„Još neko kopa“ - uzurpacija suvereniteta ili Vučićeva nevladina vlada

Pre otprilike dve sedmice svi mediji su preneli vest kako se predsednik vlade „sastao sa predstavnicima nevladinog sektora, saslušao njihove predloge i istakao da je dijalog preduslov demokratski uređenog društva, te da je neophodno nastaviti saradnju vlade i nevladinog sektora.“. Osim ovog šturog saopštenja koje odlikuje klasični činovnički stil sterilnih vladinih saopštenja pojavilo se i nekoliko informacija iz uobičajeno „dobro obaveštenih izvora“ kao i dosta informacija koje su nepažljivo izneli (možda i denuncijacija?) učesnici sastanka. 

Dobro obavešteni izvori Blica nas poučavaju o sadržini sastanka. Tako saznajemo da se premijer žalio na predsednika republike kako ga ovaj navodno „minira“ u proevropskim naporima.[1] Dobro obavešteni izvori Politike kažu da sastanak nije bio „regrutacija NVO u premijerov tim“, ali da su dva regruta pomenuta i ranije: Lihtova i Vejvoda.[2]

Daleko su sadržajnije informacije koje saznajemo od namerno ili slučajno nepažljivih učesnika sastanka. Od Maje Bobić saznajemo da je premijer „predstavio organizacijama civilnog društva neke od najvažnijih politika Vlade Srbije, pogotovo one koje se odnose na evropske integracije, regionalnu saradnju, ključne probleme u uspostavljanju vladavine prava, reformu sistema bezbednosti...“.[3] Jednako korisna je i Jelena Milić od koje saznajemo da je premijer predstvnicima NVO podneo i „iskren pregled aktuelno društveno-političkog stanja u Srbiji...   ...ali i vrlo zanimljiv pregled toga što se dešava u regionu“.[4] Sonja Liht nas poučava da neće izneti detalje sadržine razgovora sa premijerom jer oni nisu „javna debata“, pa onda ipak kaže da je premijer tražio podršku NVO za svoj program.

Slično je postupio i Dragan Popović koji je takođe insistirao da je sadržina sastanka tajna („...o detaljima razgovora ne sme se govoriti...“) pa onda izneo neke njegove delove.[5] Od Sonje Liht takođe saznajemo da će premijer nastaviti da se sastaje sa njima i da traži podršku. Možda najvažnija informacija sa sastanka koju nam daje Lihtova je činjenica da je premijer shvatio da je potrebna pomoć „reformskom i proevropskom kursu vlade“ jer njega „ne mogu da iznesu samo politički akteri“,[6] što je potvrdila i Jelena Milić („...on to nije eksplicitno rekao, ali mislim da se to nekako implicitno i podrazumevalo.“).[7]

Sve ove informacije pomažu da se rekonstruiše slika sadržine ova dva susreta i da se da njegova ocena.

1. Nesumnjivo je da se premijer sastao sa prvobiranim predstavnicima NVO; 2. Sadržina sastanka je bila tajna; 3. Na sastanku je premijer podneo izveštaj o stanju u zemlji i regionu; 4. Na sastanku je premijer izneo sadržaj sadašnje i predlog buduće politike vlade; 5. Na sastanku je premijer zatražio podršku za ovu politiku; 6. Vlada će biti rekonstruisana sa dva nova ministra (Vejvoda i Liht); 7. Na sastanku je premijer denuncirao predsednika republike.

Pitanje na koje želim da pružim odgovor jeste na kojim sve mestima se ovaj sastanak i njegova sadržina kose sa pravnim poretkom Republike Srbije? Odgovor na ovo pitanje po prirodi stvari nudi neke zaključke.

Pod 1): Ovo je možda jedina stvar koja ovde nije upitna. Premijer može da se sastane sa bilo kime, sa nečasnim izuzecima terorista, kriminalaca itd.

Pod 2): Prva skandalozna stvar je profil sastanka. Od kad je sadržina sastanka premijera sa bilo kim tajna? Sa kojim pravom premijer krije šta je razgovarao sa bilo kime? Pa nije on gazda u svojoj privatnoj firmi da pa ima privatne tajne. O tome govori prvo Ustav RS u članu 51. koji kaže „Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja...“, koji je razrađen članom 9. Zakona o vladi prema kome: „Rad vlade je javan. Vlada je dužna da javnosti omogući uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i poslovniku vlade.“. Ovo se po prirodi stvari odnosi na rad predsednika vlade. Strogo formalno postupilo se u skladu sa Poslovnikom o radu vlade koji u tački 93. kaže da se javnost rada vlade obezbeđuje između ostaloga saopštenjima za javnost. O ovom sastanku je izdato saopštenje.

