Криза, или Вучићево преузимање ДСС-а?

Санда Рашковић Ивић поднела је 29. јула 2016. године прилично неочекивано и демонстративно оставку на место председнице ДСС-а. Повод је био, како је објаснила,  одлука београдског одбора ДСС-а, да се преко једног ДСС одборника на Врачару, укључи у напредњачко преузимање Врачара.

Врачар је за напредњаке на изборима 2016. био значајно симболичко место. То је био топос преко ког је планирано да се покаже да је СНС „европеизован“ у тој мери да и грађанско језгро Београда, после 22 године непрекидне власти ДС-а, сада гласа за Вучића.

Зато је борба за Врачар постала важна тачка сучељавања опозиције и режима у Србији. Прелазак одбора ДСС за Београд у вези с тим на страну Вучића омогућио је да Премијер оствари своју изборну жељу и преузме општину Врачар.

Пошто је објавила да је дала оставку, Ивићева је напоменула да, будући да намерава да скупштину странке одржи у јесен 2016, неће „да шест месеци буде председница ДСС у техничком мандату“. Мислила је, дакле, да ће у наредних неколико месеци остати председница ДСС у оставци, све док се делегати на скупштини ДСС не определе јесу ли за „прикривену сарадњу“ с Вучићем, или за останак у стварној опозицији режиму.

Међутим, само четири дана након оставке Ивићеве, Председништво ДСС-а разрешило ју је функције. За ве-де председника одређен је Драган Маршићанин, представник „не-колаборантске“ струје, али чија је антивучићевска реторика до сада била бар за октаву нижа од Ивићкине.

Требало би рећи да је Санда Рашковић Ивић, уочи избора 2016, уклонила из  београдског одбора ДСС-а главне „СНС колаборанте“, попут Андрије Младеновића. Тада је седморо ДСС прелетача у Скупштини Београда из опозиционог у режимски табор основало нешто што се до данас не налази у списку регистрованих странака, а што је, по логици уобичајене апсурдности реторике режима (црно је бело;назадно је напредно, итд.), названо „Самостални (!?) ДСС“.

Андрија Младеновић, који је изабран за председника Самосталног ДСС-а, после тога нашао се на листи СНС за изборе 2016. године, преко које је ушао у државну скупштину, где се данас води као посланиклисте „Александар Вучић – Србија побеђује“. Главни идеолог Самосталног ДСС-а постао је пак Небојша Бакарец. И ако погледате званичан сајт СДСС-а видећете да његове странице садрже или информације о протоколарним сусретима актуелног потпредседника Скупштине града, Андрије Младеновића, или нападе Небојше Бакареца на ДСС и на критичаре режима.

Но, и после „чишћења“ београдског одбора ДСС-а, опет се испоставило да руководство ДСС у Београду хоће у коло с Вучићем. И не само они. Многи локални ДСС одбори по Србији исказали су жељу да узму учешће у општинским властима које прави СНС. А по Статуту ДСС, како је објаснила досадашња председница, „дајемо максималну аутономију локалним одборима, тако да они могу да ступају у коалиције са ким хоће“.

Међутим, коалиција ДСС и СНС, рецимо у Београду, значила би да и ДСС постаје део Вучићевог контроверзног пројекта „Београд на води“; значила би и немогућност да ДСС уверљиво критикује фантомско рушење Савамале, итд. Коалиције ДСС и СНС широм Србије пак сличне би тешкоће у разграничењу „у овом смо опозиција, а у овом смо власт“ само оснажиле. Ако ДСС хоће да на државном нивоу уистину остане опозициона странка, такву позицију себи тешко да сме да приушти.

Наравно да учешће у локалној власти омогућава одборима ДСС-а да материјално преживе до наредних избора. Али, превише таквих „компромиса“ може потопити опозициону репутацију ДСС-а. После тога, ко би још од опозиционих бирача на државном нивоу гласао за ДСС – као демократску и суверенистичку (антибриселску и антивашингтонску) странку?

ДСС је, како сада ствари стоје, растрзан између својих „бесних“ (Les Enragés) који су љута опозиција режиму (првенственио због предаје Севера Косова Приштини), и „колабораната“ који немају ништа против патриотске реторике, али само уколико је она праћена партиципирањем у власти свуда где их режим позове.

Странка мора материјално да преживи, али не тако што ће на локалу постати део власти коју најоштрије критикује. „Вучић издаје Косово, уводи Србију у НАТО, краде изборе, уводи страховладу и цензуру – онда локал није одвојен“, уочава Ивићева. Збиља је тешко механички одвојити опозицију на националном нивоу, од колаборације на локалу.

ДСС, после одласка Ивићеве, то може да проба, али тако долази на позиције Самосталног ДСС-а или пак самог СНС-а. Дистинкција ДСС-а као јединог критичара режима истовремено са суверенистичке и демократске позиције, практично ће нестати. И ДСС ће се свести само на још једног мини-сателита режима (попут СПО-а).

Куда ће ДСС кренути? Растрзана између начелности и прагматичности, ова странка ће, бојим се, да покуша да на својој скупштини изабере, истовремено, „начелног“ председника по реторици, али и „еластичног“ по  „прагматизму на локалу“. Но, то тешко да може бити спојиво. Ко ће на државним изборима гласати за ДСС као за суверенисте, да би затим гледао како та странка по општинама прави коалиције с локалним браншама компрадора?

Једно са другим не иде. ДСС је, за српске прилике, озбиљна странка с традицијом. Она још ужива углед у делу бирачког тела које верује у вредности патриотизма и грађанске демократије. Тај углед ће, међутим, брзо нестати ако ДСС збиља оствари сарадњу с режимом чија је пракса далеко и од једне и од друге поменуте суштинске вредности.

(Фонд стратешке културе)