O Jugoslaviji, Srbiji, Miloševiću i Kosovu (I)

Borisav Jović (1928) – predsednik Predsedništva SFRJ u vreme kada su se sve institucije u nekadašnjoj državi – pa i ta najviša, Predsedništvo – raspadale. Čovek koji je bio jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića na početku njegovog vrtoglavog uspona krajem osamdesetih i početkom devedesetih, predsednik SPS, i čovek koga je Milošević smenio bukvalno usput, na Kongresu SPS pod tačkom "razno", uz komentar – „da završimo to, pa da idemo da popijemo nešto“.

Iako se od tada povukao iz aktivnog političkog života (jedini kratak pokušaj povratka bio je novembra 2000, kada je podržao osnivanje Demokratske socijalističke partije Milorada Vučelića, ali od toga nije bilo ništa), Jović je i dalje prisutan u javnosti kroz svoje knjige i povremene intervjue. Poslednja knjiga koju je objavio – „Zašto bih ćutao“ – rasprodata je za svega nekoliko dana i, iako pokriva period još od detinjstva pa do današnjih dana, viđena je kao još jedan značajan testament vremenu koje je iza nas, a pre svega devedesetim godinama, događajima i ličnostima koji su obeležili krvav kraj jugoslovenske bajke.

U razgovoru za Novu srpsku političku misao, koji se vodio u Srpskoj kafani u Beogradu, potpuno otvoreno i direktno, Jović je odgovorio na brojna pitanja – od perioda početka raspada Jugoslavije, preko devedesetih pa sve do vlade Aleksandra Vučića i onoga što nam predstoji.

SRBIJA IZ TRI DELA

Nova srpska politička misao: Koji dan u Vašoj karijeri pamtite kao posebno upečatljiv?

Borisav Jović: U jednom danu (28. marta – napomena NSPM) 1989. godine usvojili smo amandmane na Ustav SR Srbije, čime je ujedinjena Srbija, a nadležnosti su vraćene Srbiji. U tom istom danu, na istoj sednici, izabran sam za člana Predsedništva SFRJ. Ovo drugo je, naravno, manje bitno.

Sa stanovišta onoga šta smo mi doživeli krajem 20. veka, srpskom narodu bi bilo mnogo povoljnije i lakše da je umesto Jugoslavije stvorena neka veća srpska država. Mislim da ne bismo ušli u ove konflikte jer Hrvati i Slovenci ne bi bili u toj državi, a svi ostali su hteli da žive sa Srbima. Sa tog stanoviša, srpskom narodu bi bilo lakše. 

Danas se misli da je „neko“, „odozgo“ određivao ko će da uđe u Predsedništvo SFRJ. Ne. Postojala je procedura kao što postoji danas. Ne zna se da se članom predsedništva SFRJ dolazilo izborom i to na tajnom glasnju. Tome bi prethodilo biranje tri kandidata od nekolicine kandidovanih. Potom bi usledio izbor člana predsedništva SFRJ tajnim glasanjem više članova Skupštine Srbije. Kada sam ja postao član predsedništva, kandidati pored mene bili su Aleksandar Bakočević, predsednik Skupštine grada Beograda i Slobodan Unković, koji je bio rektor Univerziteta. Ja sam dobio preko osamdeset odsto glasova. Verovatno je preovladalo to što sam u tom periodu bio dosta aktivan.

Vi se pominjete kao najglasniji zagovornik ustavnih amandmana i kao najistrajniji borac da se oni uvedu u ustav.

- Bio sam predsednik Skupštine Srbije i predsednik Ustavne komisije i najviše sam na tome radio, uloživši sve od sebe. Činjenica da su sve te ustavne promene prošle bile su za mene ogromna satisfakcija.

Da li su amandmani na ustav Srbije bili odraz nekakve slutnje srpskog rukovodstva da se nešto u Jugoslaviji „kuva“, te da onda Srbija prva krene u reforme i utvrđivanje svoje pozicije? Da li su amandmani na Ustav Srbije rađeni sa svešću da Slovenci i Hrvati pripremaju nešto svoje?

- Ne. Glavni razlog iz kojeg smo krenuli u ustavne promene ležao je u zloupotrebi ustavnih prava od strane Kosova i Metohije u smislu ignorisanja prava Srba i praktičnog progona srpskog naroda. Vojvodina i Kosovo su formalno bili u sastavu Srbije, ali su jedino grb, zastava i himna bili zajednički. Sve ostalo se zaustavljalo na granici pokrajina, uključujući i policiju, sudstvo, teritorijalnu odbranu, školstvo, zdravstvo...

Da li su Kralj Aleksandar i Pašić grešili... Mnogi misle da jesu, i ja sam sklon tome... 

