Позив на дијалог или позив у помоћ

 Толико је дато различитих тумачења и интерпретација фамозног Вучићевог „позива на дијалог“ да је тешко да се све испрати. Стога се унапред извињавам свима ако сам деловима текста случајно повредио нечија ауторска права.

Шта се крије иза овог позива на дијалог? По свему судећи ово и није прави позив иначе не би био упућен као јавни оглас или конкурс, па ко се упеца. Да јесте то би било писмено са именом позваног, местом и датумом састанка и дневним редом. Ако ово није позив на дијалог шта би могло да буде? То ћемо оставити за касније. За сада бих се осврнуо на оно што је скоро неспорно у српској јавности, а то је његова сврха. Тзв. позив на дијалог има сврху да се, како је то већ у низу текстова и мишљења рекао бих правилно оцењено, подели одговорност са целокупном политичком јавношћу за будуће штеточинске одлуке које је Вођа принуђен да донесе. Ако је то тачно онда овај акт није позив на дијалог. Када вас неко позове да са њим поделите терет одговорности онда је такав позив уствари позив у помоћ. Вођа очито треба помоћ и подршку око будућих одлука, иначе нас не би све комплетно позвао да му је пружимо. Ако му треба помоћ, то сугерише једну врло важну ствар: да је немоћан. Да ли би моћник тражио помоћ? Не би. Он би газио све пред собом, као што је Вучић до сада и радио (пример Савамала). Чим тражи помоћ ослабио је. То је новост на политичкој сцени Србије јер је до сада био савршено способан и јак за све што је радио. Очито се на политичкој сцени појавило нешто ново, нешто чему он није дорастао, нешто за шта нема снаге, храбрости, воље или можда нема право или овлашћења.

Шта би то ново могло да буде? Будући да се тзв. позив односи на дијалог око будућег статуса КиМ сасвим је јасно да се новина односи управо на то. Није више непознаница да је он порадио све што је могао да поради на косовској независности (спроводио Бриселске споразуме или гасио српске институције по КиМ или терао Србе доле на шиптарске изборе). Да ли је до сада било потребе да тражи помоћ или одобрење у вези с тим од било кога? Није. Да ли нас је тада звао у дијалог? Није. Радио је шта је хтео и постепено распродавао српски суверенитет на КиМ у надградњи онога што је урадио Тадићев режим. Када би та новина била само наставак онога што је до сада радио да ли би му била потребна било чија подршка или помоћ? Не би. Изгледа да се сада, а то значи од када се вратио из посете САД, појавило нешто ново, нешто што до сада није радио и за шта није кадар. Биће да је у САД од њега тражено нешто чему он нема снаге да се одупре, док истовремено нема ни храбрости ни овлашћења да то спроведе у дело. И сад запомаже, као ловац кад се ухвати у сопствену замку. Читајући „позив“ учинило ми се да је он пре вапај очајника него увертира у свенационални консензус.  

Чини се да је дошао тренутак, не више да ради на косовској независности, већ да о њој проговори. Сада се показује пуна вредност аргумента који је ДСС годинама истицао, а према коме чињеница да се од Србије упорно тражило да на речима призна независност КиМ говори у прилог закључка да нису дела кључна да би оно заиста било оживотворено већ речи. Сада је време да Србија речима, гестовима или симболима званично призна једну зликовачку и терористичку творевину као независну државу јер се делима тај прљави посао не може окончати. Те речи би могле да буду изричите сентенце председника којима се признаје независност Косова или којима се она уводи у ранг субјеката медјународног права равноправних Србији. Такође би то могао да буде гест непротивљења када Косово буде тражило пријем у УН или симболика неке пријатељске фудбалске утакмице Косово-Србија. Све ове речи, гестови или симболи имају низ препрека у виду одбијања највећег дела политичке и опште јавности у Србији, изричитих и недвосмислених одредби Устава РС, могућих одлука Уставног суда, скупштинских одлука које би претходиле измени Устава, референдума где би се суочио са незадовољством народа, могућих ванредних избора итд... Највећи део ових препрека су практично непремостиве и он је немоћан да се са њима обрачуна. Зато је у акту врхунске демонстрације те немоћи тражио помоћ и подршку у виду „позива на дијалог“ српској јавности којим би поделио, или у потпуности пребацио, одговорност на оне који се на тај позив „упецају“. Овај „позив“ нам сугерише још нешто осим што нам каже ко је немоћан у Србији, а то је ко је у њој моћан. Моћни су сви они којима је упутио позив. Да немају моћ да му пруже помоћ да ли би им се обратио за исту? Не би. Сада се обраћа за помоћ управо онима које је до јуче понижавао и којима се подсмевао.

