Национални састав Југословенске војске у отаџбини

После скоро шест година крвавих борби и милионских жртава 9. маја 1945. фашистичка Немачка је потписала безусловну капитулацију и тим чином завршен је Други светски рат. Оружје је коначно утихнуло, а народи света ослобођени страха и ратних ужаса кренули су у енергичну обнову порушених земаља.

Разорена Европа одушевљено је дочекала крај ратних страхота и славила тешко стечену слободу. Трагична ратна искуства мирила су некада зараћене народе и сви су кренули путем опште обнове и стварања новог квалитетнијег и хуманијег друштва. Свима је рата, разарања и крви било преко главе. Али није у свим земљама било баш тако. У новој комунистичкој Југославији барутни дим је и после обуставе ратних дејстава замагљивао многе крајеве. Крвави и немилосрдни обрачун са преосталим припадницима побеђене краљевске војске трајао је још дуго. Преостале групе и појединци место предаје и понуђене лажне амнестије у страху за сопствене животе потражили су очајнички спас у планинским скровиштима, где су прогоњени као звери хватани и одмах убијани од потерних одељења Озне.

Тек по завршеном рату започео је прави обрачун са идеолошким противницима, монархистима, а као главни непријатељи новог комунистичког друштва означени су бивши припадници равногорског покрета и ЈВуО. Тада је започела хајка на идеолошке противнике, која не престаје ни седам деценија после Другог светског рата, а мрцварење давно побеђеног непријатеља и даље је актуелно. Послератни режимски историчари су све своје снаге усмерили у доказивање непријатељског деловања ЈВуО. На првом месту истицали су да је ЈВуО за време рата сарађивала са окупатором и на тај начин доказала своју припадност фашистичком блоку. Професионални режимски ,,антифашисти“ измишљањем фашизма у Србији и његовим везивањем за ЈВуО покушали су да дају легитимитет употребе свих средстава репресије, јер, забога, против злогласног фашизма све је дозвољено и оправдано. У напорима да докажу сарадњу ЈВуО са окупатором прикривани су, фалсификовани и искривљено приказивани многи ратни догађаји.

Други негативан и посебно истицан елемент деловања ЈВуО су злочини учињени највише према несрпском становништву у току рата. Грађански рат је по правилу много крвавији од класичног јер је ратом захваћена цела територија земље са комплетним становништвом. Нико није изузет, поштеђен нити заштићен. У таквим околностима увек су могуће неконтролисане и самовољне осветничке и злочиначке акције појединаца или група. Такви појединачни неконтролисани злочини извршени без знања и дозволе виших команди направили су велику штету ЈВуО. Сталним истицањем појединих, више усамљених, примера злочина (Вранић, Друговац, Топола...) доказивана је злочиничка природа ЈВуО. Без даљих анализа и следа каснијих догађаја вешто се замагљивала истина о тим догађајима. За сваки извршени злочин, чим се за њега сазнало у Врховној команди, наређивано је одговорним вишим командама да сваки овакав случај испитају, процесуирају по важећим војним законима и починиоце најстроже казне!

Бољшевичка револуција својим идеолошким програмом била је непомирљиво супротстављена постојећем монархистичком поретку који су баштинили и бранили припадници краљевске војске. Комунисти су оружани устанак и слободарско народно расположење од самог почетка усмеравали на подизање бољшевичке револуције, што је довело до трагичне поделе у српском друштву. Сукоб идеoлогија већ у доба устанка отупио је устаничку оштрицу и довео до отвореног међусобног непријатељства. Уместо на окупатора пушчане цеви српских устаника све чешће су биле уперене у груди идеолошки супротстављених сународњака. Тако је започела највећа српска трагедија.

На крају, као четврти ,,оптужујући” елемент комунистички историчари су ЈВуО означили као националистичку и великосрпску творевину. За такву тврдњу морали су да прикрију стваран национални састав ЈВуО.

Вишедеценијским тумачењем и писањем комунистичких историчара створена је искривљена слика о националној припадности бораца ЈВуО. Вештом злоупотребом историјских извора развијана је теза да су припадници Равногорског покрета и ЈВуО били искључиво српски националисти. Истине ради, Срби као најбројнији народ у краљевини, уз то традиционално наклоњен монархији, слободарски и војнички васпитаван, били су најзаступљенији у редовима ЈВуО.

