Miniranje "Južnog toka" stvaranjem novih autonomija u Srbiji

Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi

Valtazar Bogišić

Iz Bačke, pa naopačke

Izrada tako ozbiljnog akta kao što je Statut jedne autonomne pokrajine u demokratskom društvu kojim vlada pravo, a ne recimo šou biznis, izgleda ovako: Najpre se u okviru referentnih naučnih ustanova okupi komisija čiji sastav čine visoki predstavnici odgovarajuće struke, pre svega ustavnopravne. Zatim ta skupština izrađuje predlog akta, po pravilniku komisije koji utvrđuje pravila njenog rada. Tokom svog rada, ona redovno i periodično treba da obaveštava javnost putem javnih medija, pomoću kojih se vodi javna rasprava na raznim nivoima demokratske publike o temi predloga. Potom se završeni tekst predloga ove komisije dostavi odgovarajućim radnim telima skupštine Autonomne pokrajine, koja ga formalno – pravno uobličavaju i usklađuju prema višim pravnim aktima (Ustavom Srbije i zakonima). Tada se, kao formalni predlog Statuta podnosi na usvajanje republičkoj Skupštini, koja takođe ovaj akt razmatra u svojim nadležnim telima, usklađuje s propisima, da bi na kraju, nakon rasprave na sednici Skupštine i razmatranja eventualnih amandmana, predlog usvojila ili odbila.

Ako su elementi korektnog vođenja javne rasprave nedostajali prilikom donošenja srpskog Ustava, , sve u vezi vojvođanskog statuta se odigralo kao u noveli Luisa Kerola „Alisa u zemlji iza ogledala“. Kompletna izrada statuta je bila naopaka: Predlog je iznet tajno i anonimno, a jedan deo je „prepričao“ vojvođanski dnevni list. Sa njim upoznato tek nekoliko prvaka koalicionih stranaka u pokrajinskoj Skupštini. Neke od njih su dale svoje primedbe, pa je ovaj akt (nazvan „Prednacrt“) ponuđen pokrajinskoj Skupštini koja ga je usvojila, ignorišuću

Ustav Srbije i njene zakone. Zatim je podnet Skupštini Republike Srbije „na usvajanje“. Nadležna tela Skupštine Srbije su potom ćutala o Statutu. Kad je najzad postalo jasno da u Skupštini Srbije nema čvrste političke volje za njegovo usvajanje, krenulo se u političko pregovaranje van srpske Skupštine, bez usklađivanja predloga sa zakonom i Ustavom. To pregovaranje je ponovo nazvano „javnom raspravom“1. Usred ovog pregovaranja, šef političke koalicije vojvođanskih Mađara počeo je da preti internacionalizacijom vojvođanskog pitanja. I to u trenutku kad se Severnobački okrug, u kome je najkompaktniji deo mađarske manjine, suočava sa naglim rastom nezaposlenosti2.

Pri tome, da se podsetimo: nagli pokušaj separacije Vojvodine, suštinski je imao veze sa zaustavljanjem razvoja „Južnog toka“ ka Srednjoj Evropi. Gasni lobi kome je nezavisna Vojvodina bila u interesu je izgubio. Ruske investicije u Vojvodinu su stigle i Gazprom je postao vlasnik 51% NIS-a.

Ali, ako već Vojvođani nisu „kadri“ da budu „dovoljno autonomni“ protiv Južnog toka, mogu li Pomoravci, Šumadinci i Nišlije biti „politički podobniji“ za autonomiju?

„Posrbijančenom“ autonomijom protiv Južnog toka

Nakon svega što se odigralo oko Statuta, na prvi pogled čudi činjenica da je predsednik vojvođanske skupštine, Šandor Egereši dopunsku „javnu raspravu“ o Statutu Vopjvodine poveo „među Srbijancima“ i to „rame uz rame“ baš sa visokom funkcionerkom SPS-a. Gospođa Đukić-Dejanović jeste visoki državni funkcioner (predsednica srpske Skupštine) i njena partija je učesnik vladajuće koalicije. Međutim, SPS je takođe i partija Slobodana Miloševića, koja je tačno pre 20 godina znatno umanjila autonomiju SAP Vojvodine. U svakom slučaju ovo „savezništvo“ ne obećava, bar kad su u pitanju interesi paraustavne vojvođanske autonomnosti.

