Negativni efekti integracije Srbije u EU

Početkom oktobra 2009. godine u Srbiji je pokrenuta nova kampanja koja je imala za cilj da ubedi javnost da članstvo u „EU nema alternativu“. U toj kampanji su učestvovali vlast, mediji, nevladine organizacije i delovi opozicije. Početak kampanje obeležio je nastup potpredsednika srpske vlade 2. oktobra 2009. godine na promociji studije „Efekti integracije Srbije u EU“ (studiju je uradio privatni beogradski Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju). Izvodi iz te studije i govor potpredsednika vlade su nakon toga nekoliko dana objavljivani na stranicama vodećih dnevnih listova i u radio i televizijskim emisijama u Srbiji[1]. Takođe, u istom periodu, u srpskoj javnosti su objavljene i izjave potpredsednika novostvorene opozicione partije SNS, koji je prilikom posete SAD istakao da je „ekonomsko jačanje“ Srbije moguće jedino ulaskom u EU i da Srbija treba da primenjuje „evropske vrednosti“[2].

Nekoliko meseci pre početka ove nove probriselske kampanje „Galup Balkan monitor“ je objavio istraživanje o opadanju podrške članstvu u EU na zapadnom Balkanu[3]. Prema ovom istraživanju, sprovedenom u junu 2009, podrška članstvu u EU je najveća u kvazidržavi Kosovo – 89 odsto, zatim u Albaniji – 83 odsto. Najmanja je u Hrvatskoj, samo 29 odsto, iako je ona najdalje „napredovala“ u pridruživanju EU.

Između ovih krajnosti je Srbija. Prema rezultatima ankete, u Srbiji članstvo u EU podržava 58 odsto anketiranih. Dakle, u Srbiji još uvek ne postoji sigurna probriselska većina. Tačnije, srpski narod je još u dilemi da li članstvo u EU donosi dobro. Takođe, za probriselske snage u Srbiji je zabrinjavajuća i činjenica da je anketa pokazala da je u poređenju sa 2006. godinom podrška članstvu u EU na zapadnom Balkanu porasla samo u kvazidržavi Kosovo, i to za 2 odsto. Takođe, sa takozvanim vrednostima EU se „veoma snažno“ i najviše identifikuju Albanci na Kosovu – 72 odsto, u Albaniji 50 odsto i Makedoniji 49 odsto. Sa druge strane, sa „evropskim vrednostima“ najmanje se identifikuju Srbi u BiH – 10 odsto, na Kosovu 15 odsto i u Srbiji 24 odsto.

Dakle, ovi podaci iz ankete jasno pokazuju da Srbi ne prihvataju takozvane evropske vrednosti jer ih identifikuju u praksi kao dvostruke standarde, otimanje Kosova, pomaganje terorista kao što su Haradinaj i Tači, bombardovanje Srbije 1999. godine, ulogu EU prilikom referenduma za odvajanje Crne Gore 2006. godine, rušenje Dejtonskog sporazuma u BiH i slično. Zato je očigledno bilo neophodno pojačati propagandu o članstvu Srbije u EU u oktobru 2009. godine.

Ipak, anketa pokazuje da je probriselska propaganda već uspela da makar polovinu Srba ubedi da će im članstvo u EU doneti ekonomski napredak. Dakle, na ovoj frazi „o boljem životu u EU“ trenutno se zasniva celokupna politika probriselskih snaga u Srbiji. Ako Srbi ne veruju u tu frazu (na primer ako bi bili skeptični kao Hrvati), onda bi celokupna politika Brisela u Srbiji doživela propast. Ili, probriselska elita bi izgubila svoj oslonac u narodu, ali i izvore finansiranja. U tom kontekstu je očigledno rađena i pomenuta studija.

Ipak, ekonomski eksperti koji su radili na toj studiji nisu mogli da samo neodređeno navode fraze o „evropskim vrednostima“ i „evropskom putu“ Srbije. Oni su morali da iznesu neke podatke o efektima integracije Srbije u EU i da tako dokažu da je Srbiji mesto u EU. Slično je morao da uradi i potpredsednik srpske vlade Đelić (inače bivši savetnik Anatolija Čubajsa koji je prema najnovijim navodima ruske državne komisije jedan od najodgovornijih za havariju na Sajano-Šušenskoj brani od 17. avgusta 2009. kada je poginulo približno 70 ljudi[4]).

Zato je potpredsednik srpske vlade 2. oktobra 2009. prilikom predstavljanja studije o integraciji Srbije u EU naveo sledeće podatke. Po njemu, EU daje godišnje 200 miliona evra Srbiji. Međutim, tačno je samo da je EU obećala Srbiji iz IPA fonda oko 200 miliona evra godišnje (pod uslovom da se odobre projekti koje Srbija predlaže). Do septembra 2009. godine EU je odobrila 100 miliona evra koji su preusemereni u srpski budžet.