Југословенска војска у отаџбини, као непокорени део југословенске краљевске војске, није признавала капитулацију, наставила је герилски (четнички) облик ратовања по старим војним законима и важећим уредбама. По тим законима сви војни обвезници краљевине Југославије, без обзира на националну или верску припадност, имали су иста права и обавезе. Нико није постављао, нити условљавао националном припадношћу улазак у редове ЈВуО него се, напротив, сматрало да је то обавеза сваког војног обвезника, јер заклетва се полаже само једном и под једном заставом. Не постоји ни један једини документ ЈВуО у коме се у негативном или у било ком смислу поставља питање националне припадности војника. Одбрана и ослобођење Југославије и свих њених народа био је и остао главни задатак и циљ ЈВуО.

У војном законику је писало да сваки војни обвезник коју у случају рата или ратне опасности пређе у неку другу непријатељску формацију тим чином је извршио класичну издају, а уколико је вођа непријатељске формације странац, онда се то сматрало за велеиздају. Можемо замислити како би, рецимо, британска војска третирала своје војне обвезнике да су у случају рата приступили на другу зараћену страну и борили се против британске монархије.

Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације краљевске војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.

Сви они који су, без обзира на националну или верску припадност, остали верни заједништву и Краљевини Југославији, а нису прихватали комунистичку и фашистичку идеологију, приступали су у редове ЈВуО. Све време рата ЈВуО није променила свој став о заједништву и на све начине је спречавала сепаратистичке и националистичке активности у својим редовима. Декларација са Светосавског конгреса (27. јануара 1944) дакле, у претпоследњој ратној години недвосмислено доказује непромењене идеје и јасне тежње за очување Краљевине Југославије. Вишенационални састав Централног националног комитета довољан је доказ да ЈВуО (а и само име то говори) и политичке странке које су подржавале монархију нису били носиоци ни великосрпске ни било које друге националистичке идеје како то желе да прикажу комунистички историчари.

Ради подсећања, прилажем састав председништва Централног националног комитета:

Председник: др Живко Топаловић (Србин)

Потпредседници: Радомир Јанковић (Србин)

Антон Крејчи (Словенац)

Владимир Предавец (Хрват)

Мустафа Мулалић (Муслиман)

Велимир Јојић (Србин из Црне Горе)

Димитрије Лазаревић (Србин)

Треба истаћи да је ЦНК састављен од представника различитих политичких странака антифашистичке, антикомунистичке и прозападне оријентације, а национална припадност чланова није била одлучујућа.

Организација ЈВуО је урађена по предратним мобилизацијским плановима краљевине Југославије. Међутим, због рата и новонасталих окупационих подела она је спровођена у нешто измењеним околностима. Током 1942. године приступило се формирању крупнијих војних јединица, корпуса, са јасно одређеном територијом односно зоном одговорности. Корпуси, а нешто касније групе корпуса нису се развијали и дејствовали на исти начин у свим деловима окупиране земље. Изузев у неколико случајева ЈВуО није стварала једнонационалне јединице нити је за то било потребе.

На територији тзв. Независне Државе Хрватске усташе су направиле многе тешке злочине над српским становништвом па је на тим просторима било много теже успосатвити пољуљано међунационално поверење. Врховна команда је улагала велике напоре да се неповерење између Хрвата, Срба и муслимана превазиђе и спречи међусобне сукобе. Прва војна једнонационална јединица помиње се у почетној фази ,,Мостарско-јабланичке операције" (Битка на Неретви или 4. офанзива) и тада је фебруара 1943. године у саставу Коњичке групе дејствовао Бјелимићки муслимански батаљон.

Муслимани у ЈВуО

Велики број пројугословенски и патриотски оријентисаних муслимана безрезервно је приступио у редове ЈВуО или су се на посредан начин укључили у рад равногорске организације. О тим активностима сведоче многи сачувани документи. Муслимани су формирали разгранату равногорску организацију у свим већим местима Босне и Херцеговине. Поменућу само неке истакнутије организаторе: лекар др Исмет Поповац, један од водећих организатора у Херцеговини, Мехмедбашић Мујо и Абид, Калајић Омер, правник Капић Мустафа, сви из столачког среза, Кашић Мујо и имам Кршлаковић Џема, организатори покрета у Коњицу, Зупчевић Хивлија, организатор у селу Растовац код Требиња, Беговић Ариф из Бегове куле у Херцеговини, Хаџихусеиновић Мустај Бег и мајор Дедић Хасан организатори покрета у Херцеговини, судија Пашић Мустафа Мујо и Ћемаловић Спајо из Мостара, Пргуда Авдо из Гацка. Хасанагић Ћамил из Калиновика, Салихагић Суљага из Бањалуке, Вехабовић Есад из Босанке Градишке. Лехо Мустафа из Благаја, хафиза и члан меџлиса Панџо Мухамед из Сарајева и други.

