Koliki je rok trajanja sadašnje srpske vlade?

MILORAD DODIK: DEŠAVA SE OZBILjAN UDARAC NA SRPSKI NAROD. SRPSKA NEĆE PRIHVATITI TZV. „REZOLUCIJU O SREBRENICI“, JER JE SVE ŠTO JE U NjOJ NAPISANO LAŽ. DRUGOG MAJA ĆE BITI POTPISANA SMRTNA PRESUDA BIH

BORIS PISTORIJUS: RUSIJA TRENUTNO PROIZVODI VIŠE NAORUŽANjA NEGO ŠTO JOJ JE POTREBNO ZA NASTAVAK RATA U UKRAJINI. VEĆI DEO ONOGA ŠTO SE PROIZVODI NIJE NAMENjENO ZA SLANjE NA FRONT, NEGO ZA POPUNU SKLADIŠTA

NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 25. APRILA 2024. GODINE

ĐORĐE VUKADINOVIĆ: OSTAJE PITANjE ZAŠTO SE SAVO MANOJLOVIĆ U IZBORU TRKU NIJE UKLjUČIO U DECEMBRU, KADA JE POSTOJALA VELIKA ŠANSA ZA POBEDU, NEGO TEK SADA

BRITANSKI ANALITIČAR ALEKSANDAR MERKURIS: NEKOLIKO BRIGADA ORUŽANIH SNAGA UKRAJINE ODBILO JE DA IZVRŠI NAREĐENjE ZA ODBRANU SELA OČERETINO I NAPUSTILA SVOJE POLOŽAJE POD MASOVNOM RUSKOM ARTILjERIJSKOM VATROM

NOVA.RS: VUČIĆEV DEBAKL U NjUJORKU OGOLIO SVU NESPOSOBNOST NAPREDNjAČKE DIPLOMATIJE

MILOŠ JOVANOVIĆ: NA BEOGRADSKIM IZBORIMA 2. JUNA ZAKAZANA JE KRAĐA. ONI KOJI IZLAZE POSTAJU SAUČESNICI U KRAĐI VUČIĆEVIH I HILOVIH IZBORA. BORIĆU SE DA SE SMANjI IZLAZNOST

ZLATKO LAGUMDŽIJA: ODLOŽENO GLASANjE O REZOLUCIJI O SREBRENICI U GENERALNOJ SKUPŠTINI UN

BORISLAV ANTONIJEVIĆ (MI - SNAGA NARODA): NEĆEMO ZAJEDNIČKI FORMIRATI VLAST NA SA KIM U BEOGRADU. TRAŽIĆEMO DA NAS PODRŽE

SRBIJA SA 16 ZEMALjA, MEĐU KOJIMA SU I SAD I VELIKA BRITANIJA, POZVALA NA HITNO OSLOBAĐANjE TALACA U GAZI

DR DRAGAN MILIĆ NAJAVIO IZLAZAK SA SVOJOM GRUPOM GRAĐANA NA IZBORE U NIŠU. SAVO MANOJLOVIĆ I KRENI-PROMENI SAMOSTALNO I NA IZBORIMA U NOVOM SADU

MATIJA BEĆKOVIĆ: NEMCI, KOJI ZAGOVARAJU DONOŠENjE REZOLUCIJE U UN KOJOM BI SRPSKI NAROD PROGLASILI GENOCIDNIM, SEBI SU OPROSTILI NAJSTRAŠNIJE ZLOČINE NAD SRBIMA

petak, 26. april 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Posebna izdanja

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Rubrike > Politički život > Koliki je rok trajanja sadašnje srpske vlade?

Politički život
Koliki je rok trajanja sadašnje srpske vlade?