Takođe, potpredsednik srpske vlade je 2. oktobra 2009. naveo i da je EU dala nekoliko milijardi evra pomoći Mađarskoj. Međutim, EU je dala samo novi kredit od 8,6 milijardi dolara Mađarskoj. Kredit nije isto što i pomoć, svaki kredit mora da se vrati uz plaćanje kamate.

Potpredsednik srpske vlade je u svom izlaganju više puta pomenuo Mađarsku kao primer koji treba da pokaže korisnost članstva Srbije u EU. Međutim, on je prećutao da je spoljni dug Mađarske dostigao 31. decembra 2008. skoro neverovatnih 212 milijardi dolara! Samo godinu dana ranije spoljni dug je iznosio 167 milijardi dolara[5]. Dakle, članstvo u EU je Mađarskoj donelo povećanje spoljnog duga samo u periodu od 31. decembra 2007. do 31. decembra 2008. godine od 45 milijardi dolara!

Pokušavajući da brani neodbranjivo, potpredsednik srpske vlade je istakao da su zemlje istočne Evrope imale 2 odsto veći rast od 2004. godine zbog članstva u EU. Ali ponovo je prećutao da su skoro sve zemlje iz istočne Evrope zabeležile mnogo veći pad u 2009. godini upravo zbog povezanosti svojih privreda sa zapadnim delom EU.

Ipak, treba priznati da su eksperti koji su radili studiju „Efekti integracije Srbije u EU“ bili  malo umereniji od potpredsednika srpske vlade, pa su priznali da će ulazak u EU doneti i neke negativne efekte. U njihovoj tabeli koja je objavljena u srpskim dnevnim listovima navodi se da bi od 2010. do 2015. godine uvoz u slučaju ulaska Srbije u EU porastao sa 47 odsto BDP-a na 64 odsto, deficit tekućeg računa sa 5 odsto BDP-a na 10 odsto, a spoljni dug sa 51,9 odsto BDP-a na 60,6 odsto.

Sa druge strane, u studiji se kao jedna vrsta opravdanje za pridruživanje Srbije EU navodi da bi došlo do porasta izvoza u slučaju ulaska u EU, kao i porasta stranih direktnih investicaja i deviznih rezervi zemlje. Ali i eksperti koji su radili na pomenutoj studiji prećutkuju da se u srpski izvoz računa i izvoz stranih preduzeća sa teritorije Srbije. Pomoću takve „evropske statistike“ moguće je prikazati i američko preduzeće „Ju-Es stil“ kao vodećeg srpskog izvoznika. Dakle, taj pokazatelj je nepouzdan. Takođe, pojam stranih direktnih investicija obuhvata i „kupovinu domaćih preduzeća“[6], ali i to je prećutano.

Prećutkuje se i da se devizne rezerve Srbije uglavnom nalaze na Zapadu i da donose mnogo manje prihode od gubitaka koje izaziva plaćanje spoljnog duga. Krediti koji se uzimaju na Zapadu koriste se za popunjavanje srpskih deviznih rezervi. Međutim, sve to remeti frazu o briselskom „raju“ koji čeka Srbiju.

Konačno, u tabeli iz studije „Efekti integracije Srbije u EU“ nema pokazatelja koji je možda i najvažniji za jednu zemlju kao što je Srbija. U tabeli se ne navodi kakvo bi bilo kretanje stope nezaposlenosti u periodu od 2010. do 2015. godine u slučaju da Srbija uđe u EU. U dostupnim podacima iz studije samo se ističe da je „550.000 onih koji rade u javnom sektoru“ preveliki teret za Srbiju[7], kao i da „dugoročno gledano jedini segment zaposlenosti za platu u preduzećima u privatnoj svojini ima perspektivu rasta“.

Dakle, 550.000 zaposlenih u srpskom javnom sektoru će biti otpušteno ili će imati sve manje plate (usled inflacije) ako Srbija bude deo EU, proizilazi iz studije.

Ovome treba dodati i podatke kako u praksi izgleda „pomoć“ EU u borbi protiv nezaposlenosti. U pismenom odgovoru Vlade Srbije od 3. septembra 2009. godine na jedno poslaničko pitanje navodi se: „Projekat Jobclub Evropska unija, EAR donacija, 169.480 evra, realizovan je u periodu oktobar 2005 – avgust 2006. godine. Rezultat projekta su otvorena dva Jobclub-a (klub za traženje posla) u Leskovcu i Vranju“[8]. Tragikomično, ali istinito, jer pokazuje kako se EU „bori“ protiv nezaposlenosti u Srbiji smanjivanjem proizvodnje i gašenjem preduzeća.

Dakle, takozvana „evropska“ dogma je zasnovana na lažima i poluistinama. Nikakve studije i kampanje ne mogu sakriti tu istinu. Ona će pre ili kasnije biti jasna i srpskim građanima. Tada će oni koji obmanjuju svoj narod zarad ličnih interesa morati da odustanu od politike koja se zasniva na frazama o nekakvom briselskom „raju“.