Ko to tamo donosi Statut?

Njihovu naprasnu i dirljivu brigu o tome da građane niko ne bi smeo da zastrašuje vojvođanskim Statutom, odlikovalo je nekoliko opštih mesta: 1) kada bi vojvođansko rukovodstvo zaista htelo da otcepi ovu pokrajinu od Srbije, to bi i reklo; 2) Statut Vojvodine je prvi korak u decentralizaciji i regionalizaciji Srbije; 3) u Vojvodini i nema pravog separatizma; 4) ako Statut baš i krši neke odredbe pomenutog Ustava Srbije, nije pristojno tu činjenicu naturati Vojvodini, čiji su građani većinski bojkotovali ustavotvorni referendum pre tri godine.

Odgovor na ovakve "visokoumne" poglede u prilog Statuta Vojvodine ne zahteva nikakvo specijalno poznavanje prava, već samo malo zdravog razuma. Zato, idemo redom:

1) Ko (ne) prizna, sve mu se oprašta

Uz "dužno poštovanje" Nenada Čanka i Bojana Kostreša, udarna pesnica vojvođanskog Statuta ipak je Bojan Pajtić, za koga je pravo čudo što mu uopšte iko više veruje i jednu reč. Jer, Pajtić se proslavio leta 2003. godine, kada je srpsku javnost ubeđivao da se tog i tog datuma Neda Arnerić brčnula ujutru u turskom moru, zatim odjurila do Beograda gde je popodne glasala u Skupštini, da bi se do predveče vratila u Bodrum na još jedno kupanje. Kao dokaz za svoju smelu tvrdnju, pretio je da će podneti izvesni taksi račun, koji pokazuje da je proslavljena glumica zaista za nekoliko sati prevalila razdaljinu koju je, recimo, Aleksandar Veliki osvajao nekoliko godina.

Mada je u karijeri sarađivala sa brojnim nagrađivanim rediteljima i scenaristima, Neda Arnerić zanemela je pred Pajtićevom nabujalom maštom, pa je tek posle više godina javno priznala da ona tog i tog datuma nije mrdnula iz Bodruma. Iz čega proizilazi da je Pajtić sve to bio izmislio. Iz čega, opet, proizilazi da je u profesiji u kojoj, prema raširenom narodnom verovanju, svi obmanjuju i varaju, Bojan Pajtić jedan od retkih koji je direktno uhvaćen u laži, odnosno krađi, i to ni manje ni više nego u Skupštini! Čedomir Jovanović, koji je postavio Pajtića na tadašnju funkciju šefa poslaničke grupe DOS, nije "preživeo" kasniju čistku u Demokratskoj stranci, ali Pajtić, zamislite, jeste, iako se Boris Tadić zaklinjao biračkom telu da će "aferu Bodrum" temeljno ispitati i sve vinovnike kazniti. Štaviše, Bojan Pajtić je u reformisanoj Demokratskoj stranci još i napredovao, do mesta predsednika vojvođanske DS, ali i predsednika Izvršnog veća Vojvodine. I danas nas ubeđuje da bi trebalo da mu verujemo kako ne namerava da otcepljuje Vojvodinu od Srbije, jer bi, inače, to pošteno i priznao. Uverljivo, nema šta.

2) Rasparčana Srbija je decentralizovana Srbija

Suprotstavljanje daljoj "beogradizaciji" države jedan je od plemenitijih ciljeva u današnjoj Srbiji. U glavnom gradu nalazi se skoro trećina stanovništva, sva politička moć, još veća ekonomska moć, oba uticajna sportska društva i jedini funkcionalan aerodrom – pitanje je, dakle, da li ostatak Srbije uopšte živi, a ne da li je dovoljno i ravnomerno razvijen.

Avaj, ovo podneblje kao da je rezervisano za plemenite ideje koje neko zloupotrebi. Tako je, krajem osamdesetih, na čelo srpskog nacionalnog buđenja stao čovek oženjen Mirjanom Marković. A sada regionalizaciju Srbije predvode dva Bojana i jedan Nenad. Koji će, kada zacementiraju Statut Vojvodine, da se bore za jačanje Pomoravskog regiona?! Užičkog regiona?! Mačvanskog regiona?!

