Косовски завет и "небеско царство" у Срба

Често се у јавности може чути да постоји некаква подела на „земаљску“ и „небеску“ Србију.  Људи који данас воде државу истичу да припадају овој „земаљској“, па је премијер у интервјуу пред Нову годину изјавио: „Спустили смо Србију са неба на којем се не ради и нема никаквих правила, на земљу на којој се тешко ради, а мораће и више, на којој постоје иста правила за све“. Његов претходник је, тек пошто је Влада формирана 2012, кратко и јасно изјавио: „не интересује ме 'небеска Србија', него садашњост и будућност земље“. Притом, у њиховим посматрањима „небеска“ Србија узима се као синоним за све ирационалности које су водиле народ у пропаст и уништење, поготово у његовој савременој историји. Осим у манастирима и црквеним портама, више се и не може више чути јавна, жива реч о „небеској Србији“, а да није поспрдна и понижавајућа.

Већ када изговоримо те велике речи ЦАРСТВО НЕБЕСКО, већ ту настаје и први проблем у његовом разумевању. Најпре, уврежено је, а неутемељено мишљење да се дилема у избору „земаљско“ или „небеско“ јавља прво код кнеза Лазара, на Косову пољу 1389. Друга, још већа заблуда, везана је за тумачење да је „земаљско царство“ значило и значи живот народа, а да га је избор „небеског“ водио у уништење.

Корене избору да се ЖИВИ на земљи, а опет у НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ тражимо у веку пре Косовске битке, у доба архиепископа Саве Немањића. Он је, како вели народно предање преточено у песму, као млади принц презрео царске дворе и круну и нови живот започео на Светој гори, као монах. И одабравши баш то „небеско царство“, Сава, први архиепископ српски, показао је како се и на земљи може живети служећи му – ширећи просветитељску мисао, мирећи завађену браћу, описмењавајући и подучавајући неуке, подижући манастире који су били подједнако уточиште и за побожни народ и за многе невољнике.

Сава је за живота био и чудотворац и законодавац, и духовник и државник, и као такав узор многима да установе и сопствени „светосавски“ поглед на свет. Он се, и молитвом и дипломатским умећем, уз брата „првовенчаног“ краља Стефана, борио и изборио за аутокефалност српске цркве и за самосталност српске државе. То је била типична „небеска Србија“ која за наш народ не представља „мрачно средње доба“, већ доба светлости, у ком стварају најзнаменитија пера старе српске књижевности, а фреске у манастирима представљају бисере уметности у европским оквирима. Иза владара, који су и живећи грешно на земљи мислили о покајању и искупљењу као „улазници“ за царство небеско, остајали су манастири, да светлошћу обасјавају Србију све док је буде било: Студеница, Хиландар, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Дечани, Манасија, Раваница...  

Зато, како пише Радован Самарџић, „блиски извесном блаженству, Срби су дочекали Турке очију испуњених оном светлошћу којом су безбројне цркве и манастири чинили њихову земљу у целини озареном“. На Косову пољу, на Видовдан 1389, кнез Лазар је, сакупљајући српску војску и стојећи на бранику европског хришћанства, опет свесно одабрао царство небеско, и то не да би жртвовао свој род, већ бранећи оне идеале и вредности који су му остављени у аманет. Суштина овог опредељења описана је у „Похвали кнезу Лазару“: „Боље је нама у подвигу смрт, него у стиду живот“.

Не подсећа ли ово средњовековно начело на оно из савремене историје, када су, излазећи 1941. пред очи света, српски демонстранти подигли транспарент са натписом „Боље гроб него роб“? И није ли, одбраном опет угрожене слободе, истих идеала и начина живљења, била вођена рука и оног који је тргнуо нож на цара завојевача 1389, и оног што је пуцао на наследника цара завојевача 1914? Њихова спремност на личну жртву била је и доказ припадности једној истој историјској вертикали. Тако, избор небеског царства постаје и ЖРТВЕНИ ПУТ.