Pošto su Albanci imali vekovnu ideju da etnički očiste Kosovo i stvore sopstvenu državu, tada je na delu bila velika zloupotreba u odnosu na prava Srba. Recimo, neko načini nekakav prekršaj ili zločin na račun Srba, to se stavi u fioku. A nemaš pravo da se žališ republičkom sudu. Krajnja pravna instanca za Srbe bila je šiptarska. Dakle, jednostavno su bili nemoćni. To je dovodilo do masovnog bekstva Srba, pa i njihovog masovnog protesta. Morali smo da reagujemo i zato smo predložili amandmane na ustav.

O tom stanju se raspravljalo na Centralnom komitetu SKJ i doneta je rezolucija CK SKJ da treba preduzeti hitne mere da se dešavanja na Kosovu zaustave. Dakle, ustavni amandmani nisu odraz puke volje samo Srbije. Zapravo, Srbija je od saveznih organa bila ovlašćena da donese mere koje će dovesti do promena. Bilo je potrebno da Srbija povrati nadležnosti kako bi sprečila dalja kršenja prava.

Koje nadležnosti?

- Sudske, policijske, ali i školske. Recimo, na Kosovu su u školama učili po knjigama koje su dobijali iz Albanije, na šiptarskom jeziku. To nije bio program koji je postavljalo Ministarstvo prosvete Srbije. Tako je u tim knjigama stajalo da je Srbija najveći neprijatelj albanskog naroda na KiM.

Vreme devedesetih je bilo takvo da onaj koji je jači drži i vrti manjeg kao ribu na udici – vrti te i vuče sve dok te ne upeca. Moraš da se braniš dok te ne uhvati, a kad te uhvate – gotov si. 

To je trajalo 15 godina – od Ustava 1974. Pri tome, imajte na umu da su te 1974. doneti i nov savezni ustav, kao i nov Ustav Srbije. To znači da je za tih 15 godina 15 generacija učilo da im je Srbija neprijatelj. Kako onda možemo da očekujemo da ljudi koji su deceniju i po tako školovani posle rade za našu zemlju? Zato je jedino rešenje bilo da se izmeni ustav i Albancima ostave nadležnosti koje po prirodi stvari pripadaju nacionalnim manjinama.

Koje su to nadležnosti?

- Da imaju pravo da koriste svoj jezik, da imaju informativnu službu, da se institucijama obraćaju svojim jezikom, da imaju školstvo na svom jeziku, ali po programu koji Srbija određuje. Mi smo u zakon uveli da se u programe nacionalnih manjina u školama uvode i elementi istorije tih manjinskih naroda.

KAKO SE "DOGODIO" MILOŠEVIĆ

Kako je moguće da tadašnja politička elita u Srbiji i u Jugoslaviji dozvoli da, eto – 15 godina, Albanci uče iz udžbenika u kojima stoji da su im Srbi najveći neprijatelji? Pri tome, Vi ste naveli samo jedan od niza primera. Kako je moguće da je u jednoj ozbiljnoj državi – a tvrdilo se da je ta Jugoslavija bila ozbiljna – dešava tako nešto?! Nije li to pokazatelj totalnog nemara, pre svega od strane srpskog političkog rukovodstva, kako prema sopstvenom narodu, tako i prema vrednostima koje su tada važile u SFJR?

- Sigurno su zakazali i elita i institucije. Ali, ni po Ustavu Jugoslavije, ni po bilo kom drugom propisu, Srbija nije bila obavezna da pokrajini da takva prava. To je bila čisto politička volja srpskog rukovodstva i to samo oni mogu da odgvore.

Pa da li ste ih pitali? I Vi ste sedeli sa njima.

- O tome se stalno razgovaralo, ali nikada nisu rekli zašto je bilo potrebno da daju pokrajinama pravo da budu tutori nad Srbijom, pa da Srbija ne može da menja ustav bez njihovog glasa?! O tome će se raspraviti u istoriji.

Sistem je trajao dok je Tito bio živ i dok je funkcionisao jednopartijski sistem. Sve je funkcionisalo kako-tako, sa velikim mukama, bez progresa, sa sistemom koji je bio nula. To se trpelo sve dotle dok nisu počele da se pojavljuju otvorene ideje i postupci za rasturanje Jugoslavije. 

Činjenica je i to da, kada se videlo da je nastupio potpuni haos u državi, CK Jugoslavije zauzeo je stav da to mora da se promeni. Srpsko rukovodstvo je i tada spavalo i nije ništa preduzelo. I kad je Milošević progovorio na Kosovu polju i poručio Srbima da ne idu i da će ih država zaštititi, onda su u Beogradu preko Dragiše Pavlovića kojim je upravljao Stambolić, hteli da Miloševića iskritikuju, pa možda i da ga skinu. Zašto je Milošević dao toliko obećanja i da li su ona bila prazna – to pitanje je dovelo do Osme sednice. Milošević se pozvao na odluku Centralnog komiteta.