Zašto se Egereši o Statutu kao predsednik vojvođanske skupštine savetuje sa šumadincima i pomoravcima , pre nego sa svojim Vojvođanima, pre svih Banaćanima i Sremcima? Najzad, zašto se ne savetuje sa Srbijancima u Beogradu, već im demonstrativno odlazi „na noge“ u njihove lokalne, „srbijanske palanke“?

Radi li se o nastavku projekta ponovne proizvodnje autonomaških „srbijanskih liga“? Autonomaške stranke su oduvek tražile da se centralna vlast Srbije ne meša u „vojvođanske unutrašnje stvari“, ali su se u skladu s „načelom nedoslednosti“ autonomaške politike mešale u unutrašnje srbijanske stvari, predviđanjem stvaranja novih konkretnih oblika decentralizacije van, tamo gde postoji jedinstvena „srbijanska“ centralna vlast. Treba li Šumadiji međunarodno predstavništvo u Briselu, kako Egereši „nudi“ Veroljubu Stevanoviću u Kragujevcu?3 Ako treba, treba li onda „naši vojvođanski novci“ da budu trošeni i na Šumadince? Izgleda treba. Promoteri vojvođanske autonomije, koji za račun zapadnih lobista nisu bili kadri da zaustave ulazak Gazproma u vlasništvo NIS-a, treba sada da obećaju „naše novce“ radi stvaranja autonomija koje bi ometale razvoj Južnog toka u Pomoravlju.

Predsednik Lige za Šumadiju, Branisalv Kovačević Cole, još oktobra prošle godine je ponovo izneo mogućnost stvaranja srbijanskih autonomija, dodavši da je Boško Ristić iz DS-e izneo kako postoji slična mogućnost za stvaranje Niške regije4. Izgleda je znatno ranije predviđena mogućnost da „Južni tok“ neće moći da se zaustavi u Vojvodini, pa protivnički lobisti pokušavaju ometanje najvažnije investicije u Srbiju nekim „planom B“ u srpskom Pomoravlju? Ovo je sav smisao vrbovanja srbijanskih provincijskih političara, nazvano „predstavljanjem Statuta Vojvodine“ od strane Šandora Egerešija u Jagodini5 i Pastorove pretnje „novim izborima“6. Pavel Domonji, ogorčen zbog odlaska Egerešija u Jagodinu, nije primetio ovaj logički element, pa se čudi što Egereši nije obišao manjinske opštine u Srbiji južno od Beograda (Novi Pazar, Preševo, Bosilegrad)7. A logika je prosta: ove opštine ne stoje na putu „Južnog toka“.

Zloupotreba vojvođanske naivnosti

Setimo se filma „Tajvanska kanasta“. Mufljuzi planiraju sumnjivi građevinski projekat. Nedostaje im samo naivni arhitekta, koji bi sproveo taj projekat i snosio sutra eventualnu odgovornost za njega, kad investitori pobegnu na Zapad. I danas se radi nešto slično. Vojvođanski političar mađarske narodnosti, poslat je da u ime Vojvodine „ode među Srbijance“ i tamo vodi akciju konačnog lobiranja za Statut, koja će sigurno propasti. Egereši je predsednik vojvođanske skupštine, ali nije šef ni jedne od mađarskih koalicionih stranaka, niti ima srazmerno visoku ulogu u Mađarskom nacionalnom savetu. Zašto novosadski autonomaši ćute o ovome što se danas radi sa Statutom u Jagodini (šef LSV-e samo povremeno gunđa na Srpsku Pravoslavnu Crkvu)? Ni on nije zaigrao „kanastu“, shvativši kako ne treba da se javno kompromituje u Vojvodini još i saradnjom sa kolegom pokojnog Arkana. Za Kanastu je izgleda bio dovoljno naivan samo Egereši i njegovi politički savetnici. Posvađani mađarski političari u Vojvodini8, izgleda su nezainteresovani za ugled svog sunarodnika na najvažnijoj pokrajinskoj funkciji. „Internacionalizacija statuta“ od strane Ištvana Pastora9, posle razlaza vojvođanskih Mađara sa diplomatijom Mađarske je praktično nemoguća. Međutim, internacionalizaciju je upravo ponovo najavio Balint Pastor10, ali to je isti onaj koji je pre mesec dana najavio neuspešnu blokadu srpske Skupštine. Obojica pri tom ignorišu činjenicu da je javna diplomatija EU-e čvrsto na stanovištu da je pitanje Statuta Vojvodine unutrašnje pitanje Srbije11.