Međutim, toliko insistiranje učesnika sastanka na tajnosti sa punim pravom rađa sumnju da je na sastanku rečeno nešto što inače ne bi smelo. Inače bi o sadržini svi rekli sve bez imalo straha. Da nije bilo razgovora o nečem što učesnike sastanka dovodi u situaciju da se osramote ili, čak, da odgovaraju pred pravnim poretkom ili svedoče u nekom postupku (političkom, krivičnom...), ne bi se svi toliko upinjali da istaknu kako je sadržina sastanka tajna. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja uređuje mogućosti da se ograniči pristup informacijama od javnog začaja u članu 9. zakona. Ovaj član kaže, između ostaloga, da se neće omogućiti ostvarivanje prava na pristup informaciji od javnog značaja ako je „...informacija...   ... određena da se čuva kao državna, službena poslovna ili druga tajna...“. Po kom to osnovu je sadržaj ovog sastanka državna tajna?

Pod 3): Premijer se sastaje sa predstavnicima NVO da im podnese izveštaj o radu, što je zaista nezamislivo u nekoj urednoj državi. Izveštaji o stanju u svim normalnim državama se podnosi parlamentu. Tako i naš pravni poredak pretpostavlja da se izveštaji o radu vlade podnose tamo gde je i izabrana - u Narodnoj skupštini. O tome govore član 99. Ustava RS posvećen nadležnostima iste. koji u stavu 2. kaže da Narodna skupština „Bira vladu, nadzire njen rad...“ i član 124. koji nosi indikativan naslov „Odgovornost vlade“. On kaže da je „Vlada odgovorna narodnoj skupštini za politiku vlade, za izvršavanje zakona, propisa i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave.“. Nisu ova pravila slučajno postavljena. Ona predstavljaju način na koji predstavnici naroda kontrolišu i nadziru one koje su izabrali – vladu. Onaj ko te bira, njemu odgovaraš. A ne onome ko te ne bira. Uprkos tome, premijer izveštaj podnosi onima koji nisu nikad prošli nikakav test narodne volje, niti su ikad u životu izašli na izbore, niti imaju narodnu podršku - NVO.

Pod 4): Premijer predstavlja politiku Vlade NVO, što je iz razloga iznesenih pod 3) već ocenjeno kao skandalozno. Ustav RS u članu 123. o nadležnosti Vlade kaže da „Vlada utvrđuje i vodi politiku...“, ali već u narednom 124. članu kaže da je „Vlada odgovorna narodnoj skupštini za politiku vlade...“. To znači da nema iznošenja/predstavljanja politike Vlade i opravdavanja za nju bilo kome drugome osim Narodnoj skupštini, naročito ako je u pitanju neka buduća politika. Pa valjda prvo treba Narodna skupština da Vladi odobri neku politiku, pre nego što je ona predstavi urbi et orbi. A ne da za nju prvo saznaju tamo neke NVO koje nemaju nikakve veze sa onima koje je izabrao narod – poslanicima.

Pod 5): Ovo je možda i najskandaloznija stvar koju smo saznali zahvaljujući nepažljivim učesnicima sastanka ili namernim denuncijama istih. Vlada ima nameru da podršku za svoju politiku traži od NVO! Iz odredbi Ustava RS u članovima 99. i 124. koje su već navedene (a taman i da ih nema u Ustavu iz razloga zdrave pameti) podrška za politiku Vlade se traži tamo gde je Vlada i izabrana – u Narodnoj skupštini. A ne pred bilo kim drugim. Takvim postupcima se dezavuiše čitav temelj na kome počiva odgovornost Vlade kao institut predstavničke demokratije.