Prema mom mišljenju, lični animozitet Stambolića i težnja da on bude taj koji će da vodi glavnu reč oko toga na Kosovu doveli su do sukoba.

Znači, sve je počelo unutarsrpskim sukobom, i to baš na pitanju Kosova?!

- Srpski sukob je počeo zbog surevnjivosti imeđu Stambolića i Miloševića, ko će da bude prvi. Tada su napali Miloševića da su njegova obećanja na Kosovu bila prazna. Ja sam bio član Predsedništva CK Saveza komunista i mislio sam da je potrebno da predsedništvo zauzme stav jer ne mogu da napadaju predsednika CK, a on (Milošević – napomena redakcije) ima podlogu u odluci CK.

To nam nije trebalo i sve je moglo da se izbegne samo da je Stambolić imao više takta i pokušao da smiri situaciju.

OSMA SEDNICA I POLITIČKE GREŠKE

Osma sednica?

- Na Osmoj sednici svet koji je došao listom nije bio protiv Stambolića, niti za Miloševića, već da se reši to pitanje sa Kosovom. Samo zbog toga što je Milošević stao na stranu pristupa da se intenzivno radi na rešavanju krize na Kosovu, on je pobedio Stambolića. Ali, zahvaljujući tome došlo je do velikog rascepa.

Sistem je trajao dok je Tito bio živ i dok je funkcionisao jednopartijski sistem. Sve je funkcionisalo kako-tako, sa velikim mukama, bez progresa, sa sistemom koji je bio nula. To se trpelo sve dotle dok nisu počele da se pojavljuju otvorene ideje i postupci za rasturanje Jugoslavije. 

Posle su usledile ustavne promene 1989. Od tada, pa narednih 10 godina, mi smo manje-više držali stvari na Kosovu, sa nekim greškama za koje je možda bilo bolje da se nisu ni desile.

Koje su to greške?

- Nismo uspeli da Šiptare uvučemo u vlast. Po mom dubokom ubeđenju, dva razloga su za to. Prvi razlog jeste Miloševićeva osionost. Ne možeš da hapsiš Azema Vlasija koji je istaknuta ličnost kod Albanaca, pa se ispostavi da on nije kriv. Pa onda dovedeš drugog, pa i njega smeniš...

Drugo, Srbi na Kosovu nisu hteli da pristanu da se donese bilo kakav propis po kojem će Šiptari imati određeni uticaj i udeo u vlasti. To jednostavno nije moguće, jer određen količinu vlasti moraš da im daš!

Šta su vam rekli kosovski Srbi na te komentare?

- Oni su rekli: „Nama je ovako fino“. Pa, jeste. Ali, gde će to da završi? Videli smo... Držali smo pravosuđe, policiju... ali je to malo po malo opadalo. Nije vršen nikakav zločin nad njima, već smo jedino počinili političke greške.

SRBI SU HTELI DA POPRAVLjAJU JUGOSLAVIJU

Da li ste i kada počeli da razmišljate o tome da je Jugoslavija možda greška za Srbe?!

- Možda je tada bilo previše rano da se na taj način razmišlja. Ali, već je moglo da se razmišlja posle ustava Srbije iz 1974, da je to bila velika greška. Tada su Vojvodina i Kosovo potpuno nepotrebno dobile državne nadležnosti, a srpsko rukovodstvo je dozvolilo da Srbija bude iz tri dela. To je podrazumevalo i tri glasa u saveznoj skupštini – kada god su bila kritična pitanja, pokrajine su bile protiv Srbije.

Koja pitanja su bila kritična?

-U Saveznoj skupštini kritično pitanje je bilo donošenje budžeta. U njemu je nakritičnije bilo pitanje koliko treba izdvojiti za nerazvijene krajeve. Naravno da je Kosovo uvek bilo protiv nas i tražilo da se da što više. Ako su se neke beneficije davale poljoprivredi, nismo se oko toga mnogo sukobljavali, ali je Vojvodina imala nekoliko ispada.

Ne sećam se da je bilo slučajeva da je Srbija nešto zahtevala, a da su pokrajine na našoj strani. Mi na to nismo mogli da računamo.

Da li ste možda tada počeli da razmišljate da nešto nije u redu sa Jugoslavijom?

- Kada je donet Ustav 1974. godine, meni je bilo jasno da jugoslovenska ekonomija ne može da funkcioniše. Da je Jugoslavija greška, o tome tada nisam mnogo razmišljao jer sam mislio da je Ustav greška.

 Kad je Milošević progovorio na Kosovu polju i poručio Srbima da ne idu i da će ih država zaštititi, onda su u Beogradu preko Dragiše Pavlovića kojim je upravljao Stambolić, hteli da Miloševića iskritikuju, pa možda i da ga skinu. Zašto je Milošević dao toliko obećanja i da li su ona bila prazna – to pitanje je dovelo do Osme sednice. 