Iza izrade Nacrta statuta Vojvodine, navodno, stoji DS, ali ta stranka danas ne izgleda jedinstvena u pogledu njega. Normalno, suviše je problema u Srbiji da bi se Vlada i predsednik zatrpali još lavinom novih problema. DS ne vrši opstrukciju Statuta Vojvodine, ali slabo reaguje na kritike Statuta, kojima se konačno pridružila i Srpska Pravoslavna Crkva. Pajtić je na stav Crkve reagovao neverovatnim komentarom da „stav Sinoda nije stav Crkve“. Zašto se Bojan Pajtić najpre hvalio da su da su „eksperti“ DS-e sastavili statut12, a zatim, kad je procedura izrade akta gotova, DS naknadno, uoči samog usvajanja, počne da učestvuje u radu na njegovom „usaglašavanju sa Ustavom“. Zašto se u DS-i odjednom stide „svog“ akta? Ima li mogućeg objašnjenja osim da nikad nisu imali ozbiljnu nameru da Statut ikad bude usvojen.

Na vrbovanju „Srbijanaca“ protiv Južnog toka, brukaju se vojvođanski političari

Srpska Vojvodina13 je nastala 1848. godine, kao ustanova srpske građanske slobode i samoopredeljenja u okvirima tadašnjih zakonitih (legalnih) mogućnosti. Iako je birokratskom nagodbom Habsburga s mađarskim plemićima Srpska Vojvodina „živa sahranjena“14“, vaskrsla je 1918. godine. Čak je postojao kratkotrajni pokušaj stvaranja države Banat. Tek u kraljevini SHS (Jugoslaviji) su svi građani Vojvodine stekli punu ravnopravnost ljudskih i građanskih prava i sloboda, prema meri tadašnjeg stepena evropskog građanskog društva (manjinske

nacije nisu postale nosioci suvereniteta, kako je i do danas uobičajeno u demokratskoj Evropi). Realno stanje pravne ravnopravnosti u toj državi je odudaralo od socijalne nejednakosti, kao i uostalom, u celoj tadašnjoj Evropi. U takvim uslovima su boljševička utopijska obećanja i romantično sećanje na staru istorijsku autonomiju, bili odlične reklame komunističkoj propagandi.

Komunistički centralizam je politički i imovinski izjednačio „narode i narodnosti“ Vojvodine. Faktički, ova jednakost je zloupotrebljena radi stvaranja birokratskog sloja. Tamo gde je nekad bila daleka provincija Habsburga, „Foteljaši“15 su faktički zauzeli tradicionalno mesto „nemeša“16.

Vojvođanski autonomaši su od početka održavali veze s bivšim političarima SAP Vojvodine. Pokret jalov za pozitivnu sadržinu, zapleo se u nihilizam sopstvenog dugogodišnjeg lidera. Đinđić je svojevremeno bio svestan da status AP Vojvodine najpre treba pripremiti redom, setom (omnibusom) srpskih zakona, pre nego što se pređe na izradu Statuta. Značaj ovakvog pristupa autonomašima do nedavno uopšte nije bio jasan i tek nedavno Svetozar Čiplić govori o post hoc donošenju zakona (akta više pravne snage) suštinski usaglašenih sa voljom sadržanom u Statutu (aktom podzakonske pravne snage). To je isto kao kad bi prema „Izokrenutoj priči“ Branka Ćopića Baron Minhauzen usaglašavao svoje pustolovine.