У Београду је постајао илегални муслимански равногорски центар у коме су деловали: Беговић др Мехмед, професор Београдског универзитета, Коњходић Алија, новинар Политике (касније у емиграцији уредник листа ,,Братство”), Кемура Абдулах, шеф муслиманске равногорске организације, Софћури Мухамед, трговац оријенталних тепиха, Ћемаловић Мухамед, управник Гајретовог дома у Београду, Хоџић Абдулах, београдски имам, и други.

Дража Михаиловић, чланови америчке мисије и муслимани

У политичком раду равногорске организације најистакнутији муслимански лидери били су: Мулалић Мустафа из Ливна, члан Централног националног комитета, и муфтија Шећеркадић Дервиш, потпредседник Националног одбора Црне Горе

Муслимански борци су распоређивани у јединице заједно са борцима других националности. Дража Михаиловић је поставио мајора Фехима Мусакадића из Сарајева за команданта свих бораца муслимана у ЈВуО. Поменућу само неке истакнутије активне старешине ЈВуО муслиманског порекла: Прељубовић Мухамед Бег, командант групе муслиманских корпуса, Накичевић Абдулграфар, командант Прве бригаде Шестог муслиманског корпуса, Хасанбеговић Нурија, командант Треће бригаде Шестог муслиманског корпуса, Карић Хато, командант Шесте бригаде Шестог муслиманског корпуса, Прељо Вејсиљ, командант муслиманског батаљона Невесињске бригаде, Берберовић Мустафа, предратни председник Благаја командант батаљона, Рамановић Мулас, Абдулах начелник штаба Шестог муслиманског корпуса, капетан Ровчанин Хусеин, командант Коморанског муслиманског четничког одреда, наредник Узуновић Јусуф, командант четничког одреда код Коњица, мајор Хасандедић Шефкет, поручник Ченгић Омер Бег и потпоручник Ченгић Хамдија, организатори јединица у околини Мостара, капетан Прашовић Ћамил вођа муслимана у Сјеници и други.

На територији тзв. НДХ осим у појединим случајевима није било једнонационалних јединица. Тек током 1944. године формирана је група муслиманских корпуса која због тешког стања није имала нека озбиљнија ратна дејства. Многи муслимани, посебно у Западној Босни сарадђивали су са јединицама ЈВуО и штитили српско становништвo од напада усташа и острашћених сународњака.

Муслимани су били активни у Равногорском покрету и у јединицама ЈВуО у другим крајевима земље, рецимо управник болнице Другог равногорског корпуса био је лекар-хирург Хоџић др. Мехмед, а геометар Реџић Назиф на командим задацима у Ражањској бригади Делиградског корпуса. Лични пратилац капетана Драгослава Рачића команданта Церско-мајевичке групе корпуса био је Амзић Наиф, а ађутант капетана Јездимира Дангића Гицо Сулејман.

При команди Јужне Србије (Горски штаб 110) деловао је Јабланички корпус који је обухватао до 1943. године два среза, јабланички и гњилански. Нешто касније, територија гњиланског среза је припала новоформираном Првом косовском корпусу. За нашу причу занимљив је податак да је Јабланички корпус једини у Србији имао једнонационалне јединице. Ради се о Арнаутској бригади ,,Хоџа Зејнели" и Гајтанској бригади. Обе ове бригаде су у свом саставу имале Албанце. Командант бригаде ,,Хоџа Зејнели" био је наредник Ариф Демировић а нешто касније команду над овом јединицом преузео је поручник Јован Лабус. Један од малобројних запамћених старешина из Гајтанске бригаде био је и командант батаљона Муса Јушковић. Припадници ових јединица албанског порекла и њихове породице су били узложени двоструком терору, и од својих сународника балиста и од партизана.

