Никола Самарџић као портпарол Бебе Поповића и Александра Вучића

Читање колумни које у листу Данас у рубрици „Продор у XXI век“ ревносно објављује Никола Самарџић поставља пред читаоца веома једноставно питање - Да ли он пише као професор Филозофског fакултета у Београду, одељења за историју, или као истакнути активиста Института за јавну политику, чији је директор иначе доказани и велики научни ауторитет Владимир Беба Поповић.

Ценећи „аргументацију“ коју нам пласира Никола Самарџић у недељним новинским разматрањима о најразличитијим друштвеним и политичким питањим, јасно је да он наступа као сарадник поменутог инстиута. Јер у његовим колумнама може се наћи прегршт идеолошких дисквалификација, отворених дифамација и и најприземнијих предрасуда, а све је то упаковано у неупитно залагање за евроатлантске интеграције и безрезервну модернизацију Србије, која се у тумачењу овог колумнисте и даље налази у чврстом окриљу српског национализма, традиционализма и антимодернизма.

Зато у његовим колумнама, које треба да нам обезбеде продор у 21. век, нема ни трага од научног и на озбиљним аргументима заснованог приступа, већ се само понављају и прежвакавају познати политикантски ставови његовог идеолошког гуруа Владимира Бебе Поповића и политичке групације, која себе без икаквог основа и утемељења доживљава и представља као једину могућу грађанску и антинационалистичку политичку алтернативу.

Ево на који начин колумниста Данаса и сарадник Инстита за јавну политику говори о томе како српска „јавност унапред одбија рационалне одлуке о регионалној интеграцији и етничком помирењу“. У његовом тумачењу „Сребреница је замка и побијених Бошњака и српског поимања стварности. Негација сребреничког геноцида наша је најнижа колективна појава. Данима РТС-ом, Пинком, читавим медијским простором дефилује полусвет јуродивих визионара и руских плаћеника. Одвратно је позивање на Принципа, албанску голготу и јасеновачке жртве, на Братунац и Олују.“

Добро сте прочитали, нема места неверици. Јасно је да Никола Самарџић, као заступник нове културе сећања, у којој нема места за помињање српских жртава, говори да је одвратно позивати се на Гаврила Принципа, албанску голготу, Јасеновац, Братунац и Олују. А на шта да се позивају Срби, него на своја највећа и најтежа страдања у двадесетом веку? И то нам говори историчар-колумниста који је очигледно спреман да на најприземнији начин идеолошки и политикантски инструментализује идеје регионалне сарадње и етничког помирења како би нам показао да је наша јавност негирањем геноцида у Сребреници достигла најнижи степен у поимању стварности.

Тема којом се често бави Никола Самарџић је однос Србије и Русије, али и Европске уније и САД. У њеном разматрању до изражаја долази његово главно идеолошко упориште садржано у ставу о Русији као главној опасности за демократију у Европи и Србији а САД и Европска унија се приказују као дистрибутери очекиване и увек добродошле и благотворне меке моћи која ће нас овести до идеалне формуле које мора да се придражава Србија ако искрено жели да буде део евроатлатског Елдорада.

Искрена тежња да се очува територијални интегритет и заштити преостали српски народ на нашем Косову и Метохији је за овог колумнису Данаса булажњење о Косову.

„Србија као да је у последњих неколико месеци смогла снаге да се почне ослобађати патолошке везе с Русијом. Заштитнице, стварне или измишљене, најгорих особина нашег друштва и политике. Друштвени приоритети који дефинишу општи јавни интерес нису булажњење о Косову, покољ суседа и мањина, нити улазак у Руску Федерацију.“

Искрена тежња да се очува територијални интегритет и заштити преостали српски народ на нашем Косову и Метохији је за овог колумнису Данаса булажњење о Косову, при томе он говори о покољу суседа и мањина, не помињући ниједном речи српске жртве или укупни историјски контекст грађанског рата до којег је дошло након разбијања Југославије. Али нам зато нуди оригинално решење односа према „српском историјском наслеђу“ (ови наводници јасно указују да аутор ових колумни доводи у питање српско културно наслеђе на овом делу наше територије сматрајући да се ради о косовском културном наслеђу), које се не може штитити војском и полицијом, већ развојем слободних и демократских институција које су негација меморандумско-паразитском поимању етничких односа, а ова спасоносна формула заштите се може остварити отварањем низа хотелских ланаца који би привлачили туристе, упошљавали локалну радну снагу, подстакли развој инфраструктуре, промовисали културно наслеђе (вероватно косовско, а не српско) или доприносити приходима наше цркве.

Заиста идилична слика и препорука за развој туризма и хотелских ланаца као универзална панацеја за пацификацију албанског национализма и тероризма који се огледа у сталним нападима на српски народ на Косову и Метохији. То очигледно спада у богати арсенал америчке меке моћи чији је одани и приљежни заступник Никола Самарџић. Градити хотелске комплексе, то је заиста изузетни допринос развоју јавне политике на Косову и Метохији.