Ovo nas dovodi do, suštine problema – izopačene, nihilističke orijentacije autonomaša, prikrivane usvajanjem „antisrbijanske“ ideologije kao ujedinjujućeg činioca čitavog niza antiideologija. Bezsadržajnost, prikrivana antivrednostima, počela je da prelazi granicu razuma i dobrog ukusa po meri neuspeha politike koju zastupa17. Uostalom, karikaturalnu vezu te politike i nihilizma u Nacrtu Statuta, već je uočio jedan autor iskoristivši da napravi humorističku parodiju18.

Ištvan Pastor je još decembra tvrdio kako je „Statut Vojvodine talac odnosa unutar DS-a“. Za autonomašku politiku danas, više nego ikad, zaista treba javno da se kaže „car je nag“19. Svu sramotu vojvođanskog autonomaštva izneo je Pavel Domonji: „Pre izvesnog vremena je Slavica Đukić Dejanović, predsednica srbijanskog parlamenta, ustanovila političku dijagnozu prema kojoj je predlog Statuta - “mrtav papir”. Iluzija je verovati da će tom “mrtvom papiru” život udahnuti nekakva turneja po Srbiji. Statut je “mrtav”, jer u srbijanskoj Skupštini nema većine spremne i voljne da ga “blagoslovi” i udahne mu život. Čak i kada bi se radna grupa, a nju će činiti ljudi iz pokrajinske i republičke administracije, širom Srbije pojavljivala u društvu presvete Device Marije, i to sve sa Statutom u njenim rukama, to ne bi promenilo odluku već donetu u stranačkim kurijama (...) Vojvođanskom Statutu nisu potrebne ama baš nikakve ekskurzije po Srbiji, nikakva tumačenja i uveravanja srbijanaca u njegovu važnost i korist. Nema ni jednog valjanog razloga da se Statut Vojvodine prezentira... “20 Uz ovo ide i ekskurs kojim se napada načelo ustavnosti sopstvene zemlje, a, koja je preduslov iskrene borbe za ljudska prava: „Najviši pravni akt Vojvodine treba da usvoji Skupština Vojvodine i samo Skupština Vojvodine! Nikakva dodatna potvrda od strane srbijanske Skupštine nije potrebna. Jer, u čemu je onda smisao autonomije Vojvodine, ako ne u tome da ona, u ulozi “samozakonodavca”, sama donosi svoj najviši pravni akt.“21 I ovo treba razumeti kao tipično načelo političke nedoslednosti, toliko tipično za autonomaše. Ali, gospodin Domonji se pošteno zalaže za punu državnost Vojvodine i ne stidi se naziva „autonomaš“22.

Jesu li to novosadski autonomaši rešili da skupljaju hajduke među „srbijancima“, pa da ih moljakaju da im „srbijanski hajduci“ sada vrate kući Statut koji je „talac“ Beograda? Traženje političke milostinje od onih koje ste decenijama prezirali, uz pomoć kadrova onih političkih snaga koje su mitsku autonomiju ukinule (SPS), predstavlja dno političkog samoponiženja vojvođanskog autonomaštva.

Niko autonomaše nije naterao na ovo, sami su to inicirali. Ako autonomiju za interese očajnih „fensi paora“ treba isprositi kod Dragana Markovića Palme, zašto su, gadeći se na „primitivizam“ jednog „Bidže“ ili „Rake“, gubili godine i godine čekajući. Zašto nisu pre dvadeset godina otišli kod njih. Evo šta o tome kaže predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine: „Nesretne naivčine i politički diletanti iz Vojvodine pristaju na sve e ne bi li im Skupština Srbije potvrdila taj statut. Evo, sada idu i na turneju po gradovima Srbije da predstave svoje „čedo” i da ga „objasne” građanima. Da objasne Arkanovom Draganu Markoviću Palmi da Vojvodina ne želi da se otcepi od Srbije. Da objasne monarhisti Veroljubu Stevanoviću da centralizam nije bogomdan. Da objasne koštunićima, nikolićima i todorovićima da je to recept za brži ulazak u Evropsku uniju. Haha, pa jebe se njima za Evropsku uniju!“23

