Може се рећи понешто на рачун председавајућег, мада није баш пожељно, може се рећи, ту и тамо, и против владајуће странке - али не сме се ништа рећи на рачун Александра Вучића

Нисам дошао на овај одбор да се жалим на изречену меру опомене и казну коју сам добио, али могу да кажем поводом ових дискусија да сам био присутан у обе ове ситуације о којима су претходно говориле моје колеге. Нећу сада да говорим о свом случају, рећи ћу о томе нешто на крају. Мислим да су и колегиница Стаменковић и колега Марко Ђуришић добили те своје казне заиста на правди бога и мислим да они спадају (уз, хајде да кажем, и моју маленкост, и још неке) међу најтолерантније, најодмереније и најумереније посланике – што наравноне значи да немамо свој став, и да тај став не изражавамо релативно оштро и аргументовано. Али, у сваком случају, не спадамо у оне конфликтне посланике, каквих, поштено говорећи, има и на једној и на другој страни. Постоје неке колеге и са стране власти и опозиције, који из неких, можда, политичких интереса или из разлога темперамента или промоције воле тако да се понашају. Али и колега Ђуришић и колегиница Стаменковић, па и моја маленкост – свакако нисмо међу њима.

Неспорно је да је тешко нарушен углед скупштине и да се додатно нарушава. Није то само од скора, то је већ дуго тако и тај имиџ, та слика скупштине у јавности последица је свесног или полусвесног удруженог рада више владајућих политичких гарнитура, медија, као и самих посланика који томе доприносе својим понашањем. С тим да сам можда њих (посланике) требао ставити на почетак.

Наравно да не можемо очекивати од скупштине да буде Академија наука, нека академска катедра или симпозијум, мада знамо да се на катедрама или симпозијумима често воде веома жустре дебате, које понекад готово наликују на наше скупштинске.

Дакле, не можемо очекивати позоришну атмосферу, али мора постојати неки минимум реда и толеранције. Мислим да наши председавајући то или не желе или не могу да омогуће. При чему ја, можда мало другачије од мојих колега, мислим да председница парламента, када жели, може и има ауторитет да заведе ред у сали, и то је демонстрирала више пута. (Али имам утисак да често не жели то да учини или да није заинтересована.) Али потпредседници, председавајући у њеном одуству, поготову они из мањих коалиционих странака, просто то не могу, не смеју и немају храбрости. Лично сам био сведок колико пута упитно и са страхом погледају у правцу господина Мартиновића и редова где седе представници владајуће странке и погледом траже одобрење и дозволу да интервенишу, или да дају реч по пословнику некоме из опозиције.

Пословник јесте лош, али не можемо се вечно „вадити“ на њега и правдати тиме ово стање својеврсног мобинга и дискриминације које постоји према представницима опозиције у овом парламенту. Ако је пословник лош, имали сте прилике да га промените, то је већ рекао колега Мирчић и више пута смо сви то рекли. Он није сјајан, али проблем је у томе што се ни он такав какав јесте доследно не примењује. А ви знате да је селективна правда је заправо – неправда. Понекад чак и гора и већа од обичне неправде.

И овде управо имамо то на делу – селективну примену пословника, таквог какав јесте, уопште не желим да амнестирам ни оне који су га правили, нити да улазим у то шта је била њихова намера, али потпуно је јасно да се и тај и такав пословник врло селективно примењује.

Тражио сам пре неколико месеци од овог одбора и добио информацију о односу казни, односно колико је казни изречено посланицима власти и опозиције, прошло је још неколико месеци и тај однос се додатно нарушио, додатно пропорционално погоршао по опозицију. Тај однос је, мислим, био 55, 56 према 3 када је реч о казнама за припаднике опозиције и припаднике владајуће коалиције. Тешко је да баш толико ово мало опозиције у парламенту толико крши пословник и завређује све те казне. А сада је, у међувремену, тај однос још погоршан и порастао, тј. десет, двадесет, па и тридесет пута више се  кажњавају посланици опозиције.

Враћам се на поенту, пословник је такав какав јесте, селективно и тендециозно се примењује на штету опозиције са једним готово паничним страхом, да се не каже нешто лоше, пре свега о једној особи – то је Александар Вучић.

