петак, 19. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Александар Вучић као колонијални управник и приватни лобиста Рио Тинта
Политички живот

Александар Вучић као колонијални управник и приватни лобиста Рио Тинта

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
недеља, 23. јун 2024.

У изузетно вредној књизи Слободана Антонића „Колонијално (анти образовање)“ са истакнутим наднасловом – „Неоколонијална концепција (анти) образовања успешно пустоши српску просвету и можда јер последњи час да је томе пружи отпор“ - може се прочитати у трећем поглављу насловљеном као „Компрадорска елита  преузима српско образовање разговор раднице погона Горење и А. Вучића“- који је тада обављао премијерску функцију.

Из тог разговора се може видети његова пословична и препознатљива осионост, бахатост, али и тежња да у свакој могућој прилици демонстрира своју апсолутну моћ, властодржачку ароганцију, као и потпуно одсуство емпатије и осећаја за веома тежак и често понижавајући положај наших радника у фирмама које је он тако славодобитно довео у Србију, како би „обезбедио нова радна места“, на којима радници раде у нељудским и понижавајућим условима лишени елементарних радних , синдикалних и људских права.

Обустављање пројекта „Јадар“ један је од највећих Вучићевих политичких пораза (поред неуспешних настојања да се приватизује Телеком) и он то као отворени приватни лобиста Рио Тинта није могао да поднесе

Он се и у овом случају понашао као самозадовољни и обесни  колонијални управник Србије, чији је задатак да по сваку цену одржава политичку стабилност, али  и профит страним компанијама, обезбеђујући јефтину обесправљену радну снагу, која мора бити задовољна што ради прековремено и викендом, а да јој се тај рад  додатно не плаћа и што се домогла минималних плата и то по цену губљења здравља и  елементарног људског достојанства, као и права на синдикално организовање.

Ево како  Слободан Антонић наводи у својој књизи овај разговор. “Када је једна огорчена радница ваљевског погона Горења упитала тадашњег премијера да ли он зна под којим условима се тамо ради, он јој је одговорио: ‘Одмах ћу да питам(руководство), никакав проблем с тим немам. Ако имате неког другог ко је обезбедио 300 или 2500 радних места покажите ми!’. На то му је радница рекла: ‘Имате (у Горењу) жену која ради и 24 сата’, да би потом од премијера чула: ‘Ја се дичим што радим понекад и 24 сата. Не знам за профит, ја га не узимам, али се трудим да радим што више и тиме се поносим’. На  то му је радница одговорила да она не би волела да њена деца раде 24 сата. ‘Можда ви не бисте волели, али ја бих волео да моја деца раде што више могуће’, одбрусио јој је премијер. ‘Само да раде’“.

На истој овој псеудо-прогреситичкој и стахановској матрици  одвијају се и најновији (иако сасвим очекивани) догађаји везани за поновно оживљавање пројекта експлоатације литијума у Јадру, без обзира што је  влада А. Брнабић почетком 2022. године саопштила да ставља тачку на деловање компаније Рио Тинто у Србији.

Доношење такве уредбе био је невољан (а сада се види и привремени) уступак њене  владе уочи председничких избора и то након одржавања  великих и масовних протеста грађана, који су се успротивили настојањима А. Вучића да покрене рударење  литијума у овом крају који обилује плодном земљом и богатим водотоковима.

Вучић је очигледно након отворене и доказане изборне крађе на парламентарним, локалним и београдским изборима и формалног (али не и легитимног) заокруживања  апсолутне и диктаторске власти, спреман да поново активира пројекат „Јадар“ Рио Тинта, верујући да је сада  довољно политички и институционално снажан да може лако и без већег и организованог отпора да спроведе ову његову иницијативу

Обустављање пројекта „Јадар“ један је од највећих његових  политичких пораза (поред неуспешних настојања да се приватизује Телеком) и он то као отворени приватни лобиста Рио Тинта није могао да поднесе, јер то крњи његову победничку ауру и доводи у питање месијанску улогу, апсолутну моћ и способност у решавању најважнијих проблема у Србији, које он својим деловањем. али и диктаторским начином владавине и сам непрестано ствара. При томе он води рачуна да се не замери својим покровитељима из ЕУ у извршавању постигнутих договора, а у исто време се и доводи у питање и његов положај као заступника великих и моћних међународних компанија и инвестиционог капитала.

