О Југославији, Србији, Милошевићу и Косову (I)

Борисав Јовић (1928) – председник Председништва СФРЈ у време када су се све институције у некадашњој држави – па и та највиша, Председништво – распадале. Човек који је био један од најближих сарадника Слободана Милошевића на почетку његовог вртоглавог успона крајем осамдесетих и почетком деведесетих, председник СПС, и човек кога је Милошевић сменио буквално успут, на Конгресу СПС под тачком "разно", уз коментар – „да завршимо то, па да идемо да попијемо нешто“.

Иако се од тада повукао из активног политичког живота (једини кратак покушај повратка био је новембра 2000, када је подржао оснивање Демократске социјалистичке партије Милорада Вучелића, али од тога није било ништа), Јовић је и даље присутан у јавности кроз своје књиге и повремене интервјуе. Последња књига коју је објавио – „Зашто бих ћутао“ – распродата је за свега неколико дана и, иако покрива период још од детињства па до данашњих дана, виђена је као још један значајан тестамент времену које је иза нас, а пре свега деведесетим годинама, догађајима и личностима који су обележили крвав крај југословенске бајке.

У разговору за Нову српску политичку мисао, који се водио у Српској кафани у Београду, потпуно отворено и директно, Јовић је одговорио на бројна питања – од периода почетка распада Југославије, преко деведесетих па све до владе Александра Вучића и онога што нам предстоји.

СРБИЈА ИЗ ТРИ ДЕЛА

Нова српска политичка мисао: Који дан у Вашој каријери памтите као посебно упечатљив?

Борисав Јовић: У једном дану (28. марта – напомена НСПМ) 1989. године усвојили смо амандмане на Устав СР Србије, чиме је уједињена Србија, а надлежности су враћене Србији. У том истом дану, на истој седници, изабран сам за члана Председништва СФРЈ. Ово друго је, наравно, мање битно.

Са становишта онога шта смо ми доживели крајем 20. века, српском народу би било много повољније и лакше да је уместо Југославије створена нека већа српска држава. Мислим да не бисмо ушли у ове конфликте јер Хрвати и Словенци не би били у тој држави, а сви остали су хтели да живе са Србима. Са тог становиша, српском народу би било лакше. 

Данас се мисли да је „неко“, „одозго“ одређивао ко ће да уђе у Председништво СФРЈ. Не. Постојала је процедура као што постоји данас. Не зна се да се чланом председништва СФРЈ долазило избором и то на тајном гласњу. Томе би претходило бирање три кандидата од неколицине кандидованих. Потом би уследио избор члана председништва СФРЈ тајним гласањем више чланова Скупштине Србије. Када сам ја постао члан председништва, кандидати поред мене били су Александар Бакочевић, председник Скупштине града Београда и Слободан Унковић, који је био ректор Универзитета. Ја сам добио преко осамдесет одсто гласова. Вероватно је преовладало то што сам у том периоду био доста активан.

Ви се помињете као најгласнији заговорник уставних амандмана и као најистрајнији борац да се они уведу у устав.

- Био сам председник Скупштине Србије и председник Уставне комисије и највише сам на томе радио, уложивши све од себе. Чињеница да су све те уставне промене прошле биле су за мене огромна сатисфакција.

Да ли су амандмани на устав Србије били одраз некакве слутње српског руководства да се нешто у Југославији „кува“, те да онда Србија прва крене у реформе и утврђивање своје позиције? Да ли су амандмани на Устав Србије рађени са свешћу да Словенци и Хрвати припремају нешто своје?

- Не. Главни разлог из којег смо кренули у уставне промене лежао је у злоупотреби уставних права од стране Косова и Метохије у смислу игнорисања права Срба и практичног прогона српског народа. Војводина и Косово су формално били у саставу Србије, али су једино грб, застава и химна били заједнички. Све остало се заустављало на граници покрајина, укључујући и полицију, судство, територијалну одбрану, школство, здравство...

Да ли су Краљ Александар и Пашић грешили... Многи мисле да јесу, и ја сам склон томе... 

Пошто су Албанци имали вековну идеју да етнички очисте Косово и створе сопствену државу, тада је на делу била велика злоупотреба у односу на права Срба. Рецимо, неко начини некакав прекршај или злочин на рачун Срба, то се стави у фиоку. А немаш право да се жалиш републичком суду. Крајња правна инстанца за Србе била је шиптарска. Дакле, једноставно су били немоћни. То је доводило до масовног бекства Срба, па и њиховог масовног протеста. Морали смо да реагујемо и зато смо предложили амандмане на устав.