 Лука Балетић, Дража и муслимански лидери

Хрвати у ЈВуО

Да би се боље сагледале мање познате чињенице и разумело откуд у редовима ЈВуО велики број бораца хрватске националности, ваљало би се накратко вратити у међуратни период и почетке стварања Краљевине Југославије. У Сплиту одмах по свршетку Првог светског рата 1918. основана је организација ,,Југословенска нациoнално-напредна омладина”. Циљ ове организације била је бескомпромисна борба против хрватског национализма и сепаратизма. Још из тих времена Сплит је носио епитет највећег српскохрватског града на приморју. Нешто касније 1921. у Сплиту је формирана ОРЈУНА (Организација југословенских националиста). Ова прорежимска организација се залагала за интегрално југословенство и монархију и жестоко се супротстављала сваком облику хрватског сепаратизма, а касније и комунистичкој идеологији. Организација је одржавала тесне везе са Љотићевим ,,Збором” и у свакој прилици истицала и заступала југословенство и монархију.

Подружнице Орјуне и Љотићевог Збора формиране су у неколико далматинских градова, а број чланова за оне прилике био је изузетно велик.

Хрвати са далматинске обале, верни краљу и југословенској идеји, тешко су прихватали распад Југославије и стварање тзв. НДХ. Доласком старог војводе Илије Трифуновића Бирчанина у Сплит започело је организовање орјунаша у новим условима, под италијанском окупацијом. Убрзо су формиране прве четничке групе састављене од Хрвата. Били су то Каштелански четнички одред, Сплитско-шибенски одред и Одред Илије Бирчанина. Формирани су илегални четнички одбори у Сплиту, Трогиру, Шибенику, Макарској и на острвима Корчула и Крк. Далматински четници су стављени под команду тек основане Динарске дивизије Момчила Ђујића. Рад четничке организације на приморју подупирао је читав низ далматинских књижевника, старих орјунаша, Мирка Королије, Ника Бартуловића, Ђуре Виловића, Ћире-Чичин Шаина, Сибе Миличића и других. Касније ће Нико Бартуловић бити хрватски представник на Светосавском конгресу, а теолог Ђуро Виловић саветник у штабу Драже Михаиловића.

Број Хрвата у јединицама ЈВуО није утврђен из једноставног разлога што су били распоређени по командним потребама у разне јединице ЈВуО. Један од наjпознатијих старешина ЈВуО хрватске националности био је војвода Звонимир Вучковић, командант Првог равногорског корпуса. Овај изузетан и храбар човек, официр до смрти, убеђени Југословен и велики патриота, и најближи Дражин сарадник, обављао је дужност команданта Таковског одреда за време устаничких борби 1941, а касније постављен је од генерала Михаиловића за команданта корпуса. Због храброг држања у борби одликован је Карађорђевом звездом од избегличке владе у Лондону, а од Бирчанина проглашен за војводу. Писац ових редова дуго година водио је живу преписку са овим великим човеком и патриотом, све до његове смрти.

 Звонко Вучковић и Дража

Издвојио бих још једног занимљивог припадника ЈВуО, а то је артиљеријски мајор Марин Студе. Пре рата живео је у Сплиту а као војни предавач често је боравио у арт.школи у Сарајеву из које су изашли многи будући официри ЈВуО. Мајор Студе је био начелник штаба Динарске дивизије и близак сарадник војводе Ђујића. У штабу дивизије интендант је био морнарички поручник Мате Амат, родом из Каштела.Обласни национални комитет из зоне одговорности Динарске дивизије је имао велики број чланова хрватске националности. Били су то најугледнији Хрвати из Далмације и залеђа.

У Динарској дивизији је било много Хрвата на истакнутим командним дужностима. Један од познатијих био је капетан Крешимир Вранић, командант самосталне групе од око 2500 људи, углавном састављене од бораца хрватске националности. У овој једници били су на служби поручник Антон Шустер из Сушака и потпоручник Нико Лазарић са острва Крк. Ова јединица је после капитулације Италије септембра 1943. упућена на острва Црес, Мали и Велики Лошињ и Олиб ради преузимања власти. Четници, међу којима је био велики број Хрвата, разоружали су Италијане и преузели команду над острвима. Због опасности да ће Немци преузети ова важна стратешка острва партизани су понудили заједничку акцију, али на превару су заробили и ликвидарли читаву групу заједно са командантом Крешимором Вранићем. Забележено је да је приликом егзекуције поручник Антун Шустер пркосно клицао краљу.