Zašto dakle vojvođanski autonomaški političari prihvataju takve sramote? Bruka je dovoljno upečatljiva, da bi skrenula pažlju javnosti s nečega goreg – pružanja političke, logističke i finansijske podrške podeli Srbije na pokrajine da bi se ometala izgradnja glavne strane investicije u Srbiji – „Južnog toka.“

Zaustaviti Južni tok autonomijama u Pomoravlju

Kad se konačno shvatilo da je aktuelni Nacrt statuta pravno neodrživ, pojavila se u javnosti i konstrukcija kako status Vojvodine treba najpre da se uredi putem jednog „lex specialis“. Međutim, ni ta ideja se nije rodila među novosadskim autonomašima. Njen tvorac je Svetozar Čiplić iz DS-a. U jednom od poslednjih javnih istupanja24, Čiplić je izneo još čudnije teze. Prema njemu, Ustav Srbije je moguće tumačiti u smislu da je „moguće pored postojeće dve, osnivati još pokrajina u Srbiji“. Pri tom je izričito naveo da bi „status pokrajine mogle dobiti pomoravska, niška i šumadijska oblast“ i da sve „nedoumice u vezi statuta potiču od toga što Ustav nije dobro pročitan“. Prema njemu je „osnivanje novih pokrajina u Srbiji sasvim u skladu sa decentralizacijom Srbije“. Potom je izneo niz začuđujućih „komparacija“ decentralizacije Srbije putem stvaranja autonomija, sa okružnom, sreskom i drugim vrstama lokalne decentralizacije. Zatim je, takođe u skladu s načelom političke nedoslednosti, tipične za vojvođansko autonomaštvo, rekao da on „nije napravio nikakvu komparaciju“. Potom je komparaciju slikovito ilustrovao ustavnopravnim rešenjima SR Nemačke.

Čiplićeve izjave o mogućnosti stvaranja novih autonomnih pokrajina u Srbiji su u najmanju ruku čudne. Međutim, Vuk Drašković je dva dana kasnije javno25 izneo mogućnost podele Srbije na niz autonomija, pobrkavši pojmove lokalne samouprave, federacije i konfederacije sa autonomijom. On je, takođe, poput Čiplića, uzeo za primer ustavni poredak SR Nemačke. Sublimirana i skrivena poruka obojice, koja se direktno nije izrekla, jasna je: „Srbi, rasparčajte svoju zemlju na autonomije, pa ćete živeti kao Nemci“.

Metastaza autonomaštva u prostor gde autonomnih pokrajina nikad nije bilo26, nema stvarne veze ni sa decentralizacijom države, niti sa zdravim razumom. Uporedno ustavno pravo ne poznaje u Evropi autonomne pokrajine čiji nosilac nije kompaktno naseljena nacionalna manjina ili etnička grupa. Uporedna Ustavna praksa van Evrope poznaje samo „teritorije“ i „indijanske rezervate“ nalik na ove tvorevine. Vojvođanska autonomija je, prema tome, važan izuzetak, jedno duboko neevropsko rešenje, pošto ni jedna etnička grupa ili manjina nije nosilac autonomije. Ustavna praksa SSSR-a i Rusije poznaje autonomiju na teritorijama gde etnička grupa –nosilac autonomije demografski predstavlja manjinu. Međutim, što se tiče vojvođanske autonomije, nije uopšte jasno koja etnička grupa je njen nosilac. Svi građani? Pa to je besmisleno! Jer, Srpski narod i svi ostali građani su nosioci vlasti u Republici Srbiji kao celini.