Ta stvar je krenula 60-ih godina, kada je u velikoj meri vršena koncentracija kapitala. Sva preduzeća su plaćala određenu kamatu na osnovna sredstva koja su bila državna i sve je išlo u Centralni investicioni fond. Te pare su deljene ili na republike, ili na određene objekte u republikama. Oko toga je bilo dosta svađa. Da bi se to prenebregnulo, ukinut je Centralni investicioni fond. Ipak, pare su uzimane preko Fonda za razvoj – novac su dobijali nerazvijeni krajevi, a mi (Srbija – napomena redakcije) nije mogla ništa sem da se okrene inostranim kreditima.

Ta likvidacija Centralnog investicionog fonda i postavka u Ustavu SFRJ da nijedna odluka ne može da bude doneta bez saglasnosti svih šest republika dovela je do uspostavljanja sistema dogovaranja u prethodnom postupku. Prvo se išlo na neke komisije u SIV, pa u Skupštini... Dakle, da bi se bilo šta dogovorilo u Jugoslaviji, bila je potrebna ogromna procedura i silne komisije. Bukvalno si morao krv da propljuješ da bi se nešto dogovorilo. Onda se videlo da Jugoslavija ne može da opstane.

Zašto?

- Nema instrumente da donese bilo kakvu odluku ekonomske prirode. Drugo, nije imala sredstva za intervencije. Treće, Jugoslavija nije imala sopstvene prihode za budžet, niti federacija može da propiše bilo kakav porez. Tada se videlo da federacija ne može da funkcioniše, već da ako joj bilo šta treba onda mora da moli republike. Sa druge strane, republike su morale da plaćaju porez na dobit za ukupan prihod svih u federaciji. To je značilo da čak i ako nemaš dobit, moraš da platiš porez na taj ukupan prihod.

Srpski sukob je počeo zbog surevnjivosti imeđu Stambolića i Miloševića, ko će da bude prvi. Tada su napali Miloševića da su njegova obećanja na Kosovu bila prazna. 

Sistem je trajao dok je Tito bio živ i dok je funkcionisao jednopartijski sistem. Sve je funkcionisalo kako-tako, sa velikim mukama, bez progresa, sa sistemom koji je bio nula. To se trpelo sve dotle dok nisu počele da se pojavljuju otvorene ideje i postupci za rasturanje Jugoslavije.

Kao jedan od važnih učesnika u dešavanjima u Jugoslaviji u to vreme posle 1974, da li je kod Vas, ali i kod drugih ljudi u srpskom rukovodstvu, postojala ili počela da se razvija ideja da bi Srbija trebalo da gradi svoj sopstveni put nezavisno od drugih?

- Nije se razmišljalo na taj način tada. Reč je o tome da je ceo srpski narod bio zarobljen situacijom iz koje ne može da izađe sa takvom idejom. Normalni put srpskog naroda bio je da tu Jugoslaviju popravlja jer je on i stvorio. Ako je srpski narod položio tolike žrtve i išao putem stvaranja zajedničke države i ako je to već učinjeno – vraćanje nazad bilo bi poništavanje svih tih žrtava. Dokle god je bilo mogućnosti da se te stvari poprave i da ta država funkcioniše, nije bilo mesta za neku drugu ideju.

Kada ste shvatili da nema popravke Jugoslaviji?

- Kada je došao višestranački sistem u kome su u Hrvatskoj i Sloveniji pobedile secesionističke partije koje su imale programe otcepljenja od Jugoslavije. Moramo imati u vidu da je Jugoslavija stvorena dobrom voljom njenih naroda i ona ne može biti poništena. Ali, ako neko dobrovoljno uđe, može i dobrovoljno da izađe – i to je pisalo u svim našim ustavima. Međutim, problem je nastao onda kada je pravo naroda na samoopredeljenje transformisano u pravo republike. Time je poništeno pravo srpskog naroda van Srbije na samoopredeljenje. To je središnja tačka jugoslovenskog problema. Nije jugoslovenski problem bio otcepljenje nekih naroda, već nasilno otcepljenje uz ugrožavanje prava drugih.

Ali, ako ste videli da se nacionalističke tendencije razvijaju u Sloveniji, da se hrvatski nacionalizam istakao u vreme MASPOK-a i da je nastavio da tinja, kako objašnjavate onda to da su Srbi i Srbija, kako se ima utisak, potpuno nespremno dočekali procese koji su počeli 1990?

- Nisu nas iznenadili. Stali smo na potpuno logičan stav: ako hoćete da izađete – idite, ali ne možete da povučete za sobom i teritorije srpskog naroda. Problem je u tome što Srbija nije bila ta koja ima silu da stane i kaže – odavde ne možete dalje.