А. Вучић је очигледно након отворене и доказане изборне крађе на парламентарним, локалним и београдским изборима и формалног (али не и легитимног) заокруживања  апсолутне и диктаторске власти, спреман да поново активира пројекат „Јадар“ Рио Тинта, верујући да је сада  довољно политички и институционално снажан да може лако и без већег и организованог отпора да спроведе ову његову иницијативу, не узимајући уопште у разматрање толико пута аргументовано доказане погубне и девастирајуће еколошке последице.

Њега у његовој разобрученој ароганцији и бесловесном незнању не дотиче ни  мишљење Српске академије наука и уметности, као и наших доказаних еминентних стручњака, који годинама већ указују на  могућу еколошку и социјалну катастрофу и неодрживост овог неприхватљивог и штеточинског подухвата,  јер он нема само  утицај на  подручје Јадра, већ се његов погубни утицај тиче и целе Србије.

А. Вучић се и овога пута намерио да користећи своју опробану тактику политичког инжењеринга пусти да се  очекивани протести грађана и еколошких организација и активиста (за њих он користи погрдни израз „еколошки талибани“ и противници напретка Србије) сами уруше и обесмисле (што се догодило са многим протестима и иницијатива грађана). Тактика је у исто време давати лажна и нереална обећања и привидне уступке, а онда када се  енергија грађана угаси, тада кренути у коначно спровођење пројекта  рударења литијума и тиме још једном демонстрирати своју апсолутну моћ одлучивања.

Наравно да ову врсту политичког инжињеринга прати и најшира медијска потпора, а њен задатак је да грађанима представи „све благодети пројекта“ у интересу стварања јавног мњења да је „пројекат Јадар (уз ЕКСПО 2027)највећа развојна шанса Србије“, али и нашег региона без обзира на велики еколошки ризик и погубност експлоатације литијума, чија производња ће једино  бити организована у Србији без обзира на то што Немачка и друге европске земље имају вишеструко већа налазишта литијума.

У сврху поновног покретања пројекта рударења литијума  и његове  што веће и ефикасније медијске покривености служи и „Нацрт студије Рио Тинта о процени утицаја на животну средину пројекта Јадар“ и позивање на допринос великог броја стручњака и разних области, који су донели закључак да се „пројекат може извести без великих еколошких ризика за животну средину овог  подручја“. Веома је чудно то што нису објављена имена „експерата“ ангажованих од стране Рио Тинта, а такође може се основано поставити питање „да ли се они можда стиде својих потписа?“ Било би добро да се објаве и износи њихових надница које су им  исплаћене.

У овом разорном и неприхватљивом пројекту  рударења литијума А. Вучић има  отворену и одлучну подршку Европске Уније на коју се он када му је то политички коњуктурно позива, као што је то и у случају пузајућег признања тзв. државности „Косова“ и спровођење Охридског  немачко - француског споразума. О томе јасно говори његова изјава Фајненшел тајмсу у којој  је он  истакао „да је уверен да ће обезбедити и неопходне гаранције лидера ЕУ за сродне инвестиције у Србији као што су производња батерија и електричних возила. Нове гаранције англо-аустралијске рударске компаније и ЕУ изгледа да су спремне да одговоре на ЗАБРИНУТОСТ Србије да ли ће на локацији Јадра бити испуњени неопходни еколошки стандарди. Очекује се да ће пословни и политички  лидери доћи у Београд следећег месеца на званично саопштење о пројекту“.

У овакву концепцију поновног оживљавања пројекта Јадар сасвим се уклапа и позив председнице Народне Скупштине да се отвори парламентарна расправа о Нацрту студије о процени утицаја на животну средину пројекта „Јадар“ коју је пласирала у нашу јавност мимо свих правила компанија Рио Тинто. Али како уопште има смисла водити било какву  озбиљну расправу о пројекту рударења литијума који је уредбом  владе стављена тачка и то без обзира што нису укинути сви пратећи правни акти?

Има ли већег доказа о  лицемерству, потпуној безобзирности и осионости А. Вучића од оваквог  начина како он настоји да врати у живот пројекат „Јадар“ верујући да у  свом диктаторском начину владавине неће наићи на отпор грађана, јер је део опозиције у великој дефанзиви и пометњи након фијаска на локалним и београдским изборима

Овакав позив А. Брнабић која је  као председница владе потписала уредбу о окончању деловања Рио Тинта у Србији,  не само да је  увреда за здрав разум већ је доказ више колико је ова власт огрезла у уверењу да је нико не може зауставити у кршењу закона, Устава и спровођења  њихове безобалне самовоље. Овај њен потез као и залагање А. Вучића за поновно  покретање овога пројекта врхунац су бешчашћа  и хипокризије.

