Левица има избор - или "популизам" или небитност

Тезе за манифест нове српске левице – спорне, квир политичке идеје и радикалне визије за ружна и тужна политичка времена. верујем да ће многима звучати не само нелевичарски већ и патетично. али, ако вам је најважније да сте цоол, ако уживате у себи и сопственој савршености – онда ништа. на "пешчаник", ако сте згађени грађански фотељаш; у "маркс21", ако волите да прошетате палестинску марму и петокраку урбане дистинкције

Баук нације кружи левицом у Србији. Чињеница да ово није само српски проблем не сме бити изговор да се у овде коначно не појави релевантна и валидна левичарска алтернатива – левица која не би вегетирала у постисторијској коми, на ЛРС и Сорошевим апаратима, животарила сведена на зомби организације отуђених адолесцената, пажљиво скоцканих друштвених-капиталиста у раљама једног у недоглед продужаваног обреда прелаза, и потрошене опортунисте, политичке костуре истиснуте из ужеглог аутоколонијалног мејнстрима.

Таква левица мора да буде српска – без комплекса и извињавања. Дакле, не нека „левица Србије“, која би већ у имену садржала одраз одавно интернализоване, дефетистичке културе инфериорности, бескрајног самобичевања и самопорицања. Реч је о комплексу, који је оковао умове српских елита, не само на левици, и подарио нам политички (и селективно антинационалистички) коректне „Шуме Србије“ и „Железнице Србије“.

Ако жели да поново буде битна, левица треба да прихвати један инклузивни и солидарни, „социјалистички национализам“, који, под баш овим именом, у САД промовишу чак и саветници неких од кандидата са левог крила Демократа, који се боре за место ривала Доналду Трампу на председничким изборима 2020. године. (Јефтине асоцијације на национал-социјализам, Ернста Рема и руске назбол, узете су обзир при избору појма. Свако ко их помене, својим ликом и не-делом илуструје зашто је уопште потребан један овакав текст.)

Овај, нескривено популистички, левичарски национализам – налик оном који је утро пут неочекиваним успесима левице у Латинској Америци током претходне две деценије – мора да буде фокусиран на обесправљене и понижене масе и њихов свет, а не на компетитивно мањинарење и диверзитет, мањинице-миљенице корпорација и њихових (нео)либералних слушкиња. Нажалост, данас „диверзитет“, претворен у лакмус тест политичке прихватљивости, представља ослобођени злодух тржишног фундаментализма, (анти)политички отров, који је и левица масовно прогутала.

Забрињавајуће велики број оних који у Србији себе виде као левичаре данас би стао иза става - „геј је ОК; транс је до јаја; радник је стока која смрди у превозу“. Ови хомонационалисти - добри, (нео)либерални „левичари“, активисти по мери хомоколонијалних, „квир времена“ - изгледа нису у стању да виде да је неекономско оснаживање све већег броја све мањих мањина, оличено у њиховом „препознавању“, „признавању“ и „видљивости“, фалсификовано и протурено као индикатор нечег сасвим другог. Економског оснаживања, које је предуслов смислености (и одрживости) сваког препознавања и признавања различитости.

Гарант уважавања легитимних интереса свих мањина – који се не могу сводити на интересе предузетника, који воде недомократске, непотистичке и отуђене, само формално непрофитне, параграђанске „невладине“ организације – овде може бити или (прозападна) диктатура или онај демократски поредак који уважава интересе понижених и обесправљених маса, „корпе бедника“ из елитистичке имагинације привилегованих либералних „космополита“.

Док год је за наше левичаре „добар“ радник само мртав радник – онај чија уста више не могу да проговоре „Шиптар“ и „педер – радничка класа неће гласати за њих

Неко може рећи да ово што предлажем нема везе с левицом или да је „десна“ левица. Можда. Нажалост, алтернатива није нека „права“, левља левица већ „лева“ десница, која је већ на власти у великом делу света. У времену када је спој тродеценијског привилеговања мањинских политика идентитета и „економске кризе“, која је постала нова нормалност, омогућио бујање већинских политика етничких и верских идентитета - једино питање је ко ће их пригрлити. Да ли ће то учинити и једна скрупулозна, солидарна левица или само цинична десница, која пониженима и презренима већ нуди или нешто опипљиво (Мађарска и Турска) или, практично, ништа, сем утешних речи и обећања (САД)?

Ако жели да постане помена вредан фактор у Србији, левица мора постати популистичка, доследно уважавати потребе оних који се поносе што припадају српском народу, па и, не само тактички, подилазити већинском поглед на свет осиромашене, али, нажалост, оклеветане и „нацификоване“ српске већине. Она мора да прекине опсесију пословичним трњем и балванима у српским очима и да престане да робује антинационализму – који, по правилу без основа, покушава да представи као антифашизам. Штавише, она себе тиме дискредитује и бојим се да, у великој мери баш зато, не би била у стању да пружи помена вредан отпор (правом) фашизму, чији повратак не треба искључити. Ако се врати на свет, нисам сигурам шта ће бити његова бабица - разуздани, ослобођени капитализам или национализам?

Леве алтернативе данас нема, али је мора и може бити. Оно што сада вегетира на левој половини српског политичког спектра, или је салонско-гаражна, неприметна, друштвено ирелевантна левица, или је реч о милитантним, не толико левим либералима колико „левим“ неолибералима, који су и овде тријумфовали у „културном рату“ и уживају у плодовима своје пирове победе. Чињеница да су пригрлили нељудски дискурс (де)контаминације говори да нису отуђени само од (српског) народа већ и од човечности.