Hoće, ali, što bi rekao suprug Mirjane Marković – malo morgen. Briga njih da li će nesposobna beogradska birokratija nastaviti da zanemaruje/guši/mrcvari zapadnu Srbiju, ili homoljski kraj, ili Niš sa okolinom, ili sam Beograd u krajnjem slučaju. Njima je stalo samo do toga Vršac, Ruma i Subotica više ne odgovaraju neposobnoj beogradskoj, već nesposobnoj novosadskoj birokratiji. Čim uspostave paradržavni aparat u Novom Sadu – koji će voditi kao "glavni grad", "administrativni centar" ili "sedište", svejedno – zaboraviće da Kruševac, Kraljevo ili Valjevo uopšte i postoje.

Pogotovo je zanimljiva decentralizacija kakvu je shvata Nenad Čanak. Setimo se, na primer, s koliko je žara psovao 9. oktobra 2001. godine kada je gazio tablu RTS ispred novosadske televizije. Da li je to osoba kojoj ste spremni da prepustite regionalizaciju Srbije?

3) "Ne brinite, puška je zakočena"

Pošto se, barem otvoreno i nominalno, nijedna vojvođanska politička organizacija ne zalaže u ovom trenutku za odvajanje od Srbije, od srpskih građana se očekuje da poveruju kako tamo ne postoji separatistička ideja. Ali: posle Slovenije i Hrvatske koje su htele samo konfederaciju, a ne otcepljenje; Bosne i Makedonije koje su samo htele asimetričnu federaciju, a ne da krenu stopama Slovenije i Hrvatske; Crne Gore koja je samo želela da se odbrani od "Miloševićevog velikosrpskog nacionalizma", a ne i da se odvaja od Srbije; Prištine koja je samo htela Republiku Kosovo, a ne samostalnu državu... posle svih tih iskustava, dakle, teško je prihvatiti kako je Vojvodina, eto, apsolutni izuzetak u odnosu na sve ostale političke entitete kojima je, u poslednjih devedeset godina, Beograd bio glavni grad.

Ipak, sve i da se ispostavi da ovog časa, leta gospodnjeg 2009, nijedna duša u celoj Vojvodini ne mašta o samostalnoj državi, kakva je to garancija za budućnost?! Šta ako se za desetak godina, iz čista mira, poput januarskog snega koji iznenadi putare, u Novom Sadu javi neka partija koja, za nevericu, počne da propagira kako bi Vojvodini bilo bolje da se otcepi od Srbije? A vojvođanskim vlastodršcima, koji su daleko manje prosrpski nastrojeni nego što je pre 15-ak godina to bio Milo Đukanović, bude u interesu da formiraju koaliciju i još svakojako sarađuju sa tom partijom? Da li će tom, eventualnom, budućem separatizmu, ovakav Statut Vojvodine olakšati ili otežati posao?!

Odgovor se nameće sam po sebi. Činjenicom da nas dva Bojana i jedan Nenad uveravaju kako nema potrebe da brinemo "jer u Vojvodini ne postoji separatizam". Prosto čovek ne može da se ne seti legendarne replike Taška Načića iz filma "Ko to tamo peva", kada uverava Paju Vujisića da mu je puška zakočena, a sekund kasnije probuši krov na autobusu. I vojvođanski separatizam je isto tako "zakočen", a autobus "Srbija" nije ništa u boljem stanju nego onaj koji voze Krstići.

4) Ja ne vidim Ustav, pa ni Ustav ne vidi mene

Ustav Republike Srbije, ponavljaju dva Bojana i jedan Nenad, nije onomad dobio većinu u Vojvodini. Pa šta?! Teksas i Aljaska, po toj logici, ne moraju da priznaju Baraka Obamu kao svog predsednika, jer su prošle godine većinski podržali DŽona Mekejna. A mojoj porodici, onda, niti je Dragan Đilas gradonačelnik, niti Boris Tadić predsednik, pošto mislim da niko do mojih bližnjih nije glasao za njih dvojicu.

Ipak, ako Tadića put ikada nanese do mog stana na kafu, ugostiću ga kao predsednika moje države (dobiće ekstra porciju šećera). Isto važi i za Đilasa. A dva Bojana i jedan Nenad, kao i njihovi ostrašćeni saradnici i sledbenici, morali bi da poštuju Ustav svoje države. Ako je nešto u suprotnosti sa Ustavom, onda se to nešto jednostavno ne sme donositi i izglasavati, ma koliko malu podršku taj "grozni" i "nakaradni" Ustav dobio u ovoj ili onoj oblasti.

Neka menjaju Ustav. Ili neka menjaju Statut. Imaju zakonske mogućnosti i za jedno i za drugo, pa neka ih iskoriste. Jedino što ne mogu – ispravka, ne smeju – jeste da ovakav Statut donose po ovakvom Ustavu.