Шарић – омиљени државни (не)пријатељ број један

Хапшење Дарка Шарића је добра вест – макар због привида правде и могућности да и у Србији озбиљни криминалци заврше иза решетака – барем неки, и барем на неко време. Све остало у вези са пљеваљским нарко-босом одаје утисак добро изрежиране представе, која треба да сакрије оно што треба да остане сакривено, а обелодани све појединости које ће помоћи да се оствари политички сценарио припремљен за Србију после избора.

До сада је изнето много претпоставки где се одбегли нарко-бос до хапшења налазио, а његово хватање се најављивало већ више месеци. Да се нешто озбиљно кува, потврдила је и изјава Александра Вучића од 6. марта, који је тада најавио да ће Шарић бити ухапшен „у недељама које долазе“. Према неким тврдњама, Шарић је ухапшен још пре недељних избора, а ако је тачно да је лоциран и ухапшен у Јужној Америци, тајминг његовог испоручивања Србији је мудро одабран. Да је Шарић ухапшен пре избора, део заслуга би био приписан и ономе ко је на челу МУП-а, односно Дачићу, док би ППВ-у проблем направио и пропагандни контраефекат, попут оног већ чувеног спасавања из Фекетића.

Шарић је тако извађен из рукава по окончању избора, чиме је стављена тачка на победу СНС, уз далеко већи позитиван одјек за Вучића, а и Николу Селаковића. Али ако је Вучић заиста још пре две недеље знао да је хапшење Шарића већ готова ствар, то је још један доказ манипулације целим случајем. Сада је јасно и да се Шарић предао и да га није ухапсила полиција ни Србије ни Црне Горе, већ да су у свему вероватно одлучујућу улогу имале америчка ЦИА и ДЕА, што је посредно признао и ППВ захваливши „свим учесницима у решавању овог случаја, а посебно америчкој Централној обавештајној агенцији“.

Шарић је, дакле, ухваћен негде у у Латинској Америци, мада има индиција које су више од обичног говоркања да није ни одлазио из Црне Горе и да је све ово са „неким летом из неке латиноамеричке земље“ обична фарса, испоручен је у луксузном авиону Црној Гори, где је "званично ухапшен". И где је „добио право“ и да се види са породицом, док су ППВ и министри правде обе земље добили прилику да сликање и хапшење искористе као показатељ свог одлучног рада и опредељења за борбу против криминала. Његово хапшење подсећа помало на хапшење још једно чувеног бегунца, односно Милорада Улемека Легије, који се такође сам предао, а када је Јочић, тадашњи министар МУП-а, рекао да "није битно где се крио и како се предао, већ да је у затвору", био је изложен великим критикама и притиску јавности. У случају Шарића, пажња се са ових „неважних“ детаља о томе где је био и ко га је скривао одмах усмерава на будући процес и његову „сарадњу са државом“, односно на питање да ли ће и ко све из претходне две-три владе бити ухапшен и оптужен заједно са њим.

Министар правде Никола Селаковић је потврдио да је „постојао контакт између државних структура и нарко-мафије“, а неке процене говоре да је у том „бизнису“ у Србији опрано око четири милијарде долара, док су Шарићеву мрежу у Србији чиниле десетине фирми у Србији и Црној Гори, неколико банака, као и десетине, ако не и стотине сарадника. После Шарићевог хапшења, остаје да се види колика је заиста озбиљност државе у борби против криминала и озбиљност самог Александра Вучића, јер може се рећи да право питање није ко је сарађивао са Шарићем, већ ко није. Ако престојећа истрага заиста заоре све криминалне бразде, Србија ће се окренути наглавачке, а ако судство буде функционисало као до сада, Србијом ће се и даље ваљати стотине килограма наркотика и прати прљави новац, само уз нове играче.

Ако се тај црни сценарио оствари, то ће бити само потврда да је цела представа приређена само да би се из српске политике избацили Ивица Дачић и СПС (чему се, да је мало другачија ситуација, не би имало шта приговорити) да би се у нову владу увели Тадић и заједнички ментор Мики Ракић. Затим би, без отпора СПС-а и Кркобабића, кренуле „болне“реформе“, које ће грађани моћи да поднесу само под дејством наркотика. Шарићевих или неких других, свеједно.