У овим колумнама се у неколико наврата могла наћи и веома снажна и отворена одбрана лика и дела Александра Вучића и то очигледно спада у редовну активност Института за јавну политику. То је настојање да се преобраћени радикалски страначки првак сада прикаже као одлучни настављач залагања тзв. грађанске Србије, али и следбеник идеја и политичке праксе Зорана Ђинђића.

Ево како то изгледа у колумнама некадашњег функционера ЛДП-а: „Удбашко-грађански фронт потврђен је након Сребренице на логици инцидента из марта 2003. потврђује да је српска политика и даље везана за обрасце давне и кобне Осме седнице, који су се затим реализовали на платформама ратног и антиратног профитерства. Ђинђић и Вучић су мете те непринципијелне коалиције управо због решености да је оставе у прошлости. Кампања против премијера Вучића, коју воде већина медија и јавних личности, кампања је против оних идеја с којима смо намеравали да Србију приближимо цивилизацији либералне демократије. Нема већег политичког успеха кад ваш пут, и пошто сте се неславно слупали, настави млађи и способнији. Који се јавно суочава са сопственом и сваком прошлошћу и ужива масовну подршку. Оспоравањем владе или појединих министара, или додворавањем најмрачнијих кругова, напади на Вучића подсећају на нападе на Ђинђића.“

Није важно коју ће цену платити и плаћају грађани Србије, једино је важно подржати политичко конвертитство и евроатлантско преумљење Александра Вучића.

Не може се наћи у овим колумнама ниједна критичка опаска на рачун рада Александра Вучића – популизам, стварање култа личности и концентрација државне моћи у једном центру, маргинализација парламента и стварање канцеларског система, неефикасна и некомпетентна влада, сиромаштво и растућа социјална несигурност, мегаломански и нереални пројекти као што је „Београд на води“, изневеравање националних интереса жртвовањем Срба на Косову, контрола медија, приватизација „Телекома“, спровођење најсуровијег неолибералног економског пројекта, продубљавање економске и социјалне кризе. Ове теме нису у фокусу колумни Николе Самарџића, једино је важно да је сада премијер Србије на правом путу спровођења политике коју заступају Владимир Беба Поповић и Никола Самарџић, као неформални портпарол Института за јавну политику.

Није важно коју ће цену платити и плаћају грађани Србије, једино је важно подржати политичко конвертитство и евроатлантско преумљење Александра Вучића који је сада само инструмент за спровођење политике коју више не могу да спроводе истрошени представници тзв. грађанске и антинационалистичке политичке групације. Цену овог конвертитског експеримента сигурно неће платити овај колумниста Данаса и његов идеолошки ментор. Он при томе има и решење како да нађемо супериорни одговор на хрватску параду поводом "Олује" - то је заједничка седница хрватске и српске владе.

Ово је заиста врхунац лицемерства и идеолошке хипокризије, јер се пренебрегава ноторна чињеница да се ради о удруженом злочиначком подухвату који је довео до највећег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата. Али ово није у центру пажње Николе Самарџића јер се по њему "Олуја" нама приближава као елементарна политичка непогода и крупна етичка дилема, само се он не одређује у чему се састоји и на кога се односи ова етичка дилема.

Пратећи начин његовог колумнистичкохг излагања, њему је је велика етичка дилема како да говори о српским жртвама а да то не буде протумачено као релативизација злочина који су се десили у току грађанског рата у Југославији, што се увек чини кад год се и макар узгред помену српске жртве. Али су зато у његовом фокусу "организације које наизглед заступају потребе и достојанство избеглих, убијених и несталих и даље обављају хушкачку улогу уз подршку медија и дела државних институција“.

Ово је до сада незабележен напад на избегличка и завичајна удружења који по својом необјективношћу превазилази и највеће досеге официјалне хрватске промиџбе. Оптуживати на тако груб и дисквалификаторски начин деловање ових организација може само онај ко осим својих идеолошких предрасуда нема елементарни увид у њихово деловање, које има за превасходни циљ да се настави борба за људска права прогнаног српског народа из Хрватске и не мање је важно настојање да се очува њихов национални идентитет, култура и традиција. Али то очигледно није поље у коме се могу афирмисати политичке концепције Института за јавне политике јер за деловање ових удружења не могу се добити грантови из европских фондова, нити се може демонстрирати како ефикасно функционише добро разрађени систем меке моћи.

Увек је жалосно када се непосредно можемо уверити да идеолошка искључивост, недостатак валидне аргументације и необјективност озбиљно и темељно подривају и разарају нечији научни и професионални углед и интегритет, а управо се то јасно може видети и препознати у колумнама Николе Самарџића, које објављује у листу Данас.