О том стању се расправљало на Централном комитету СКЈ и донета је резолуција ЦК СКЈ да треба предузети хитне мере да се дешавања на Косову зауставе. Дакле, уставни амандмани нису одраз пуке воље само Србије. Заправо, Србија је од савезних органа била овлашћена да донесе мере које ће довести до промена. Било је потребно да Србија поврати надлежности како би спречила даља кршења права.

Које надлежности?

- Судске, полицијске, али и школске. Рецимо, на Косову су у школама учили по књигама које су добијали из Албаније, на шиптарском језику. То није био програм који је постављало Министарство просвете Србије. Тако је у тим књигама стајало да је Србија највећи непријатељ албанског народа на КиМ.

Време деведесетих је било такво да онај који је јачи држи и врти мањег као рибу на удици – врти те и вуче све док те не упеца. Мораш да се браниш док те не ухвати, а кад те ухвате – готов си. 

То је трајало 15 година – од Устава 1974. При томе, имајте на уму да су те 1974. донети и нов савезни устав, као и нов Устав Србије. То значи да је за тих 15 година 15 генерација учило да им је Србија непријатељ. Како онда можемо да очекујемо да људи који су деценију и по тако школовани после раде за нашу земљу? Зато је једино решење било да се измени устав и Албанцима оставе надлежности које по природи ствари припадају националним мањинама.

Које су то надлежности?

- Да имају право да користе свој језик, да имају информативну службу, да се институцијама обраћају својим језиком, да имају школство на свом језику, али по програму који Србија одређује. Ми смо у закон увели да се у програме националних мањина у школама уводе и елементи историје тих мањинских народа.

КАКО СЕ "ДОГОДИО" МИЛОШЕВИЋ

Како је могуће да тадашња политичка елита у Србији и у Југославији дозволи да, ето – 15 година, Албанци уче из уџбеника у којима стоји да су им Срби највећи непријатељи? При томе, Ви сте навели само један од низа примера. Како је могуће да је у једној озбиљној држави – а тврдило се да је та Југославија била озбиљна – дешава тако нешто?! Није ли то показатељ тоталног немара, пре свега од стране српског политичког руководства, како према сопственом народу, тако и према вредностима које су тада важиле у СФЈР?

- Сигурно су заказали и елита и институције. Али, ни по Уставу Југославије, ни по било ком другом пропису, Србија није била обавезна да покрајини да таква права. То је била чисто политичка воља српског руководства и то само они могу да одгворе.

Па да ли сте их питали? И Ви сте седели са њима.

- О томе се стално разговарало, али никада нису рекли зашто је било потребно да дају покрајинама право да буду тутори над Србијом, па да Србија не може да мења устав без њиховог гласа?! О томе ће се расправити у историји.

Систем је трајао док је Тито био жив и док је функционисао једнопартијски систем. Све је функционисало како-тако, са великим мукама, без прогреса, са системом који је био нула. То се трпело све дотле док нису почеле да се појављују отворене идеје и поступци за растурање Југославије. 

Чињеница је и то да, када се видело да је наступио потпуни хаос у држави, ЦК Југославије заузео је став да то мора да се промени. Српско руководство је и тада спавало и није ништа предузело. И кад је Милошевић проговорио на Косову пољу и поручио Србима да не иду и да ће их држава заштитити, онда су у Београду преко Драгише Павловића којим је управљао Стамболић, хтели да Милошевића искритикују, па можда и да га скину. Зашто је Милошевић дао толико обећања и да ли су она била празна – то питање је довело до Осме седнице. Милошевић се позвао на одлуку Централног комитета.

Према мом мишљењу, лични анимозитет Стамболића и тежња да он буде тај који ће да води главну реч око тога на Косову довели су до сукоба.

Значи, све је почело унутарсрпским сукобом, и то баш на питању Косова?!

- Српски сукоб је почео због суревњивости имеђу Стамболића и Милошевића, ко ће да буде први. Тада су напали Милошевића да су његова обећања на Косову била празна. Ја сам био члан Председништва ЦК Савеза комуниста и мислио сам да је потребно да председништво заузме став јер не могу да нападају председника ЦК, а он (Милошевић – напомена редакције) има подлогу у одлуци ЦК.