Три стотине и педесет година, за колико је моравска Србија робовала под Турцима, чувар њене идеје о државности и онда када државе више није било – била је Српска православна црква. Њени патријарси, владике и калуђери увек су били на челу народне борбе за слободу, па су зато у много примера вешани и дављени, сабљом сечени и набијани на колац. Зато се, у гушењу велике српске побуне 1594, на чије је чело управо стао патријарх пећки Јован, Синан-паша одлучио да ископа и спали мошти Светог Саве – мислећи да ће њиховим паљењем бити сажежена и свака идеја слободарства у Срба.

Том су се идејом затирања слободарства, а уз непризнавање и одбацивање небеског царства српског – јер српству нису ни припадали, водили сви они који су и новијој историји Србе сатирали пером и мачем. Само са њима би се и могли идентификовати савремени фарисеји и гласноговорници „земаљске Србије“ са уистину промењеном свести. Црква је сачувала идеју о небеском царству, а чували су је, сасвим природно, и сви њени верници, јер је за сваког, па и најпростијег хришћанина, крајње логично схватање да се његово битисање у вечности заснива најпре на земаљском животу, па потом и на небеском.

Коначно, национални еп (у чијем је средишту косовски завет) који је у црквеној порти опевавао народни гуслар, и који се с колена на колено, упркос свим притисцима и страдањима, пренео до наших дана, није Србе ни закопао ни заклао. Он је, заправо, учинио да они кроз све векове осипања – преживе. Он их је уздигао и понајпре он им обновио државу и на почетку 19. и на почетку 20. столећа. Када је Карађорђе на Сретење 1804. окупио народне прваке у Орашцу, обавезно присутни прота је започео да их соколи помињући Косово. Затим је позвао Србе на устанак и бацио клетву сличну косовској, Лазаревој, на све који издају; извадио је крст и присутне заклео на верност. Тада и тако су Срби поново, после генерација очајних и обезнађених, поробљених и понижених, почели да ударају темеље својој нововековној држави. Немајући друге споменике, у изградњи законодавства користили су се, ето континуитета, „Крмчијом“ Светог Саве, на првој устаничкој застави извезли лик свог првог краља, Првовенчаног, на скупштини су, говорећи о „обнови царства“, призивали цара Душана... И на крају тог века, од Босанске Крајине до Старе Србије, где год да је било српских споменика, свирале су се гусле и певало се о Косову. Како је утисак страних путописаца сумирао 1875. сер Артур Еванс, сећање на Косовску битку било је „тако снажно и свеже у духу Јужних Словена као да се управо десило јуче“.

Временом, жалост и сузе прелазили су у жељу за „осветом Косова“ – за великим војним поразом вишевековног душманина и завојевача. Тај нови, дуго ишчекивани и одсудни сукоб, десио се 1912, када су опет, са Косовом на уснама, српски војници били спремни да иду и у смрт. „Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо где нам је колевка. Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака“, тако је полазак у нови бој 1912. описао митрополит Димитрије. Показало се да је предање тако живо, да су идентификујући се са својим древним прецима српски војници јуришали на Турке на Куманову тако силовито као да се поново нова генерација бори на Косову пољу. Тако је памтећа Србија, испуњавајући мисао давних завета, на почетку 20. века, исписала нове странице у књизи староставној, о НЕБЕСКОМ ЦАРСТВУ.

То није била Србија жељна рата и проливања крви, већ Србија која је живела опијена поносом и достојанством и – вечито чезнула за слободом и правдом. У животу Срба-неимара који су тежили небеском царству, од Косова наовамо, постојао је стално базични страх – не од силе која им прети, већ да међу њима не живи неки нови „Бранковић“. Чини се да их је данас више него икад. Свима њима, који имају очи да виде, уши да чују и срце да разумеју, нека су за наук речи још једног значајног заточника косовске мисли:

„Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.“