Narod izlazi na izbore i tu bira svoje predstvnike. Ovo zato što ne može 7 miliona ljudi, koliko ima u Srbiji, da vlada neposredno. Zato se biraju poslanici kao predstavnici građana, što ne znači da građani gube suverenost. O tome govori član 2. Ustava RS koji kaže da suverenost potiče od građana i da je oni vrše između ostaloga „...preko svojih slobodno izabranih predstavnika.“. Niko drugi, kaže ovaj isti član Ustava, ne može da „prisvoji suverenost“ niti uspostaviti vlast „...mimo slobodno izražene volje građana.“. Iz ovog razloga ne može premijer da traži podršku od NVO za politiku Vlade. Ako bi se ovo desilo onda bi ispalo da su NVO uzurpirale suverenost. Suverenost imaju građani, a vrše je preko slobodno izabranih predstavnika. NVO nisu njihovi slobodno izabrani predstavnici, zato se od njih i ne može tražiti podrška za politiku Vlade, niti ima bilo kakve pravne posledice činjenica da li oni daju svoju podršku istoj ili ne.

Slobodno izabrani predstavnici građani su jedini subjekti podrške Vladi. Oni je, kao neka vrsta transmitera suverenosti koja pripada građana, podržavaju (ili ne). Prvo tako što je biraju, kao organ koji će voditi politiku, a zatim tako što je kontrolišu i nadziru, tako što im ona podnosi izveštaje i traži podršku za politiku koju vodi. I na kraju tako što je razrešavaju kada izgube poverenje u nju. Ovo je zato što i narodni predstavnici - poslanici nisu u stanju da upravljaju jednom savremenom državama koja množinom svojim ovlašćenja i poslova prosto zahtevaju stručnu i profesionalnu upravu. Vlada će sama donositi politiku kojom će upravljati zemljom, drugačije bi bilo nepraktično.

Ali ona to ne radi u svoje ime i za svoj račun, već u ime i za račun Republike Srbije, što opet sledi iz člana 124. Ustava koji govori o odgovornosti Vlade koji tu odgovornost smešta u Narodnu skupštinu. Ovo stoga što ona nije ničija privatna vlada već Vlada Republike Srbije. Ovi postulati ili načela predstavničke demokratije bi u svakoj razumnoj zemlji bili dezavisani, potkopani i srušeni, ako bi Vlada izveštaje podnosila nekome ko nije slobodno izabrani predstavnik građana, i podršku za svoju politiku tražila od jednako neovlašćenih subjekata. U ovom slučaju NVO sektora.

Pod 6): Ustav ne zabranjuje da predsednik Vlade objavi imena kandidata za ministre kad i gde hoće. Ali iz prirode odnosa Narodne skupštine i Vlade, o čemu govori član 127. Ustava RS o izboru Vlade (Vladu bira Narodna skupština) sledi da bi politička pristojnost i državnička mudrost nalagali da se prvo pred Narodnom skupštinom objave imena budućih ministara, a ne pred nekakavim NVO.

Pod 7): Denunciranje političkih oponenata spada u domen elementarnog kućnog vaspitanja (svi učimo decu da ne cinkare drugu decu u školi) pa se njime nećemo ovde baviti.

Šta se iz svega iznetog po prirodi stvari može zaključiti? Po svemu sudeći na delu je jedna vrsta uzurpacije suvereniteta građana Srbije od strane NVO u kojoj je podstrekač, što je najskandaloznije u svemu, predsednik Vlade. Da su se oni drznuli da to urade sami (ili uz saučesništvo ambasadora što se u praksi i dešava) on je među prvima koji bi trebao da ih dovede u red i smesti u njima primereno političko, društveno ili institucionalno okruženje. Međutim, ovde se dešava potpuno suprotno. Niko drugi do predsednik vlade jeste saučesnik u uzurpaciji suvereniteta građana od strane NVO. On inicira sastanak na kojem njima podnosi izveštaj o stanju u zemlji, iznosi osnove politike i traži podrška za istu. Zaključak je da je ono što se dešava jeste neka vrsta zamene uloga u Srbiji gde se NVO pojavljuju, u prvom redu, kao neka vrsta kvaziparlamenta ili, još gore, kvazi vlade.

Zato sam tekst alterantivno nazvao čuvenom sentencom iz legenardnog filma o grobarima: Još neko kopa! Kao da Srbiji nije dosta grob koji joj katastrofalnom politikom kopa nekompetentna i zadacima i problemima nedorasla zvanična Vlada, tu se umeće jedan profesionalni grobar - Vučićeva nevladina vlada.