Може се рећи понешто на рачун председавајућег, мада није баш пожељно, може се рећи и на рачун господина Мартиновића ту и тамо, и против владајуће странке, али не сме се ништа рећи на рачун Александра Вучића, нити директно, нити индиректно.

 Ову моју опомену ја сам управо због тога зарадио. Служим се аргументима. Немам потребу да било кога прозивам, нити да на било чији рачун говорим било шта ружно. Ја сам само применио (и то, колико сам видео, није у овом изводу стенограма у целини приказано) онај исти критеријум који неколицина колега из владајуће коалиције (ако су то колеге) нон-стоп примењује на мени и на другима, хајде да кажемо, првацима, „другацима“ или „трећацима“ опозициције. Чули смо већ овде те изразе „Зграбиновац“, „Крадуловић“, „Влах“, „Влашчић“... Различити су то изрази, мање или више увредљиви, духовити или карикатурални термини које неколицина колега надева и којима готово рутински ословљава и за криминалце проглашава посланике опозиције, што нас унутра, што неке ван парламента. Нарочито Ђиласа, Јанковића и Вука Јеремића. И то се све толерише и код председавајућих пролази без опомена.

„Не, ја нисам мењао националност. Ја нисам, али можда ваш лидер јесте. Ваш је лидер од православца постао протестант, а од Србина - Албанац“

Ја сам у поменутом случају само делић тога вратио. Чак сам вас питао: „А шта мислите кад би тако неко говорио о вама, односно о вашем лидеру?”. Па када неко оспорава и покушава да проблематизује моје порекло и моје национално изјашњавање, јер ја сам увек био Србин и изјашњавао сам се као Србин и онда када је популарно било бити „Југословен“ или нешто друго. И сад, после десете, петнаесте ситуације када сам на тај начин био прозиван,  рекао сам, отприлике: „Не, ја нисам мењао националност. Ја нисам, али можда ваш лидер јесте. Ваш је лидер од православца постао протестант, а од Србина - Албанац“.

Тако сам зарадио ову опомену.

Немам проблем са опоменом, само бих волео да се тај критеријум примени доследно на све посланике, нарочито на посланике владајуће коалиције. А ако то не буде случај, а изгледа да нема воље да се то ради, онда не само што се наставља  урушавање парламента, него се доводи у питање наш останак овде. Опозиција се доводи у немогућу позицију, односно ми долазимо у ситуацију да просто бивамо изгуравани из парламента, или да ипак останемо унутра, трпећи при том систематске увреде и нападе, осим ако „ћутимо као бубице“ и трудимо се да никога не иритирамо.

Дакле, не само што смо ми као посланици онемогућени да вршимо своју посланичку функцију, него мислим да је то јако лоша слика парламента која одлази у домаћу, а нарочито у светску јавност и никоме од нас није потребна, јер је парламент један од симбола и симтома стабилности земље, а то је важно из много разлога, укључујући ону чувену причу о „страним инвеститорима“, „имиџу“, „угледу у свету“ итд.

Дакле, ми са парламентом у коме нема опозиције шаљемо ружну и лошу слику и споља и унутра. Лично, често трпим често критике од колега и пријатеља, а вероватно такве критике трпе и други посланици опозиције, у стилу: „А што седиш тамо? Зашто седите тамо и дајете им алиби?”

Ја имам читаву лепезу добрих одговора зашто и шта је смисао боравка у парламенту. Али неки од тих мојих аргумената сада бледе и обесмишљавају се оваквом праксом и понашањем владајуће већине у скупштини. Ту мислим и на селективну примену пословника према опозицији, као као и на актуелну опструкцију расправе о амандманима која је сада обесмишљена мноштвом бесмислених амандмана на увек прве чланове првог закона које подносе посланици владајуће коалиције и тако потроше све време предвиђено за расправу.

Додуше, неки глас се ипак чује, нека порука се ипак пошаље, али чињеница је да ми је све теже и биће све теже опозиционим посланицима (мислим на праву, а не фингирану опозицију) правдати свој даљи опстанак у Скупштини, ако се са том праксом хитно не прекине.

Хвала.  

(Излагање Ђорђа Вукадиновића на седници Административног одбора Скупштине Србије, 9. маја 2018.)