Ko je imao tu silu?

- Tu silu je imala Federacija. Ali, ona je bila tako skrojena da ne može tu odgovornost da sprovede.

Poznato je da su u to vreme Slovenci i Hrvati već intenzivno u inostranstvu lobirali za svoje aspiracije. Da li mislite da je i Srbija trebalo da postupi isto i više se angažuje na međunarodnom planu?

- Takva pitanja su logična sa današnjeg stanovišta. Ipak, svaku poziciju bi trebalo razumeti u kontekstu događaja koji su se desili. Svaki pokušaj da se naknadnom pameću da formula kako bi bilo bolje, može da izgleda logično. Ipak, ako bismo se stavili u kontekst tadašnjih događaja, onda bi bilo jasnije da li je Srbija to mogla ili ne da uradi.

A kakvi su bili tadašnji događaji i vreme?

- To je bilo vreme kada Jugoslavija više uopšte nije bila interesantna ni za Zapad, ni za Istok, kao nekakva brana. Pad Berlinskog zida, ujedinjenje Nemačke, slabljenje i početak rasprada SSSR, apsolutno su stvorili takvu situaciju u svetu da za Jugoslaviju niko nije bio zainteresovan.

Na Osmoj sednici svet koji je došao listom nije bio protiv Stambolića, niti za Miloševića, već da se reši to pitanje sa Kosovom. Samo zbog toga što je Milošević stao na stranu pristupa da se intenzivno radi na rešavanju krize na Kosovu, on je pobedio Stambolića. 

Drugo, poraženi u Prvom i u Drugom svetskom ratu su bili zainteresovani da se poništi ratna istina i da se vrati prethodno stanje. To su hteli iz ekonomskih, strategijskih, političkih i osvetničkih razloga. Zato su stali na stranu onih koji žele da rasture Jugoslaviju.

Treća stvar – unutar Jugoslavije su sazrele secesionističke snage u Sloveniji i Hrvatskoj koje su po svaku cenu želele da se odvoje i koje su na neki način imale ustavnu podlogu da se ponašaju skoro kako su hteli.

Četvrto – čak ni vojska nije imala jasan stav šta je trebalo da radi, a ni Predsedništvo nije moglo da utiče.

I još jedno – srpski narod u Jugoslaviji nije imao jedno rukovodstvo. Srbi su imali jedno rukovodstvo u Srbiji, u Bosni drugo, a u Hrvatskoj je njihovo rukovodstvo bilo utopljeno u hrvatske institucije.

Da li ste ovo što sada kažete znali i tada kada se sve dešavalo, ili je ovo naknadna analiza?

- To je bilo očigledno tada. Ja sam razgovarao i sa Bušom, i sa Miteranom, i sa Gorbačovim, i sa Kinezima i svima. Pokušao sam da objasnim da uzurpacija prava srpskog naroda u Hrvatskoj i otcepljenje sa njihovim teritorijama dovode do rata.

Dakle, naša strategija se svodila na ubeđivanje kroz pregovore?

- Naša pozicija je bila da im kažemo da ne bi trebalo to da podržavaju. Sa druge strane, međunarodni faktor nije hteo ni da pomisli da razgovara o pravu srpskog naroda u Hrvatskoj, već o pravu Hrvatske. To je direktno protiv ustava SFRJ, ali i Povelje UN koja se temelji na pravu naroda na samoopredeljenje. Drugo, nije se smelo dozvoliti da Hrvatska silom vrši secesiju. To je razlog da država interveniše ali nije.

Zašto?

- Zato što je vojska imala pogrešan stav. Oni su rekli: „Mi ne možemo da se stavljamo na stranu jednog naroda – srpskog“, pa na to dodaju „mi smo dužni da branimo celu Jugoslaviju i ne damo niko da izađe iz nje“. Ja sam imao stotinu sastanaka sa Kadijevićem na tu temu. Govorio sam mu: „Čoveče, Hrvati i Slovenci po Ustavu imaju pravo da izađu, ali ne da ugrožavaju pravo Srba“.

Prema mom mišljenju, Jugoslavija bi bila u potpuno drugoj međunarodnoj poziciji da je javno proklamovala da je nama Povelja UN iznad svega. Time bismo se zaštitili principom Povelje UN – pravo naroda na samoopredeljenje.

Ako je naša strategija sve vreme bila da se pozivamo na međunarodno pravo i Povelju UN u vreme kada se cela međunarodna postavka u svetu ruši, kakav je efekat toga?!

- Nije stvar u tome već, da li je Federacija trebalo da interveniše na nasilje Hrvatske. Mi smo bili mišljenja da je vojska trebalo da interveniše tako što bi Hrvate sprečila da Srbe silom izvedu, a ako Hrvati hoće da idu – neka idu. Sa druge strane, vojska je imala stav – mi nećemo da se mešamo, već samo da čuvamo spoljašnje granice.