То нам није требало и све је могло да се избегне само да је Стамболић имао више такта и покушао да смири ситуацију.

ОСМА СЕДНИЦА И ПОЛИТИЧКЕ ГРЕШКЕ

Осма седница?

- На Осмој седници свет који је дошао листом није био против Стамболића, нити за Милошевића, већ да се реши то питање са Косовом. Само због тога што је Милошевић стао на страну приступа да се интензивно ради на решавању кризе на Косову, он је победио Стамболића. Али, захваљујући томе дошло је до великог расцепа.

Систем је трајао док је Тито био жив и док је функционисао једнопартијски систем. Све је функционисало како-тако, са великим мукама, без прогреса, са системом који је био нула. То се трпело све дотле док нису почеле да се појављују отворене идеје и поступци за растурање Југославије. 

После су уследиле уставне промене 1989. Од тада, па наредних 10 година, ми смо мање-више држали ствари на Косову, са неким грешкама за које је можда било боље да се нису ни десиле.

Које су то грешке?

- Нисмо успели да Шиптаре увучемо у власт. По мом дубоком убеђењу, два разлога су за то. Први разлог јесте Милошевићева осионост. Не можеш да хапсиш Азема Власија који је истакнута личност код Албанаца, па се испостави да он није крив. Па онда доведеш другог, па и њега смениш...

Друго, Срби на Косову нису хтели да пристану да се донесе било какав пропис по којем ће Шиптари имати одређени утицај и удео у власти. То једноставно није могуће, јер одређен количину власти мораш да им даш!

Шта су вам рекли косовски Срби на те коментаре?

- Они су рекли: „Нама је овако фино“. Па, јесте. Али, где ће то да заврши? Видели смо... Држали смо правосуђе, полицију... али је то мало по мало опадало. Није вршен никакав злочин над њима, већ смо једино починили политичке грешке.

СРБИ СУ ХТЕЛИ ДА ПОПРАВЉАЈУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Да ли сте и када почели да размишљате о томе да је Југославија можда грешка за Србе?!

- Можда је тада било превише рано да се на тај начин размишља. Али, већ је могло да се размишља после устава Србије из 1974, да је то била велика грешка. Тада су Војводина и Косово потпуно непотребно добиле државне надлежности, а српско руководство је дозволило да Србија буде из три дела. То је подразумевало и три гласа у савезној скупштини – када год су била критична питања, покрајине су биле против Србије.

Која питања су била критична?

-У Савезној скупштини критично питање је било доношење буџета. У њему је накритичније било питање колико треба издвојити за неразвијене крајеве. Наравно да је Косово увек било против нас и тражило да се да што више. Ако су се неке бенефиције давале пољопривреди, нисмо се око тога много сукобљавали, али је Војводина имала неколико испада.

Не сећам се да је било случајева да је Србија нешто захтевала, а да су покрајине на нашој страни. Ми на то нисмо могли да рачунамо.

Да ли сте можда тада почели да размишљате да нешто није у реду са Југославијом?

- Када је донет Устав 1974. године, мени је било јасно да југословенска економија не може да функционише. Да је Југославија грешка, о томе тада нисам много размишљао јер сам мислио да је Устав грешка.

 Кад је Милошевић проговорио на Косову пољу и поручио Србима да не иду и да ће их држава заштитити, онда су у Београду преко Драгише Павловића којим је управљао Стамболић, хтели да Милошевића искритикују, па можда и да га скину. Зашто је Милошевић дао толико обећања и да ли су она била празна – то питање је довело до Осме седнице. 

Та ствар је кренула 60-их година, када је у великој мери вршена концентрација капитала. Сва предузећа су плаћала одређену камату на основна средства која су била државна и све је ишло у Централни инвестициони фонд. Те паре су дељене или на републике, или на одређене објекте у републикама. Око тога је било доста свађа. Да би се то пренебрегнуло, укинут је Централни инвестициони фонд. Ипак, паре су узимане преко Фонда за развој – новац су добијали неразвијени крајеви, а ми (Србија – напомена редакције) није могла ништа сем да се окрене иностраним кредитима.