Хрватски орјунаши, монархисти и припадници покрета тешко су страдали доласком партизана. Само на острву Крк у једном наврату стрељано је 55 хрватских родољуба. Број ликвидираних припадника покрета из Далмације хрватске националности никада није до краја утврђен. За комунисте то је била непријатна истина коју су деценијама после рата вешто и смишљено прикривали.

Један пример епског хероизма записао је војвода Момчило Ђујић у ,,Споменици Динарске дивизије”. Приликом одступања дивизије на запад, у Словенији, ради заустављања партизана требало је уништити мост на раци Сочи. После првог неуспешног минирања одважни борац Милан Билић, по народности Хрват, пријавио се да дигне мост у ваздух и свесно себе жртвује за спас осталих бораца. Он је успео да уништи мост, али том приликом је изгубио живот.

Борци хрватске националности делили су судбину осталих припадника Динарске дивизије. После пробијања Пађенског фронта и одступања преко Словеније на запад преживели борци дивизије су ступили у контакат са савезничким снагама у Италији. Пребачени су у неколико привремених логора и коначно сви су сабрани у велики логор Еболи код Напуља. Преживели Хрвати монархисти у логору су формирали ,,Команду хрватских трупа” под командом генерала Матије Парца. Команданти хрватског логорског корпуса били су потпуковник Драгутин Модерцин и пуковник Лука Шарић. Рачуна се да је у логору било око 2000 бораца хрватске националности.

Словенци у ЈВуО

Словенија, односно Дравска бановина је после капитулације Југославије подељена на две области, а граница је била ток реке Саве. Северни део је припојен немачком рајху и из те области вршена су масовна исељавања Словенаца у јужни део под италијанском окупацијом, а један део становништва исељен је у Србију. Немци су словеначки народ из своје, северне, области исељавали сматрајући да су пројугословенски и просрпски оријентисани и с тиме ,,реметилачки фактор" у припојеном делу бановине.

Пројугословенско расположење великог броја Словенаца било је познато и пре рата. У Априлском рату многи словеначки официри и војници херојски су бранили и гинули за Отаџбину. Тако је било и током целог рата. Процентуално Словенци било као активни бораци или као сарадници ЈВуО били су најбројнији у Краљевини Југославији.

 Група словеначких четника

Тешко је поменути све старешине ЈВуО словеначког порекла, али издвојићемо неколико најистакнутијих. Међу првим херојским жртвама био је генералштабни мајор Иван Фрегл. Он је као најближи сарадник Драже Михаиловића био један од организатора покрета у Србији. У немачком препаду на Врховну команду заштитио је Дражу од заробљавања, а том приликом себе свесно жртвовао.

Многи Словенци су се храбро борили као старешине и борци у јединицама ЈВуО широм Србије. Издвајам породицу Шуштерич која је из Словеније интернирана у Србију и одмах се укључила у Равногорски покрет. Резервни капетан Јосип Шуштерич је једног сина изгубио у Априлском рату, а са другом двојицом, Бојаном и Урошем, одмах је приступио у Иванковачки корпус. Бојан је погинуо као командант бригаде, Јосип је стрељан од партизана на крају рата, а најмлађи, Урош осуђен је на дугодишњу робију. Данас је Урош Шуштерич једини живи словеначки старешина ЈВуО.

Војвода Карло Новак

У Словенији је за време рата било неколико четничких одреда а поменућемо Штајерски, Долењски, Љубљански, Нотрањски, Горењски, Приморски (Сошки) и др. Један од организатора и оснивача четничке борбене гериле био је поручник Јоже Мелахер Змагослав. Овде треба поменути бар још неколико важнијих команданта одреда :

Јанез Марн, командант Долењског одреда (прешао из партизана), мајор Мирко Битенц ,,Триглавски", командант Нотрењског одреда, потпуковник Јанко Дебељак, командант Приморског (Сошког) одреда, капетан Франц Јеребич (Харебич), командант Горењског одреда и други.

Команда Словеније је радила у полуилегалним условима под сталном опасношћу да буде откривена, а њени припадници ухапшени. Команда је била потпуно организована са свим пратећим сужбама а командант је био генералштабни мајор војвода Карло Новак.