Реч је о нарцисоидним и деструктивним политичким предузетницима, који се на једном малом, али јако компетитивном, „левичарском“ тржишту боре за корице и мрвице. Њих шаљу, углавном нескривено србоскептични, западни донатори - који главну претњу на Балкану виде у свему што је српско, па и радницима. Нажалост, ови наши нетолерантни и елитистички политички манекени су успели да успоставе дуопол над важним политичким простором на левици. Свако из свог армираног мехура, они делују антиполитички и зато њихова дискредитација представља предуслов успостављања валидне, солидарне и народне левичарске алтернативе.

Леве либерале, скривене иза Марксових постера, и „леве“ неолиберале, вођене схватањем да је само лично политичко, уједињује не само склоност нацификовању српског национализма већ и препознатљива, антидруштвена идеолошка матрица. Њене окоснице су паролашки антифашизам, пуритански, високо слективни антинационализам и идеологије рода и транзиционе правде. У том свету само указивање да је све издашније финансирано и нападно промовисано родно предузетништво постало важан идеолошки апарат, довољно је да будете дискредитовани као „(клеро)фашиста“. Помињање „џендеризма“ равно је политичком самоубиству, које ће аплаузом поздравити др Адриана Захаријевић и њене све бројније идолопоклонице, „теоретичарке рода“ и друге практиканткиње овдашњег аутоколонијалног феминизма.

Бизарни спој елитистичке опсесије друштвеним конструктивизмом, лоше сварених деридијанско-фукоовских увида и презира према свему популарном што има локалну, „оријенталну“ арому – по правилу армиран аутоокциденталистичким саморазумевањем – створио је миље у коме се са сумњом гледа на прихватљивост сопствених идеја у српском народу. Верујем да би, зачарани константиновићевштином, и какав-такав изборни успех, да је могућ, доживели као лични пораз. Они промене везују за западне центре моћи и препреке виде у сопственом народу. Ту се крије жудња за десубјективизацијом маса, аутоколонијализам који је циничнији и перверзнији од оног који емитује устајала политичка класа.

Левици је овде неопходна јака, хијерахијски устројена организација и јако лидерство. Мреже јесу заводљиве, биле стварне или виртуелне, али фејсбуковањем, твитовањем и шетњама не може се стићи до стварних друштвених промена. Истовремено, „Србија је свет“ и зато циљеви данас не могу бити довољно радикални. Примери Боливије и Грчке илуструје да ће они који буду тражили превише – изгубити све. Левица мора деловати у корист народа на једном јако уском политичким простору – између прижељкиваног све и претећег ништа. Чекати на „праве“ околности је само јефтин изговор.

Леве либерале, скривене иза Марксових постера, и „леве“ неолиберале, вођене схватањем да је само лично политичко, уједињује не само склоност нацификовању српског национализма већ и препознатљива, антидруштвена идеолошка матрица. Њене окоснице су паролашки антифашизам, пуритански, високо слективни антинационализам и идеологије рода и транзиционе правде

Појмови као што су српски, српство, породичне вредности, светосавље, национални интрес и Српска православна црква морају да престану да буду левичарски табуи – денквербот. Што више буде српска и што више буде уважавала православље, као духовну и животну снагу народа, левица ће имати веће шансе да се коначно пробуди из (пре)дугачког „постисторијског“ вегетирања. Уосталом, десни популисти на Западу данас жању плодове стратегије којој су легитимитет дале феминисткиње и предузетници мањинских, првенствено родних (политика) идентитета. Они су кључне успехе остварили ослањајући се на „добар“, стратешки есенцијализам - и тако показали пут и дали легитимитет лидерима који данас успешно спајају популизам и (већински) етнички национализам.

Левица мора да схвати да између заводљивог глобалног и cool локалног нивоа постоји и, за многе, негламурозни национални. На њему се и даље воде кључне, а после Трампа и изгласавања брегзита, поново све важније и важније политичке борбе. Нажалост, било је потребно да се појаве десни популисти да би многи људи широм света схватили да су алтернативе могуће, да ће их бити још, да историја и идеологија нису умрле у тачеристичкој дистопији. Ова чињенице савршено илуструје величину (глобалног) пораза левице и колико јефтино су се отуђени „левичари“ продали и – нема блаже речи која би била адекватна – издали народ и субалтерне.

Згађена својим народом, српском радничком класом и другим субалтерним слојевима, све што догматска „левица“ данас нуди јесте један хиперестетизовани, нарцисоидни приступ политици. И какве-такве промене усмерене на побољшање положаја сиромашних и депривилегованих слојева, овде се по правилу дешавају упркос њиховог деловања, а не због њих.

Док год наши левичари не науче да воле Србију и Србе – оне који нису случајни, који су вероватно сексисти и антигеј, али о којима се прво мора искрено мислити и бринути, да би се могли мењати – Срби их неће заволети. Док год је за наше левичаре „добар“ радник само мртав радник – онај чија уста више не могу да проговоре „Шиптар“ и „педер – радничка класа неће гласати за њих. На то се, у великој мери, своди политика. Све остало је забавиште, неодговорна игрица у којој су губитници неки други људи.

На нашу несрећу, бојим се да је данас највећи од свих великих непријатеља буђења левице у Србији – релано постојећа „левица“. Тешко је бити оптимиста, али, захваљујући десничарима, Орбану, Трампу и сличнима, бар поново има избора.

Будућност српске левице је везана за једно питање, које је, бојим се, само наизглед једноставно. Требало би да га себи постави свако ко верује у солидарност, друштвену једнакост и праведну расподелу, коме је срце на страни оних који су на друштвеном дну или мало изнад њега. Шта ми је главни циљ – врло, „грађанско“ Ја или добробит пониженог народа? Нажалост, не може и једно и друго.

Видети још:

Марио Калик: Одговор Зорану Ћирјаковићу - једини избор левице су социјализам и патриотизам

(nepismenidjavoljiadvokat)