Za nas i za Srbe van Srbije je bio spas da ime Jugoslavija još opstane, da imamo neko pravo da ih branimo kao zajednička država. Da je Srbija ostala sama, onda bi raspad Jugoslavije po Karingtonovom planu pobedio, a mi bismo bili agresori tamo. Neki su zastupali samostalan put Srbije, neki čak i u srpskoj vladi, ali je on bio neizvodljiv.

JUGOSLAVIJA – SRPSKA GREŠKA ILI NE?

Ove godine se navršava 100-godišnjica izbijanja Prvog sv. rata koji je za nas značajan jer je okončan srpskom pobedom i stvaranjem Jugoslavije. Iz današnje perspektive, imajući u vidu sve što je bilo do sada, da li smatrate da je Jugoslavija bila srpska greška, ili nešto dobro za Srbiju i Srbe?

- Neka to ocenjuju istoričari. Sa stanovišta onoga šta smo mi doživeli krajem 20. veka, srpskom narodu bi bilo mnogo povoljnije i lakše da je stvorena neka veća srpska država. Mislim da ne bismo ušli u ove konflikte jer Hrvati i Slovenci ne bi bili u toj državi, a svi ostali su hteli da žive sa Srbima. Sa tog stanoviša, srpskom narodu bi bilo lakše. Da li su Kralj Aleksandar i Pašić grešili... Mnogi misle da jesu, i ja sam sklon tome... Ali, sa stanovišta onoga šta smo mi prošli krajem 20. veka, srpskom narodu bi bilo mnogo lakše da toga nije bilo.

Da li Vam se čini da Srbiji nedostaje nacionalna politika i nacionalni program, kako sada, tako i ranije?

- Srbija dugo nema viziju šta hoće. Međutim, Srbija ima sasvim dovoljno intelektualne snage da stvori viziju za duži rok, sa jasno definisanim ciljevima. Nažalost, niti naši političari, niti naše nacionalne institucije koje bi trebalo da pomognu naciji da sagleda kuda svet ide – ne rade to dovoljno.

Kada se sagledava raspad Jugoslavije i formiranje slike o srpskoj krivici, često se govori i o tome da srpska strana nije vodila dovoljno računa i nije bila dovoljno angažovana na medijsko-propagandnom planu?!

- Ta stvar se stalno prepričava. To ima značaj, ali je pitanje da li je to moglo. Na slučaju Jugoslavije došlo je do sudara interesa velikih sila. Za nas je u tom trenutku velika sila bila Evropa na čelu sa Nemačkom. Amerika nije mogla protiv toga ništa, a i nije imala neki naročiti interes ni da nas brani, mada ni da nas napada. Svi su se priključili Nemačkoj – od Kine, preko Amerike do Rusije. Zašto? Zbog ekonomskog interesa!

A jesu li jugoslovensko rukovodstvo ili srpska strana pokušali da uhvate taj priključak sa Nemcima?

- Pa kako smo mogli, kada su oni tražili da se rasturi Jugoslavija i da se srpsko pitanje ne priznaje. Naši pokušaji bili su na stanovištu da se uvaže interesi srpskog naroda, što oni nikako nisu hteli. Stoga, da smo i milione potrošili na medijsko propagiranje, to ništa ne bi vredelo. Propaganda samo prati silu i interes. Onaj ko ima veći silu, njemu je lakše propagandu da organizuje. Onaj ko je minoran, kao što je Srbija bila, on je žrtva, bez obzira na propagandu.

DEVETI MART

Da je Milošević pao 9. marta, da li bi se nešto promenilo kada je o Srbima i Srbiji reč?

- Pa pogledajte ko bi došao onda?! Vuk Drašković. Posle 9. marta nastao je glavni problem sa Jugoslavijom. Ne zaboravite da je Vuk propagirao žešće stvari od Miloševića, da je propagirao žešću borbu za interese Srba. Bilo ko da je tada došao na čelo Srbije nije mogao da ne bude na strani interesa srpskog naroda, koji je bio ugrožen do krajnosti. Ako bi neko došao i kazao Nemcima – sve ću učiniti šta hoćete – bio bi obešen na sred Terazija. Ima nešto što je po nagonu nemoguće izebeći.

Milošević je bio vrlo sposoban političar koji je umeo da se sa Zapadom jako dugo rve i nosi, pa je to njima dojadilo. Oni su ga poštovali ali su u jednom trenutku rekli – rešićemo ga se. Sa druge strane, možda da je bio neko drugi on bi krenuo da se dogovori sa Zapadom i popusti pred njima – ali bi ga srpski narod kaznio.