Има ли већег доказа о  лицемерству, потпуној безобзирности и осионости А. Вучића од оваквог  начина како он настоји да врати у живот пројекат „Јадар“ верујући да у  свом диктаторском начину владавине неће наићи на отпор грађана, јер је део опозиције сврстан у коалицију Бирам борбу у великој дефанзиви и пометњи након очитог фијаска на локалним и београдским изборима (за који нико није одговарао), и да је тиме рашчишћен простор да он још једном демонстрира своју арбитрарну и апсолутну моћ, и да се најзад после две године анулира његов политички пораз из 2022. године (са којим се он никада није помирио нити га је прихватио). Али Вучић је увек потцењивао и отворено презирао политичку моћ и утицај побуњених грађана и њихову спремност да се истрајно ангажују на заштити животне средине и права на чисту воду, ваздух и земљу поготово што је Србија еколошки најзапуштенија земља у Европи у којој се само спорадично поштују најважнији еколошки стандарди. По свему судећи у његовој опијеношћу влашћу (наговештава без икаквог зазора да ће бити на власти и после 2027 године) али и његовом посебном “историјском улогом“ у до сада невиђеном „усрећивању и напретку Србије“, уопште не дотичу изјаве и упозорења еколошких организација, појединих политичких странака које промовишу еколошку агенду и одрживи економски развој, као и грађана спремних да пруже отпор не само настојању да се поново покрене  пројекат „Јадар“ већ и потпуном девастирању најважнијих и најдрагоценијих архитектонских и културолошких топоса Београда као што су комплекс зграда Генералштаба и београдског Сајма, уместо којих треба да се шири наказни „Београд на води“ као ексклузивно насеље клептократске, новокомпоноване напредњачке псеудо „елите“.

А. Вучић је помислио да је однео апсолутну изборну победу и тиме себи дао јединствену прилику да немилице и без икаквих ограда и последица крши законе и Устав наше земље (што он свакодневно ради) и показује своју апсолутну политичку моћ. Међутим он само још једном показује да  живи у свом ирационалном свету у коме себе види и доживљава у улози „изузетне историјске личности“ (што је већ нека врста дијагнозе) и неприкосновеног великог вође што белодано показује да не разуме да  еколошка питања нису само део политичког процеса већ она имају ширу надстраначку, надполитичку и хуманистичку  димензију. Управо  залагање за очување  здраве животне средине и одрживи развој, у коме ће приоритет бити поштовање највиших и најефикаснијих еколошких стандарда, могу да покрену снажне протесте грађана који неће моћи бити изманипулисани и пацификовани његовим политичким и медијским инжењерингом којим се  обилато служи у борби са опозиционим странкама, разарајући на тај начин сам еманципаторски и демократски значај и смисао политике као изворног и базичног заступања општег добра и највиших моралних и људских врлина, ма колико то идеалистички звучало у овим нашим временима када доминира став да морал и принципијелност немају шта више  да траже у савременој политици.

Одбрана  Јадра, комплекса  Зграде Генералштаба и Сајма, као и заступање социјалних и радних права, али и права нашег народа  и државног суверенитета државе Србије на Косову и Метохији, постају данас једна од последњих линија одбране нашег колективног али и личног достојанства као и даљег опстанка Србије.

Последњи је час да пружимо одлучан отпор покушају да се у Србији поново покрене пројекат „Јадар“, и да учврстимо уверење да Србија неће бити ничија колонија

Овога пута не треба се никако много уздати у постојеће опозиционе странке, оне су опхрване својим политичким прегруписавањем и јачањем страначке инфраструктуре, што је и био увек њихов главни циљ, већ у стварање најширег покрета и грађана и организација које су спремне да овом приликом пруже одлучан отпор овом диктаторском режиму  и његовом схватању нове нормалности (у којој преовлађују крађе избора, примитивизам и најниже таблоидне страсти у медијима, клептократија, уздизање слугерањства, прогон и дискредитовање неистомишљеника, затирање слободе говора и критичког мишљења, величање великог вође, појава владавине олоша и лажног патриотизма,) буде прихваћено као начин животарења и стварања друштва веселих робова неспособних да очувају свој људски и  морални интегритет, национални идентитет и људско достојанство.

Последњи је час да пружимо одлучан отпор покушају да се у Србији поново покрене пројекат „Јадар“, и да учврстимо уверење да Србија неће бити ничија колонија. То јесте велики историјски изазов пред којим се данас налазимо, али и прилика да покажемо да смо самосвесни и одлучни грађани који знају да цене своју слободу, људски живот и борбу коју годинама доследно и истрајно воде  људи из Јадра за свој али и наш опстанак.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер