друго правило је, да оно што Запад усмено прихвати, чак и потпише, а такође и Приштине, од свега тога нису обавезни да било шта поштују. Нажалост, садашња српска политичка елита у Београду, инпресионирана својим новим „западним пријатељима“, то не схвата. Или можда не жели да разуме. Због тога је штета по националне интересе ненадокнадива. Иначе сви западни политичари као и амбасаде западних земаља у Приштини, без обзира на усмене договоре и салвете са договорима о доласку РОСУ полиције на север Косова, апслолутно подржавају став Приштине да РОСУ полицаија може слободно и свуда да се креће територијом јужне српске покрајине, па самим тим и севером Косова.

Председник самопрогашене „републике Косово“, који је оптужен од швајцарског правника Дика Мартија за трговину људских органа Срба, а изабран на ту функцију гласовима тзв. Вучићеве српске листе, још и каже: добро је што воз није прошао јер смо спречили нову „Панду“. Он алудира на изјаву садашњег председника Владе Србије и шефа свих обавештајних служби Србије Александра Вучића, који је за злочин у кафићу Панда у Пећи када је убијено 6 српских младића оптужио српске тајне безбедоносне формације. Чак и да је тачно, а није, јер се Вучић позива на енглеске обавештајне службе које су по правилу злонамерне према Србима, он је том изјавом аболирао све злочине које је терористичка УЧК учинила Србима. Стога је и разумљив заједљив коментар Хашима Тачија.

Нажалост, то није једино и подло подметање Србима од стране актуелног председника Владе. 2013. године сат времена после убиства литванског полицајца, без да трепне, он је оптужио Србе који бојкотују  локалне сепаратистичке изборе Приштине да су они починили наведено убиство. Том измишљеном оптужбом хтео је да своје политичке противнике изручи ЕУЛЕКС-у и РОСУ полицији, што само показује на какве је све гнусне радње овај политичар спреман. Време је показало да је његова оптужба неоснована.

Преговори који ће се у Бриселу водити између Београда  и Приштине су преговори између два неравноправна противника. Актуелна власт показује синдром „нејаког Уроша“ која је све адуте који су Срби имали у ових пет година бацила у воду. Угасили су српске иниституцује, успоставили класичну границу између Србије и Косова и Метохије, газе сопствени Устав и омогућују пријем Косова у бројне међународне иниституције и организције и све то, како они кажу, због бољег живота Срба. Сепаратистички режим у Приштини, подржан од својих западних спонзора, а уз помоћ Београда заокружује своју државност у јужној српској покрајини, и тешко да ће се одрећи било чега што ремети ту државност. Приче Томислава Николића о уласку српске војске на Косово и Метохију за Приштину су обична шарена лажа јер знају да Београд нема капацитета за тако нешто. Такође и приче о Заједници српских општина која треба да функционише у оквиру правног система Републике Србије, како каже директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, је само „продаја магле“ и Приштина то добро зна.

Ако је тако, а тако јесте, онда се поставља питање шта ће највиша делегација Србије у Бриселу. Ако је Београд желео да казни Приштину због „руског воза“ могао је да спречи пролаз возила са косовским регистарским таблицама кроз Србију, собзиром да не признаје Косово као државу. Вучић и Николић немају снаге за тако нешто. Јер синдром „нејаког Уроша“ карактерише позицију данашњег Београда.

А можда је одлазак у Брисел скопчан са предстојећим председничким изборима у Србији. 2012. године и Александар Вучић и Томислав Николић су се обавезали на „тешке и болне уступке“ Приштини, како рече Алексанар Вучић, што је резултирало Бриселским споразумом. Те 2012. године Запад је због тих концесија које су прихватили челници Српске напредне странке већ у 17 часова, док су још трајали избори, обајвио победу Томислава Николића. Можда је због свега наведеног на помолу неки нови Бриселски споразум.

Ако Београд стварно жели да помогне Србима на Косову и Метохији могао би да распише локалне изборе на шта је и по Уставу Републике Србије у обавези. Ми Срби на Косову и Метохији нисмо ратоборни, па ето уместо уласка српске војске на Косово и Метохију, за почетак хоћемо локалне изборе. Бојим се да нећемо добити ни једно ни друго.

некадашњи народни посланик у Скупштини Републике Србије и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“