У равногорском покрету Словеније било је много знаменитих људи тога времена међу којима издвајам Леона Штукеља, познатог гимнастичара, олимпијског победника, и др.Александра Бајта, професора и послератног словеначког академика.

Да би поменули све словеначке патриоте, припаднике Равногорског покрета и ЈВуО требало би нам много више простора.

Јевреји у ЈВуО

Јеврејски народ је кроз своју дугу и трагичну историју доживео многа страдања, али ниједан прогон није се могао мерити са нацистичким погромом у Другом светском рату којим је предат потпуном уништењу. Положај Јевреја у окупираној Србији био је посебно тежак. Земља захваћена оружаним устанком и сама изложена страшним репресалијама давала је нацистима добар изговор да и пре донесене одлуке о ,,коначном решењу” отпочне са ликвидацијом целокупног јеврејског становништва. Већина грађана Србије је осуђивала овакве нацистичке поступке и гледала да помогне својим несрећним суграђанима. Јевреји су по градовима скривани или пребацивани на збрињавање и чување у удаљена сеоска домаћинства, пружана им је помоћ у набавци лажних докумената и омогућаван прелазак у италијанску окупациону зону где је третман Јевреја био знатно блажи. Захваљујући грађанској солидарности, многи Јевреји из Србије су спасени од депортација и сигурне смрти у концентрационим логорима. По избијању устанка и формирању два покрета отпора велики број Јевреја се укључио у њихов рад и започео борбу. Знатно више Јевреја, пре свега због предратних симпатија и чланства у КПЈ, прикључио се партизанском покрету, али било их је много и у редовима ЈВуО.

У свим послератним расправама и међусобним оптуживањима однос оба покрета према Јеврејима је био од посебног значаја. Јевреји као највећи ратни страдалници постали су нека врста мерила којим се доказује и открива присуство фашизма у некој средини или покрету. Због тога није без значаја открити какав је однос Равногорског покрета и ЈВуО био према Јеврејима и антисемитизму. Комунистички покрет сву своју приврженост антифашизму доказује између осталог и присуством значајног броја Јевреја у својим редовима од којих су неки били на високим војним и политичким дужностима.

Јевреји су од самог почетка били припадници и другог антиfашистичког покрета. У првој групи од 24 официра и подофициrа (ембриону будућег герилског покрета) која је почетком маја 1941. стигла на Равну Гору био је и један Јевреј. Био је то Самоковлија Бењамин родом из Босне.

У почетку рата сем код Јевреја који су раније били повезани са комунистичким покретом општи став је био да се прикључе оном покрету са којим прво ступе у везу.

Генерал Михаиловић као и огромна већина његових официра и сарадника нису гајили антисемитска осећања. Припадници ЈВуО сматрали су Јевреје за највеће жртве нацизма и због тога су им пружали сваку могућу помоћ и подршку. Јевреји који су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове јединице и пружали им подршку. Поменућемо неке:

- резервни поручник Анаф др.Јосиф економ у Врховној команди (касније стрељан од Немаца на Бањици) , поручник Гец Егон начелник штаба Нишавске групе корпуса, др.Дајч Ладислав лекар у Расинском корпусу, лични лекар Драже Михаиловића и уједно санитетски рефернт био је др.Голдвајн Тибор који је са супругом Аном боравио у Врховној команди, лекарка др.Атијас Регина, инжењер Шлезингер Јосиф Вили, др.Атлас Ђорђе, Кришабер Фрањо, Левенберг Ото, Клофер Руди лични возач војводе Јевђевића, адвокат Мерворак Аврам, Коморник Ото, Пресбургер Драгутин и многи други.

Јевреји су, обично под лажним, посрбљеним, именима ради личне безбедности били припадници јединица ЈВуО и на подручјима ван Србије. У једној новогодишњој честитки упућеној сународњацима у Америци између осталог пише,, Јевреји који се боре у јединицама ЈВуО шаљу поздрав америчком Јеврејима и изражавају најбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом генерала Михаиловића против непријатеља југословенског народа. Од своје браће у Америци очекујемо пуну помоћ како би могли постићи заједнички циљ. Демократске слободе и казну за злочинце”

У знак одмазде због учињених недела према Јеврејима београдски илегалци ЈВуО су маја 1944. извршили атентат и убили Цветана Ђорђевића Цеку, помоћника министра унутрашњих послова који се истицао у извршавању антијеврејских мера.