Iznenadno predlaganje stvaranja niza novih autonomija u Srbiji izgleda kao manija. Nigde u svemiru ne postoji autonomna pokrajina, u kojoj bi sopstveni narod bio autonoman od sebe samog. Čiplića nije briga što „širokim tumačenjem“ Ustava dozvoljava mogućnost državnim organima, njenim autonomnim i lokalnim jedinicama da proširuju postojeće i uvode nove nadležnosti, da propisuju pravnu snagu sopstvenih akata mimo zakona, bez obzira na Ustav i osnivaju nove organe.

Hipertrofija necentralnih organa trebala bi da stvori ogromnu normativnu i vlasničku zbrku, s kojom bi se sutra suočio investitor „Južnog toka“. Time bi normativnim komplikovanjem procedure, neprekidno administrativno bio ometan prolaz „Južnog toka“. Načelno, i vrh DS-e i Dragan Marković Palma, slažu se s razvojnom politikom „Južnog toka“ koja Srbiji donosi najznačajnije investicije poslednjih nekoliko decenija. Međutim, „u pojedinostima“, DS je (bar Svetozar Čiplić) vrlo raspoložena da izvrši unutrašnju, paraustavnu decentralizaciju Srbije, radi usporavanja razvoja „Južnog toka“. Zašto se Dragan Marković Palma nije odmah, otvoreno distancirao od ovoga?

„Kako je jedan Mađar voleo Srbiju“

Zašto vojvođanski autonomaši srljaju u tuđu bitku, u čiji uspeh očigledno ne veruju oni koji su je započeli? Zašto Egereši ide u Pomoravlje da „sladi Srbijancima“ blagodati autonomaškog „etatizma“, a Čiplić „ne silazi“ južno od Beograda? Egereši time samo sebe (a pošto je predsednik vojvođanske skupštine, i sve Vojvođane), dovodi u situaciju da im Dragan Marković Palma drži lekcije iz demokratije i vladavine prava27.

U Budimpešti na proslavi Dana mađarske državnosti, mađarski političari iz Vojvodine su pokušali sasvim umesno (ali bezuspešno) da susednu zemlju zainteresuju za ulaganja u Vojvodinu. Međutim, politika promovisanja autonomaštva u Pomoravlju i Šumadiji može imati samo štetnog efekta, naročito po strane investicije u Srbiju. Kragujevac, na primer, nema finansijskih sredstava da izdržava ni opštinsku administraciju, a kamo li Šumadija za finansiranje neke svoje nove „autonomije“ iz hira. Ako Jagodina ima „novaca“ da hrani životinje u zoološkom vrtu, ne znači da će „novce“ da baca na nekakvu pomoravsku autonomnu pokrajinu.

Bajatim političkim obećanjima očigledno ne veruju ni oni koji ih promovišu. Zašto predsednik Skupštine Vojvodine najpre ne obiđe Vojvođanske regije? Nacrt vojvođanskog Statuta predviđa postojanje tri regije: Srema, Banata i Bačke, ali se njihova autonomija od Novog Sada nigde ne pominje, iz vrlo porstog razloga. Autonomnim Sremom i autonomnim Banatom ne može da bude ometan Južni tok? Banat bi trebalo pre svega da se zapita, da li će trasa Južnog toka proći Banatom, gde je najveći deo tehničke infrastrukture, skladište Banatski Dvor i najveći deo nalazišta nafte i gasa?

Radi sopstvene časti, mađarskim političarima iz Vojvodine, koristilo bi da se sete iskustva svog znamenitog sunarodnika, koji je svojevremeno bio visoki funkcioner SPS-a. Od svih vojvođanskih kadrova te stranke, nakon 2000. godine, najgore je prošao Mihalj Kertes28. Ili će po povratku autonomaške misije po Šumadiji i pomoravlju, Egereši da kaže svojim kolegama, u Vojvodini: „Ako se ja, kao Mađar, ne plašim Srbije, zašto se onda vi Srbi plašite Srbije“?

17. 2. 2009.