Nikola Malbaški
utorak, 02. septembar 2008.
Odgovor na pitanje dato u naslovu teksta leži u preciznom određenju načina formiranja aktuelne vlade Srbije, tj. interesa koji su doveli do njenog stvaranja, zatim pozicija između partnera u vladajućoj koaliciji i njihovog odnosa prema svom biračkom telu, ali i od opštedruštvenih okolnosti i širih ekonomskih i spoljnopolitičkih uticaja u predstojećem periodu. Sadašnja interesna koalicija domaćih evroreformista, socijalista i manjina formirana je, kako se u javnosti slikovito govori, „pod uticajem dvojice ambasadora i trojice tajkuna“. Oni upućeniji vladu Cvetković-Dačić nazivaju i Manterovom vladom, i to ne toliko zbog ključnog doprinosa ambasadora SAD u Srbiji u „pridobijanju“ tajkuna, socijalista i njihovih satelita da se pridruže ovdašnjoj evrounionističkoj koaliciji okupljenoj oko Borisa Tadića i njegove DS, već zbog toga što su i odnosi snaga unutar tako uspostavljene vladajuće koalicije, ali i pravi ciljevi njenog formiranja, takvi da pre svega treba da zadovolje strateške interese SAD u regionu. Ne radi se, dakle, i pored evroentuzijastičke i „socijalno odgovorne“ retorike, o proevropskoj, već pre svega o proameričkoj vladi, doduše ne u celini, već u njenom značajnom delu. „Problem“ koji iz ovoga proizlazi je sledeći. Strateški interesi koje SAD teže da ostvare u regionu u najvećoj meri su suprotstavljeni i nacionalnim interesima Srbije (onima za koje se retorički zalaže i aktuelna vlada), a u znatnoj meri i samoj „evropskoj perspektivi“ Srbije. Dok se „evrointegracije“ više taktički koriste kao „šargarepa“ na dugom i neizvesnom štapu, pravi ciljevi politike zapadne supersile su pre svega suštinsko zaokruživanje nezavisnosti Kosova uz pomoć misije Euleksa i sprečavanje bilo kakvih ozbiljnijih aktivnosti Srbije da se tome suprostavi; blokiranje energetskog, ekonomskog i političkog „ulaska“ Rusije na prostor Srbije; dekompozicija državnog jedinstva pod obrazloženjima regionalizacije, decentralizacije i jačanja autonomije; potpuno ovladavanje ovdašnjim bezbednosnim sektorom i integracija u NATO pakt „na mala vrata“. U ekonomskoj sferi, radi se o ubrzanom završetku privatizacije, onakve kakvu po svojim učincima građani Srbije poznaju već osam godina. Realizacijom ovih interesa Srbija bi izgubila perspektivu mosta između EU i Rusije, pretvorila bi se u teritorijalno-državno i ekonomski obogaljenog „pariju“ koji bi mogao da decenijama tavori u predvorju čekanja sanjane evropske budućnosti i nada se milostinji od onih od kojih, kada ostvare svoje glavne interese, ne treba očekivati iznenadne izlive milosrđa. Odnosi snaga unutar vladajuće koalicije ne pružaju ozbiljnije izglede u pravcu dužeg trajanja vlade. Radi se o tipičnoj „veštačkoj koaliciji“ međusobno vrednosno i interesno udaljenih stranaka, okupljenoj da posluži ispunjenju različitih interesa sa strane uz „odobrenje“ da podeli ekonomsko-politički „kolač“ vlasti. Ovaj „kolač“ je ne samo veoma mali da zadovolji njihove apetite, već je „postolje“ vlasti na koju su se te i takve stranke popele u datoj situaciji (paralisana privreda, budžetski manjak, nefunkcionalnost državnih organa, dospelost kreditnih dugovanja, socijalno nezadovoljstvo, kosovska kriza.... ) trošno i ispucalo sa raznih strana. Uverenja da će interesi vezani za međustranačku podelu plena koje prati izvršnu vlast po vertikali biti dovoljan „lepak“ da pruži trajnije održavanje vlasti nisu u velikoj meri osnovana. Jednostavno, teška privredna kriza koja uzima maha (a koja koincidira sa globalnom ekonomskom i monetarnom krizom koja može uskoro da eskalira) i, uprkos nadanjima, nemogućnost dolaska ozbiljnijih investicija koje bi omogućile „premošćavanje“ narednog perioda, stavlja aktuelnu vladu pred teško rešivu situaciju. Umesto da se kapitalizuju već ugovoreni investicioni projekti i njima donekle i do daljneg napuni ispražnjena državna kasa, prisustvujemo