Како упокојити „Српски архив за целокупно лекарство“?

"... а деда није имао снаге, па кољи, кољи, кољи, па не може да га закоље. Па, дери, дери, дери. Не може да га одере... Па стави јарца да га пече, а јарац кад је осетио вруће, беж' у шуму!...“

Од две последње седнице Председништва Српског лекарског друштва, једна је одложена због недостатка кворума, док се наредна, 9.11. 2012. године, у погледу тачке „како упокојити Српски архив“ претворила безмало у – циркус. Јасно је да је прва морала бити одложена („због недостатка кворума“), јер се дигла кука и мотика у одбрану најстаријег медицинског часописа на српском језику (чему је допринео и сада већ архивиран текст др Јована Качакија: Еутаназија најстаријег медицинског часописа на српском језику? oбјављен на овом сајту.)[1] Па се у међувремену похитало да се „лобирањем“ – што ће рећи телефонирањима и зивкањима – некако прикрпи потребна већина како би се изгласала одлука о преласку Српског архива, са већ поприлично упропашћеног српског језика на – енглески!?

Али, као што и народна прича о Јарцу Живодерцу, чијим је одломком почет овај чланак, каже: „деда није имао снаге... “, јарац je, за сада – утекао.

Писац ових редова није члан Председништва Српског лекарског друштва, али јесте председник једне од секција, које листом нису биле обавештене о томе “шта то деда спрема“. Само... “заклела се Земља Рају...“, и – пуче брука! Мало ко је очекивао толику словесност српских лекара, да ће с толико снажном и логичном аргументацијом устати у одбрану једне од највећих културних тековина српског народа, која стоји раме уз раме с часописом “Матица српска“, мада је то углавном словесност оних који нису у Председништву, нити (осим часних изузетака) у уредништву Српског архива.

Што се саме седнице тиче, када је на ред дошла расправа о Српском архиву, унета је – храна! Да се мало окрепимо и презалогајимо. (Види Густав Флобер: Саламба. Исти случај.) Али се зато нису прочитала по реду послата писма оних појединаца и секција, који су се залагали за опстанак “Српског архива“ и српски језик, него је у помоћ призиван уважени професор др Рајко Игић, присталица и „бранитељ“ латинице, као једног “од два равноправна српска писма“ (равноправна по сили досадашњег Правописа Матице српске, иако је само једно од њих – српско) – то јест његов округло па на ћоше написан текст у “Политици“ у рубрици „Међу нама“ („Жив ми Тодор да се чини говор“ – види коментаре и о томе поводом већ поменутог архивираног чланка). Речју, латиничари који се овом приликом праве још и Енглези – а за “добробит српске науке“!?! – нису могли да изнесу ниједан (словестан) аргумент у прилог своје намере, стога се прешло на – грубу силу. Тако један од чланова Председништва изрече и ово: „Ама, ко је тај Качаки!? Да ли је он уопште члан Српског лекарског друштва.“ А, из „публике“: „Није, није... он је – холандски лекар!“ Али је одмах после тога допуштено да своје мњење изрекне гђа Сузана Бјелогрлић, која није лекар већ правник, а шеф је стручне службе Српског лекарског друштва!?! Но, дај шта даш! ('Ајд, Алија, нек' је више војске!“ Дозваћемо, ако устреба и вратара.) На галаму, па „...кољи, кољи, кољи... али никако да га закољеш. “ Ни трага од академске, колегијалне расправе. Ипак је у све опуштенијој атмосфери, док се жвакало, гутало, окрепљивало, “одлучено“, да се не гласа, већ да „све остаје по старом, у наредних шест месеци, а после, да се види...“ Што ће рећи: „а дотле ћемо ми који својски о глави радимо Српском архиву, некако скрпити потребну већину! Ако не то, наново ћемо одложити“ (У пустој нади да ће у међувремену српска медицинска наука - доспети у светски врх(!?): па би баш била штета, велика штета да то у свету остане незапажено, а сасвим сигурно може остати, ако се обавезно не пређе на енглески језик!

Занимљиво је да је главни и одговорни уредник Српског архива, а иначе и председник Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, током дискусије, све време – ћутао. И – ћутао.