Генерал Михаиловић се налазио на челу једне хетерогене и децентрализоване војне организације у којој није увек било могуће остварити пуну контролу над потчињеним јединицама. Због тога се није могла искључити могућност појединачних случајева нетрпљеивости према Јеврејима. Посебно у условима грађанског рата Јевреји комунисти су често идентификовани као најопаснији политички противници. На исти начин Јевреји комунисти имали су прилику да ЈВуО идентификују као своје највеће непријатеље.

Упознат са појединим случајевима антисемитизма у неким четничким листовима Дража Михајловић је енергично реаговао и том приликом упутио следеће наређење свим јединицама ЈВуО :

РАСПИС

Свим јединицама Југословенске војске у Отаџбини

7. април 1944.

Тел. бр. 884

У једном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма. То је, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, на нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби.

Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развијемо братску љубав према Јеврејима, онда не треба ни да распирујемо мржњу према њима.

Са сваким оним који буде у ма ком погледу ма шта рекао са намером да то буде против Јевреја, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са таквима поступати по закону и надлежности.

Чича

Остали народи у редовима ЈВуО

У саставу Крајинског корпуса под командом мајора Велимира Пилетића у другој половини 1943. формиран је ,,Руски корпус” (ова јединица нема везе са Руским заштитним корпусом). Јединица је бројала око 300 официра и војника. Били су то бивши совјетски заробљеници који су успели да побегну из разних радних логора и Борског рудника. Јединицом је командовао мајор Аврамов (у својим мемоарима Живко Топаловић наводи да је командант ове јединице био извесни поручник Акимов). У овој јединици је био и син чувеног руског генерала Коњева.

У Крајинском корпусу је поред Руса деловала једна група Јевреја, нешто Пољака и Бугара, десетак одбеглих Холанђана, Грка, Румуна и неколико Немаца дезертера.

Група интернираних Пољака је у пролеће 1942. доведена на принудни рад у Борски рудник и логор Хајденау крај Жагубице. Убрзо су Пољаци ухватили везу са припадницима ЈВуО, побегли из логора и ступили у Хомољску бригаду Млавског корпуса. Када се прикупило преко 300 одбеглих Пољака, формирана је посебна Пољска бригада. Бригадом су командовали пољски официри који су падобранима спуштени на терен, а послати од стране пољске избегличке владе која се налазила у Лондону. Чудном одлуком команде коруса са образложењем да на територији јединице нема довољно хране за исхрану бораца бригада је расформирана крајем 1943, а људство распоређено у друге јединице. Зна се да је група од десетак Пољака са својим официром, Марјаном Ратајничким, распоређена у Раваничку бригаду Иванковачког корпуса. Ради поновног окупљања расутих пољских бораца, упућен је из Лондона у команду Крајинског корпуса капетан Михаил Јакубовски Левандовски, познатији по псеудониму ,,Капетан Наш". У једној борби против немачког потерног одељења 11.децембра 1943. овај храбри пољски капетан је погинуо и даљи рад на прикупљању Пољака је заустављен.

У разне корпусе ЈВуО широм земље после капитулације Италије приступио је један број италијанских војника.

Међу припадницима ЈВуО било је стотинак немачких војника и официра, дезертера из немачке војске. Они су распоређивани у различите јединице. Занимљиво је поменути немачког санитетског официра др Ханса. Овај немачки лекар је за време рата радио у Гучи и на крају рата приступио у четнике и касније се са њима одметнуо. Крио се у групи поручника Владе Мартиновића, команданта Чачанске бригаде Другог равногорског корпуса. Др Ханс је убијен у скривању 1947. од Озне.

На крају, напомињем да је међу припадницима ЈВуО било свих народа и народности, што потпуно искључује теорију о Равногорском покрету као великосрпском и националистичком. Дража Михаиловић и његов покрет је био антифашистички, антикоминистички и прозападни, а узор им је била америчка демократија тога доба. Никада се нису одрицали савезника, чак ни у последњим годинама рата када је британска помоћ била усмерена другој зараћеној страни, комунистима. Савезничка бомбардовања српских градова тешко су погодила све припаднике ЈВуО, али промене става према савезницима чак ни тада није било.

Одана прозападној идеји и савезницима, ЈВуО је дочекала свој страшан крај, a на нама је да наставимо са откривањем истине о нашој трагичној и не тако далекој прошлости.