njihovom poništavanju (pre svega pod uticajem stranih interesa), dok umesto dotoka stranog kapitala otpočinje njegovo postepeno izvlačenje iz Srbije (prvo iz bankarskog sektora) o čemu se od strane onih koji o tome imaju saznanja ćuti i gura glava u pesak. Preterana, često potpuno fantastična obećanja data u predizbornoj kampanji, slepo verovanje u izdašnost evropskih fondova i krupnih investicija uz pomoć kojih su pridobijeni glasovi oportunističkog, zaposlenog dela biračkog tela koje je želelo da zadrži koliko-toliko udoban a na duži rok neodrživi status quo, lako mogu da se pretvore u „bumerang“ i obiju se o glavu vladajućoj koaliciji. Sasvim je očigledno da, sem manevrisanja postojećim izdvojenim sredstvima i njihovim medijskim reklamiranjem za izraz „socijalne odgovornosti“, ni od proklamovane socijalne politike neće biti ništa. Obećane pak nove, krupne investicije, kojima su u finišu kampanje zamazivane oči građana, poput „sigurnog“ dolaska Fijata u Kragujevac, zapravo su krajnje neizvesne. Sprečavanje ozbiljnijih ruskih investicija u srpsku privredu, koje povlače i izostanak ukidanja carinskih stopa od strane Rusije za uvoz srpskih industrijskih proizvoda poput autodelova, potpuno destimulišu logiku bilo kakvog ulaganja u domaću Zastavu. Ideološko-marketinška dimenzija delovanja većine vladajućih stranaka u smislu njenog uticaja na glasače, takođe je velikim delom potrošena. Potencirane crno-bele polarizacije po receptu iz devedesetih godina su, formiranjem aktuelne vlasti (ili njenim posrednim podržavanjem) i naročito krajnje oportunim i očigledno neiskrenim pozivima na „pomirenje“, na kraju dovele do toga da snaga eksploatisanih stereotipa i emocija počne da bledi i nestaje, a sa njima i snaga podrške strankama koje su danas na vlasti. Praktičnim ulaskom LDP u gradsku vlast u Beogradu, čak je i ova stranka sa kreiranim imidžom „principijelnosti“ krajnje evroentuzijastičkog građanizma pokazala svoj oportunizam i „sistemsku privrženost“ da odradi sve što je potrebno da bi se ostvarili strateški interesi njenih kreatora i finansijera. O poziciji SPS i njenoj budućnosti nije potrebno puno govoriti. SPS je, ulaskom u vladu i „namirenjem“ sopstvenog partijskog vrha, praktično izvršio političko samobistvo u očima najvećeg dela svog tvrdog biračkog tela koje nikava retorika i pozivanje na ostvarenje programskih načela i obećanja iz kampanje ni u kakvim okolnostima ne može da promeni. Lukavstvo i iskustvo Dačića i ekipe pokazalo se kao mač sa dve oštrice. Preuzimajući dosadašnju ulogu Koštuničine stranke kao „kišobrana“ nekih od ključnih vladinih resora u novonastalom odnosu snaga, SPS se našao okružen u „prijateljskom zagrljaju“ stranaka gde ne samo da neće moći da se održi i ostvari nešto od svojih obećanja koje je dao na svim stranama, već će ili biti primoran da se pretvori u statistu koji će gledati kako se realizuje sve suprotno od onoga za šta se ova stranka programski zalaže, ili će čak morati da se potpuno pretvori u „stub režima“ i deli njegovu neveselu sudbinu. Jer, u slučaju pokušaja izlaska Dačića iz „prijateljskog zagrljaja“ koalicionih partnera, tu su skupštinski „sigurni glasovi“ LDP-a da se pobrinu da vlada još neko vreme potraje i ispuni očekivanja onih koji su joj pomogli da se oformi. Ni pojedinačno najveća stranka vladajuće koalicije, Demokratska stranka, nije u zahvalnoj poziciji. Zajedno sa SPS-om, DS verbalno pokušava da artikuliše politiku koja se zalaže za elementarno očuvanje nacionalnog interesa, i to u postojećoj konstalaciji u kojoj je njihov izborni lajtmotiv istovremenog zalaganja „i za Kosovo i za EU“ očigledno neostvariv. Njoj za vratom stoje G17, LSV i manjinske stranke (a sa strane i LDP) koje ne samo da utiču da se ono „Kosovo“ iz pomenutog slogana sve manje, tiše i neubedljivije čuje, nego i vrše pritisak u pravcu okretanja leđa zajedničkoj spoljnopolitičkoj aktivnosti