Vašu prvu knjigu o raspadu Jugoslavije poklonili ste Miloševiću sa posvetom „junačkom srpskom sinu“. Da li i danas to mislite?

- Treba da uzmete u obzir vreme kada se to dešavalo. To je bilo 1992. godine, kada Milošević još nije iskazao greške koje mi danas znamo. To je bilo vreme kada se žestoko borio za interese srpskog naroda. Na kraju krajeva, ja sa njim do tada nisam imao nikakve konflikte. Imali smo skoro jedinstven stav po pitanju promene ustava, jedinstven stav u kadrovskoj politici i odbrani srpskog naroda. Ja mislim da je to vreme kada je on dao svoj puni doprinos Srbiji.

Nije jugoslovenski problem bio otcepljenje nekih naroda, već nasilno otcepljenje uz ugrožavanje prava drugih. 

Posle toga sam napisao knjigu „Od Gazimestana do Haga“, u kojoj je rečeno sve šta mislim o Miloševiću. Od tada pa nadalje su se dešavale brojne greške koje je on pravio – i u pogledu stvaranja Jugoslovenske levice i davanja vlasti svojoj ženi, i u pogledu kriminala koji se okupio oko njega.

Da li su nas Milošević i njegovi postupci više koštali u raspadu Jugoslavije?

- To je previše hipotetičko pitanje. Da je bio neko drugi možda bi bio još rđaviji. Milošević je bio previše samouveren i drzak u donošenju odluka.

Ali, nije realno tako posmatrati stvari. Dokaz tome je Vens-Ovenov plan. Milošević je bio uporan u stavu da je to spas za srpski narod, čak je uveo sankcije na Drini Srbima jer su to na Palama odbili. Da je to bilo usvojeno, danas ne bi bilo Republike Srpske. Taj plan je predviđao da Bosna bude jedna država sa okruzima u kojima bi vlast imao onaj ko ima većinu, ali bez zajedničkih veza na centralnom nivou.

Zašto je Milošević tako forsirao taj plan? Niko ovde to njemu nije odobrio. Dva su razloga. Prvi je da Srbija nema više novca da pomaže Srbe u BiH. Drugi razlog je da se Milošević pokaže pred svetom kao neko ko je vleikodušan. Pa ne možeš to da radiš!

DEJTON – USPEH AMERIČKE SILE I BORBE SRBA U BOSNI

Kako gledate na Dejton?

- Dejton je realan odraz snaga šta jeste i šta je moglo da se uradi. Pre tog sporazuma imali smo šest planova i nijedan nije bio usvojen. Samo je Srbija, u ime Srba, usvajala svaki plan, dok su svi drugi odbijali. Samo kada su Amerikanci predložili, a to je bio Dejton, stvar je mogla da legne. Amerikanci su ovako rezonovali: ako Jugoslavija već mora da se rastura, hajde da vidimo šta ćemo mi dobiti. Amerikanci su imali interes da budu što bliži Kaspijskom moru i izvorištima nafte i gasa. Bilo im je potrebno da NATO reorganizuju i pomere ga ka istoku.

Posle 9. marta nastao je glavni problem sa Jugoslavijom. Ne zaboravite da je Vuk propagirao žešće stvari od Miloševića, da je propagirao žešću borbu za interese Srba. Bilo ko da je tada došao na čelo Srbije nije mogao da ne bude na strani interesa srpskog naroda. 

Ja sam sve te informacije imao, ali džabe. Amerikanci nisu hteli nikakav plan da usvoje dok oni nisu načinili sopstveni plan. Dakle, ništa nije moglo da bude urađeno dok Amerikanci nisu našli sebe u tome i nametnuli svoje rešenje. Milošević je znao šta će biti i sa njim i sa srpskim narodom ako se to ne usvoji. Zato je na sebe uzeo da prihvati ono što srpski narod možda i neće. Dali su nam Republiku Srpsku i više od toga nije moglo.

Prema tome – Dejton je maksimalno što smo mogli da dobijemo. Ali Dejton nije uspeh Miloševića jer je on bio za Vens-Ovenov plan. Dejton je uspeh američke sile i rezultat borbe srpskog naroda u Bosni.

MILOŠEVIĆ U RAMBUJEU NIJE IMAO IZBORA - PONEO SE DOSTOJANSTVENO

Posle Dejtona Zapad je Miloševića predstavljao kao „fatora stabilnosti na Balkanu“ pa su ga posle 1997. pustili niz vodu i došli smo do 1999. Da li mislite da se agresija NATO mogla izbeći, ili da se sve to dočeka drugačije?

