„Лепа села лепо горе“ - годишњица једног филма у светлу резолуције о геноциду

На измаку лета 1992. деловало је да нема светлости на крају вишеградског тунела. Тих дана, муслимански борци напали су снаге Војске Републике Српске, а онда сатерали групу српских војника у тунел Бродар, дуг непуних сто метара, који се налази на путу Вишеград-Рудо. За опкољене војнике настао је пакао: наредних девет дана били су свакодневно нападани, оставши у међувремену без радио-везе, али и без хлеба и воде.

Наредних дана изгинули су као јунаци и борци Вишеградске бригаде ВРС Владан Гавриловић, Стеван Панић и Милован Лучић, стари између 26 и 28 година. Неколицина преосталих војника успела је да се, у ранама и на ивици исцрпљености, ипак пробије из овог страшног места и дође до положаја своје јединице... Пре краја рата вратили су се у строј и наставили борбу за Српску.

Наравно, догађај звучи познато. Један од преживелих бораца борби у тунелу, недуго по окончању борбе и рањавању, лежећи у ужичкој болници реконструисао је ове драматичне дане новинару Вањи Булићу. Овај је његов исказ преточио у репортажу под називом "Осам дана у гробу", а управо тај текст касније ће послужити као основа за писање сценарија за филм "Лепа села лепо горе".

Култни филм у режији Срђана Драгојевића, који је 1996. био српски кандидат за "Оскара" и који је кинотека накнадно прогласила за културно добро од великог значаја, уз најбоља остварења домаће кинематографије, сниман је пред крај рата и у првој послератној години. И то делом на аутентичним локацијама (додуше саме сцене из тунела снимане су надомак Пријепоља), где су се још видела свежа згаришта и трагови српско-муслиманских сукоба из минулих година. Улогу статиста играли су војници ВРС на одсуству, који би се по одиграној улози враћали на линију.

Статусу филма посебно је допринела фантастична глумачка екипа која је тумачила широк спектар ликова што су се 1992. наметнули као представници једног разореног друштва. Драган Бјелогрлић је одиграо улогу Милана, типичног младог Србина из Босне, који је до самог рата веровао у Југославију и братство и јединство; отрезнио се тек када је пред очима видео крв ближњих.

И остао ужаснут пред нечовечностима који је рат пробудио на обе стране, но покушао да остане човек и у таквим временима. Све насупрот свом комшији Слоби (игра га Петар Божовић) који до рата изгледа као мамуран и аполитичан човек, а у новој подели карата постаје типичан ратни профитер.

Никола Пејаковић је савршено изнео улогу Милановог вршњака и друга Халила, човека истог хумора и истих навика, истих песама и исте нарави, али друге вере: њихов дијалог са међусобним питањима "ко ми закла матер" и "ко ми запали радионицу" је можда и најбољи приказ тога како се после рата остаје у истим рововима, а у разговору (уколико до њега икад дође) отварају само она питања – на које одговора нема.

Никола Којо је Веља: ово је можда била и његова најбоља, животна улога, где је тумачио лик једног од београдских мангупа који су пуни живота отишли на ратиште, и завршили као покајани разбојници. Он и изговара чувену реченицу по којој је насловљен филм: "Лепа села лепо горе, а ружна остају ружна, чак и кад горе." Сличан њему, мада са другом врстом порока, јесте и Брзи (Зоран Цвијановић).

У историјској науци једном ће се поставити и ово питање: колико су злочина касније приписаних "великосрбима" заправо чинили тако разочарани Југословени, не у име васкрсле четничке идеје, већ из осећаја да је она југословенска издана.

Професор (Драган Максимовић) је такође завичајац, гласноговорник југоносталгичара који су у рат пошли силом прилика. У споредним улогама нашли су се и многе јавне личности из београдске чаршије, од музичара из састава "Идоли" и "Директори", преко Луне Лу, па све до самог Вање Булића који се на трен појавио у улози мировњака.

Лаза и Виљушка (Драган Петровић Пеле и Милорад Мандић Манда) су кумови, добровољци из Србије. Представљали су родољубе који су оставили своје породице и пошли на прву линију из чистих идеала одбране српства, каквих је заиста било на вишеградском ратишту.

Обојица су решени да се супротставе пробуђеним идејама о васкрсу пашалука или усташке државе, а ако треба и читавом Ново поретку; на то их гони органска веза са прошлошћу и инспирисаност српском епском историјом.

Двојица идеалиста су у исто време прекаљени ратници, али и људи дечије душе, као митраљесци голубијег срца Бранка Ћопића. Чувена Мандина реплика из овог филма (по ком је у филмској улози и добио надимак) препричава се до данас: "Док су Шваба, и Енглез, и Американац бре! Шесто година, јели свињу с рукама! Ми смо имали ово! Па лепо... виљушком... боц! Ми виљушком ’боц’, а Шваба с рукама!"

Oва реплика, често цитирана и у многим славским расправама, од дежурних демитологизатора је често оспоравана, а и потписнику ових редова понекад је деловала као банализација средњовековне српске историје. Све док на једној изложби, сасвим случајно, нисам видео суптилно постављени српски прибор за ручавање из Студенице из 12. века...

Ту је и командант Гвозден, кога тумачи – а ко би други спрам таквог лика – Бата Живојиновић.

Његов лик инспирисан је предратним официром ЈНА, убеђеним комунистом и титоистом, који у оквиру рата за југословенско наслеђе води и свој лични рат, против издајника и дезертера из ЈНА којим командује његов кум Муслиман. Сав чежњив за прошлим временима, он ће у рату постати суров и немилосрдан према онима који су у Југославију ушли без мираза, а пожелели да из ње изађу као партнери који равноправно деле имовину.

У историјској науци једном ће се поставити и ово питање: колико су злочина касније приписаних "великосрбима" заправо чинили тако разочарани Југословени, не у име васкрсле четничке идеје, већ из осећаја да је она југословенска издана.

Чињеница да су неки од највећих српских злочина током грађанског рата почињени махом у срединама попут Сарајева или Приједора, која нису важила за упоришта четништва, већ братства и јединства, наводе и на питање да ли су их починили они који су неговали идентитет Срба или пак они који су се осећали као Југословени.

Чињеница да су неки од највећих српских злочина током грађанског рата почињени махом у срединама попут Сарајева или Приједора, која нису важила за упоришта четништва, већ братства и јединства, наводе и на питање да ли су их починили они који су неговали идентитет Срба или пак они који су се осећали као Југословени

Поред мноштва легендарних реплика којима филм обилује, можда је разговор команданта Гвоздена и војника Веље остао најдубљи, и најзначајнији за промишљање о сукобљеним генерацијама. Веља бившем официру ЈНА, којем је напречац ударила српска крв у главу, изговара речи које припадају баш напред наведеном контексту: "Док вам је ћопави Загорац трпао у дупе америчке доларе знали сте да кењате о братству и јединству и да се смешкате једни другима. А онда је дошло време да сводите рачуне. Нема проблема, само што их нисте раније сводили, него сте се 50 година издркавали овде, 50 година возили скупа кола, карали најбоље пичке, па сад кад се кита више не диже, е сад хајде мало да се бавимо поштењем. Е па искењам се ја на сво ваше поштење и на сву ту вашу поштену генерацију."

Не би имало смисла овде препричавати све култне сцене и њихов историјски контекст, али са ове временске дистанце делује да је филм репрезентовао и вредности у којима је настао.

Пре свега, то је филм о рату који је дубоко антиратни. И који карактерише презир и према нашима и према њиховима, и према комунизму и према национализму, и према суровој Босни и према равнодушном Београду, према власти и према опозицији у Србији. Интересантан је карикатуралан приказ тадашњих НВО уз њихање с песмом "All we are saying is give peace a chance", за које ће се испоставити да ће свега неколико година касније креирати политику државе.

Ипак, као и други ратни филмови настали у то време (нпр. "Дезертер", "Вуковар, једна прича", "Миротворац") и овај ће садржати потребу да се поспемо пепелом. Да уз жигосање злочина и издаје противничке стране, обавезно прикажемо и српска непочинства. С једне стране, жеља да се догађаји прикажу блиско истини и без улепшавања, и то током самог рата, изузетно је племенита и блиска искреном и непрорачунатом српском срцу. Али изгледа да је у овом пројекту било и нешто више од тога. У одјавној шпици, где се наводи да "овај филм не би био снимљен без њихове помоћи", налазе се називи многих државних предузећа, која су уједно значила и логистику државе у реализацији овог филма.

Да ли то значи и да је Милошевићев режим, на овај начин, већ 1996. желео да се огради од "босанског рата" и афирмише пред Западом као фактор мира на Балкану? То питање остаје отворено.

Овај филм зато отвара многа питања, на које је сазрело време да добијемо одговоре. Прошло је 28 година од његовог премијерног емитовања и могло би се стога рећи да је одавно сазрео и постао пунолетан. А шта се у међувремену десило са његовим глумцима и улогама?

Сценариста Срђан Драгојевић је после овог филма радио на више вредних пројеката, а занимљиво је да је 2010. постао функционер и посланик на листи СПС-а; касније се покајао и подржао Сашу Јанковића као председничког кандидата и постао један од водећих другосрбијанских твитераша. У сарадњи са Драганом Бјелогрлићем одрадио је "Монтевидео".

Његов друг Бјела годинама уназад је један од идеолога прозападне опозиције, последњих годину дана посебно активан у кампањи "Прогласа". Негде на тој линији је и Никола Којо.

Неки од њих су можда и с правом кивни у ком правцу се развијало српско друштво, будући да је њихов колега Драган Максимовић ("Професор") окончао живот тако што је убијен од неонациста 2001?!

Ипак, велико је питање, и за те људе и део те генерације који је признао капитулацију пред Западом, како би њихова каријера текла и какве би идеје заступали, да је српски народ остварио своје ратне циљеве зацртане 1991-1992. Културна политика би тада сигурно била посве другачија, политички наратив такође, а вероватно би неки од данашњих перјаница Друге Србије данас говорили као Никола Самарџић у "Погледима" на почетку рата.

Косценариста филма Коља Пејаковић, пригрљен од Србије након својих искрених исповести и приласку цркви, у последњој кампањи подржао је листу СНС и обноћ жестоко критикован и од својих доскорашњих обожавалаца. Посебно је интересантно како се сви они понаособ данас односе према резолуцији УН о геноциду у Сребреници.

Сценаристи су "Лепа села" започели са идејом о тунелу: реминисценцијом на његово отварање и, пошто је ускоро опустео, страх дечака шта се о њему крије. Завршили су га са истим мотивом – о открићу нове генерације дечака да тајна тунела није неки имагинарни дрекавац, већ истина о планини лешева у њему. Такође, и са могућношћу да у будућности, опет у име неког новог братства и јединства, исти пројекти поново буду реализовани, уз велику вероватноћу да ће они донети и нове жртве и нова страдања тих нових генерација.

Биће да је, ако ствар поставимо у супротном смеру, то и најјача и најистинитија порука овог великог филма: да ћемо једино уз пуну истину о прошлости, а она за српски народ пре свега подразумева упознавање са свим његовим жртвама и мотивима страдања у 20. веку, избећи нове тунеле, нове верзије Југославије, а са њима и нове српске кланице.

(РТ Балкан)