po pitanju kosovske krize i privrednoj saradnji sa Ruskom Federacijom na koju se Tadić obavezao, a uz pomoć koje je dobio prethodne predsedničke izbore i ostvario uspeh na parlamentarnim izborima. Vladajuća koalicija ima i mnoštvo drugih poroznih mesta koje se još uvek jasno ne primećuju. Trenutno potisnuta netrpeljivost između pojedinih stranaka, pre svega, onih manjih i manjinskih (npr. Ljajićeve i Ugljaninove stranke), ali i između DS i G17 plus (unutar i između kojih se vrši raslojavanje na „evropskije“ i „američkije“ frakcije), zatim ucenjivački kapaciteti (npr. mađarske koalicije, vojvođanskih autonomaša) koji se neće moći obuzdati ekonomskim, već pre svega ustupcima u pravcu „opasnih“ političkih zahteva (regionalizacija severnog dela Bačke po etničkom pricipu, započeti proces za davanje poludržavnih atributa pokrajini, stvaranje novih pokrajina) već sada predstavljaju generator novih političkih kriza, i popuštanje njima neće moći da stabilizuje vlast, već će, naprotiv, samo povećavati njenu nestabilnost. Neminovna koncentracija događaja unutrašnjeg i spoljnopolitičkog karaktera što će se od septembra svaliti na vladu (koja praktično još ništa nije počela ozbiljnije da radi) dodatno će opteretiti njen rad i povećati unutrašnje pukotine. Krupne promene međunarodnih odnosa nakon sukoba na Kavkazu, moguće otvaranje novih žarišta na Bliskom Istoku i znatni ekonomski lomovi globalnih razmera koji se uveliko očekuju, zasigurno će se odraziti i na Balkan. U preplitanju sa teškom domaćom privrednom situacijom, kosovskom krizom koja ulazi u novu fazu sa razmeštanjem misije Euleksa, blokiranim parlamentom oko pitanja vođenja državne politike (pre svega u odnosu na Kosovo) i ratifikacije nekoliko ključnih međudržavnih sporazuma, veoma verovatno predstavljaju teret koji vlada neće biti u stanju da iznese. U nemogućnosti da ostvari svoje proklamovane ciljeve, a primorana da se povinuje okolnostima i uticajima velikih sila koji se sve drastičnije međusobno razmimolilaze, vlada će se naći pritisnuta između njih, gde će zadovoljavanje jednih automatski povlačiti oštriju.reakciju drugih. To će za posledicu imati nesuglasice unutar same vlade. Zbog svih pomenutih slabosti, vlada će pokušavati da se održi pre svega pojačanim uticajem na medije i prologniranjem već datih obećanja dokle god to bude moguće. Istovremeno, ma koliko opasnost od urušavanja vlade pre leže u njoj samoj, ali i sistemskim slabostima i interakciji pomenutih suprotstavljenih uticaja, za očekivati je da će se vladajuća koalicija „preventivno“ pozabaviti pokušajima daljeg slabljenja i deljenja opozicionih stranaka, usled straha da bi one mogle da kapitalizuju ishode novih okolnosti, ojačaju i na kraju obore vladu. Sadašnja opozicija i njene snage predstavljaju posebno pitanje u predstojećem periodu. Sama po sebi, bez značajnijeg pristupa medijima, sa postojećim kadrovima i infrastrukturom, unutrašnjom i međusobnom neslogom i nedovoljnom koordinacijom, opozicija zasigurno nije u stanju da u kratkom roku obori vladu, ali može da joj itekako zagorča život, naročito permanentnim suprotstavljanjem u skupštini. Da je opozicija medijski i finansijski jača i da ima tvrdo zaleđe kod neke od velikih sila, trajanje aktuelne vlade merilo bi se u nedeljama. Ovako, izgleda da će se njen vek pre meriti u mesecima, osim ako ne nastupe iznenadni novi događaji koje će prouzorkovati drastičan porast nezadovoljstva među građanima, naročito među onima koji rade u državnim ustanovama i njenim službama. A te nove, iznenadne okolnosti izviru koliko iz ekonomskih, toliko i iz „starih“ problema, istih onih koji su doveli do pada prethodne vlade – kosovskog pitanja i sa njim u vezi odnosa prema evrointegracijama, i, možda još više od toga, strateškog pitanja vezanog za gasni sporazum i izgradnju Južnog toka kao ključnog mesta oko koje se lome interesi velikih sila na Balkanu.