- Milošević nije mogao drugačije da postupi. Reč je o aktu protiv međunarodnog prava. Amerika je procenila da je njoj potrebno da spoji Evropu sa Grčkom, Turskom, sve do Kaspijskog mora. Makedoniju već drže, Albanija je kontrolisana i mi smo im bili jedina crna nepovezana tačka. Zato su oni tražili da na Kosovu naprave baze. U Rambujeu je uslov bio da im dobrovoljno damo slobodan prolaz preko naše teritorije, a da ne odgovaraju ništa. To bi značilo da u jednom trenutku mogu da počnu da hapse sve po Srbiji, pa i Miloševića. Kada to imaš pred sobom, jasno je kakva je njihova želja i šta hoće od tebe. Milošević je reagovao dostojanstveno, kako je jedino mogao.

Dejton je maksimalno što smo mogli da dobijemo. Ali Dejton nije uspeh Miloševića jer je on bio za Vens-Ovenov plan. Dejton je uspeh američke sile i rezultat borbe srpskog naroda u Bosni. 

Nemoj niko da se zavarava i podleže prostim pitanjima i prostim odgovorima. Odgovori se moraju davati samo u skladu sa vremenom koje je bilo. Vreme devedesetih je bilo takvo da onaj koji je jači drži i vrti manjeg kao ribu na udici – vrti te i vuče sve dok te ne upeca. Moraš da se braniš dok te ne uhvati, a kad te uhvate – gotov si.

Miloševića ne branim, ali smatram da se u dešavanjima u Rambujeu, kao i ovde u vreme bombardovanja – poneo dostojanstveno.

NIKAD VIŠE U ZAJEDNIČKU DRŽAVU SA HRVATIMA

Kakvi bi, prema Vašem mišljenju, trebalo da budu budući odnosi između Srba i Hrvata?

- Ni oni, ni mi ne možemo da pobegnemo sa ovog prostora. Odnosi bi trebalo da budu korektni, sa pogledom u daleku budućnost. Mislim da apsolutno nikada ne bi trebalo biti u nekoj zajedničkoj državi jer je iskustvo pokazalo da to nije dobro. Ako budemo zajedno u EU, to je nešto sasvim drugo.

Prema mom mišljenju, ta nacionalna ili nacionalistička strana stvari između nas i Hrvata neće biti zaboravljena ni za narednih sto godina.

Shodno tome, trebalo bi biti vrlo osetljiv i oprezan sa obe strane, da bi se moglo živeti normalno. Treba gledati u budućnost jer ne vidim da bi se to – od Jasenovca pa do onoga što se sada dešava – moglo prevazići. Mi treba poslovno da radimo kao dobri susedi, ništa više.

O MILOŠEVIĆU - INTELIGENTAN, HRABAR I OSION

Kako biste Vi definisali Miloševića?

- Milošević je istorijska ličnost koja je obeležila kraj 20. veka u Srbiji i Jugoslaviji. Pored toga što je radio u interesu srpskog naroda, pravio je i velike greške, kao i svaki državnik u našoj istoriji.

Koja je bila Miloševićeva najveća prednost, prema Vašem mišljenju?

- On je vrlo inteligentan i hrabar.

A najveća slabost?

- Imao je fiks ideju da će večito biti biran i da može da radi šta hoće. Smatrao je da će narod večito da ga bira, a iz toga se ulazi iz greške u grešku. Recimo, on je umeo često da donese kardinalne odluke a da nikoga ne konsultuje. Posle se to pokaže kao greška, i šta onda?!

Možete li da navedete neki primer?

- Recimo, doneo je odluku da se raspiše nacionalni zajam od koga će država navodno uzeti dve milijarde maraka. Ja ga pozovem i pitam ko mu je to sračunao, pa kako će to skupiti. On mi kaže – „Boro, skupićemo to“, a ja mu odgovaram: „Slobo, dve milijarde maraka ne možemo da pokupimo pa taman da pobrišemo sve ambare što Srbi imaju“. Na kraju, prikupljeno je 120 miliona maraka. Još gore od toga – nije stvoren nikakav sistem na šta će to da se upotrebi.

Drugi slučaj – preko noći je doneo odluku da prekinemo svu saradnju sa Slovencima. Ja sam tada bio na Zlatiboru i zovem ga usred noći i molim da to promeni. Pa samo je „Crvena zastava“ nabavljala 180 delova za vozila u Sloveniji! To će nas da košta! Ali, ne, nije imalo efekta.

KO JE OD SRPSKIH POLITIČARA TRAŽIO NASTAVAK BOMBARDOVANjA SRBIJE?

- Čak su, na našu bruku, neki političari koji su bili mnogo cenjeni tražili da se dalje bombarduje zemlja sve dok Milošević ne padne. Po mom mišljenju, to će na kraju da se vrati i da se piše o tome. Sada je možda još rano.

Na koga mislite?

- Na Đinđića, ali ne samo on. Tu su bili i Đukanović i drugi.

(Razgovarali Milan Dinić i Đorđe Vukadinović)