И шта сад?

Наизглед – пата карте?

То јест – ћераћемо се још!

И Српско лекарско друштво и први медицински часопис штампан ћирилицом настали су у трену победе Пастерове науке, највећег преврата у историји медицине, кад су се дојучерашња знања и умења претварала у заблуде преко ноћи. Речима једног од савременика: „Медицина се окретала тумбе!“ Настао је до тад невиђен полет, у свим њеним областима. А заједно с тим полетом јављале су се и нове речи, нови и нови уско стручни изрази. Па се истовремено поставило кључно питање пред све европске језике: може ли дотични језик да с тим новим и новим речима изиђе на крај, стварањем сопствене медицинске терминологије; а поготову “говедарски“ српски језик. Данас знамо да је тај нимало лак испит српски језик положио и с успехом, и с лакоћом. Знамо и то да је Српски архив за целокупно лекарство основан и са тим (важним) језичким задатком. Да су за њега писали горостаси попут др Лазе Лазаревића, др Владана Ђорђевића, др Михаила Мике Петровића...

У доба пре ратова (Балканских ослободилачких и Првог светског) ни пред једном једином лекарском ординацијом није се могла наћи огласна табла с натписом: доктор тај и тај, специјалиста оториноларингологије, офталмологије, гинекологије и акушерства, већ: доктор тај и тај, специјалиста за болести ува, грла и носа, за очне болести, за женске болести и породиљство, и тако даље... У то доба Српски архив штампао је и радове страних аутора, али преведене, на све успешнији и успешнији српски (“говедарски“) језик.

Стога је ружно и помислити да би икоме од тадашњих лекара – листом образованих на страним универзитетима, будући да је Медицински факултет у Београду основан тек после Првог светског рата – и на ум пало да “зарад већег угледа српске медицинске мисли“ залегне да се Српски архив штампа на тада доминантном – немачком језику!?! Др Лаза Лазаревић, лекар и књижевник, објављивао је своје радове и у Српском архиву, и у немачким часописима. У Српском архиву на српском, а у немачким часописима на немачком језику, јер је такав и ред, а и немачким је владао као српским.

Али, оставимо се историјских чињеница, од којих се данас бежи главом без обзира, и покушајмо да статистичком анализом установимо како сада у Српском архиву ствари стоје, шта је то “као и до сада“ што наводно – остаје.

Од 2010. године (укључујући) па до сада, штампано је 17 (седамнаест) двоброја. Објављено је укупно 210 (по мишљењу рецензената, и по важећем разврставању) оригиналних радова, у којима је учествовало 1.032 аутора!?! Што ће рећи у просеку пет аутора по сваком раду (4,91). Приказа болесника објављено је 97, од стране 533 аутора, у просеку више од 5 (5,49) по сваком раду. Већ ове бројке наговештавају да “ту нешто баш и није како треба“. Има “оригиналних“ радова и са по 16 (и словима: шеснаест) па и 17 аутора (!?), док се око приказа (једног!) болесника тиска понекад 8 или 10 уважених “чланова тима“. Али то није све. Цифра од 1.565 аутора, који су креирали укупно 307 радова, у ствари је мања, јер се често појављују иста имена. Уз то се, као аутори свих тих радова, могу препознати брачни парови, родитељи деца (отац – кћи, мајка – кћи, отац – син), али не увек. (Ко не верује, нека провери на сајту Српског лекарског друштва под Српски архив.)

Али зато можете свећом тражити IN MEMORIAM, било ком преминулом заслужнику. Јер ко је умро, тај никад ни за шта заслужан није ни био. Све, ама баш све почиње од нас (тренутно) живих, и преко потребних нам – бодова.

Вапије ли, онда, светска медицинска јавност, којој треба “олакшати боље познавање српске медицинске научно - стручне мисли“ преласком на један страни језик, за оваквим часописом? Ко би да у то поверује?

Како год, жив клан, недоклан, жив дран неодран, жив печен недопечен, утече – јарац. Радујмо се, макар томе.

А, сва је прилика да ни више “као и до сада“ неће моћи.