Тиме је разбио две опсене, једну на којој је почивала његова моћ, и другу на којој је почивала моћ оних који нам растурају земљу, било они у Србији или ван ње. Прва је опсена да је он најмоћнији човек у Србији. Није више. Да јесте не би нам се обраћао за помоћ и подршку. Друга је да је независност Косова готова ствар. Није. Да јесте не би од њега тражили да је у име Србије призна и да се са њом сагласи.

У време постојања телеграфа развијен је универзални знак и сигнал за помоћ који се изражава акронимом СОС. Он је настао од енглеског израза САВЕ ОУР СОУЛС, односно у преводу на српски „спасите наше душе“. Нема помоћи нити једној души која је суочена са неминовношћу доношења одлуке тако епохално штетне по српске националне интересе и тако трајно и вечно срамотне по све који се у њу усуде да упусте. Најзанимљивије је да се Вођа сам довео у ситуацију из које нема излаза, гурајући се да иде на састанке у „четири ока“ са свим светским и европским моћницима. Нико га није терао. Од своје бахатости и ароганције није успео да схвати да се на такве састанке увек иде у друштву преводиоца, шефа кабинета, саветника, помоћника и сличних јер једино тако моћници не могу да ти уруче претњу, уцену, изнуду или ултиматум. То се, наиме, не ради пред сведоцима већ у „четири ока“. Зато озбиљни државници на озбиљним састанцима увек имају повеће друштво „сведока“ јер такви повећавају маневарску моћ у дијалогу и спречавају грубијански наступ моћника и тзв. булдожер дипломатију. У себи својственом наступу куроманије гурао се да покаже да може сам да преузме одговорност и није никог водио са собом. А сад кад су му ти исти моћници показали колико га цене испоручивши му у „четири ока“ уцену („...или ћеш да признаш Косово или ће бити то и то...“) сад се одједном сетио да нас све позове за „сведоке“ да са њим поделимо одговорност. Е па сад је касно председниче. „Сам пао, сам се убио“, каже народна изрека. Нема назад, само напред, у вечну срамоту и политички плусквамперфекат. Због те срамоте би био ред да демонстрира мало карактера и да сам, а не уз нашу помоћ, истрпи последице својих слабости и поднесе рачун за своје глупости. У супротном остаје свима онима који су позвани „у дијалог“ да разобличе његову природу и да укажу на то да је он уствари позив у помоћ и да је кукавном дављенику ускрате. Све уважене „званице“ на дијалог требало би да се охрабре „позивом“ који им је упућен. Он је разоткрио сву слабост и неодрживост како његове страховладе, тако и оне спонзора косовске независности. Обе су банкротирале на очи свих оних који су погрешно веровали да су некада имале покриће (малобројнима је то одавно јасно). Кад њима тако силнима, јакима, разобрученима и распојасанима, бахатима и беснима треба помоћ српске јавности, овако обесправљене, израбљене, искоришћење и понижене, мора бити да су им у стварности улоге обрнуте. Позивар је слабић, а званице су јаке. Искористите ту моћ и почистите их. Ако смо се до сада ефикасно супротстављали косовској независности само тако што је нисмо признали, и сада је довољно само да му се оглушимо на овај позив у помоћ и да се решимо и њега и његових „партнера“ и њихових штеточинских замисли. Штука се најбоље пржи у својој сопственој кожи.