Та ликвидација Централног инвестиционог фонда и поставка у Уставу СФРЈ да ниједна одлука не може да буде донета без сагласности свих шест република довела је до успостављања система договарања у претходном поступку. Прво се ишло на неке комисије у СИВ, па у Скупштини... Дакле, да би се било шта договорило у Југославији, била је потребна огромна процедура и силне комисије. Буквално си морао крв да пропљујеш да би се нешто договорило. Онда се видело да Југославија не може да опстане.

Зашто?

- Нема инструменте да донесе било какву одлуку економске природе. Друго, није имала средства за интервенције. Треће, Југославија није имала сопствене приходе за буџет, нити федерација може да пропише било какав порез. Тада се видело да федерација не може да функционише, већ да ако јој било шта треба онда мора да моли републике. Са друге стране, републике су морале да плаћају порез на добит за укупан приход свих у федерацији. То је значило да чак и ако немаш добит, мораш да платиш порез на тај укупан приход.

Српски сукоб је почео због суревњивости имеђу Стамболића и Милошевића, ко ће да буде први. Тада су напали Милошевића да су његова обећања на Косову била празна. 

Систем је трајао док је Тито био жив и док је функционисао једнопартијски систем. Све је функционисало како-тако, са великим мукама, без прогреса, са системом који је био нула. То се трпело све дотле док нису почеле да се појављују отворене идеје и поступци за растурање Југославије.

Као један од важних учесника у дешавањима у Југославији у то време после 1974, да ли је код Вас, али и код других људи у српском руководству, постојала или почела да се развија идеја да би Србија требало да гради свој сопствени пут независно од других?

- Није се размишљало на тај начин тада. Реч је о томе да је цео српски народ био заробљен ситуацијом из које не може да изађе са таквом идејом. Нормални пут српског народа био је да ту Југославију поправља јер је он и створио. Ако је српски народ положио толике жртве и ишао путем стварања заједничке државе и ако је то већ учињено – враћање назад било би поништавање свих тих жртава. Докле год је било могућности да се те ствари поправе и да та држава функционише, није било места за неку другу идеју.

Када сте схватили да нема поправке Југославији?

- Када је дошао вишестраначки систем у коме су у Хрватској и Словенији победиле сецесионистичке партије које су имале програме отцепљења од Југославије. Морамо имати у виду да је Југославија створена добром вољом њених народа и она не може бити поништена. Али, ако неко добровољно уђе, може и добровољно да изађе – и то је писало у свим нашим уставима. Међутим, проблем је настао онда када је право народа на самоопредељење трансформисано у право републике. Тиме је поништено право српског народа ван Србије на самоопредељење. То је средишња тачка југословенског проблема. Није југословенски проблем био отцепљење неких народа, већ насилно отцепљење уз угрожавање права других.

Али, ако сте видели да се националистичке тенденције развијају у Словенији, да се хрватски национализам истакао у време МАСПОК-а и да је наставио да тиња, како објашњавате онда то да су Срби и Србија, како се има утисак, потпуно неспремно дочекали процесе који су почели 1990?

- Нису нас изненадили. Стали смо на потпуно логичан став: ако хоћете да изађете – идите, али не можете да повучете за собом и територије српског народа. Проблем је у томе што Србија није била та која има силу да стане и каже – одавде не можете даље.

Ко је имао ту силу?

- Ту силу је имала Федерација. Али, она је била тако скројена да не може ту одговорност да спроведе.

Познато је да су у то време Словенци и Хрвати већ интензивно у иностранству лобирали за своје аспирације. Да ли мислите да је и Србија требало да поступи исто и више се ангажује на међународном плану?

- Таква питања су логична са данашњег становишта. Ипак, сваку позицију би требало разумети у контексту догађаја који су се десили. Сваки покушај да се накнадном памећу да формула како би било боље, може да изгледа логично. Ипак, ако бисмо се ставили у контекст тадашњих догађаја, онда би било јасније да ли је Србија то могла или не да уради.

А какви су били тадашњи догађаји и време?

- То је било време када Југославија више уопште није била интересантна ни за Запад, ни за Исток, као некаква брана. Пад Берлинског зида, уједињење Немачке, слабљење и почетак распрада СССР, апсолутно су створили такву ситуацију у свету да за Југославију нико није био заинтересован.

На Осмој седници свет који је дошао листом није био против Стамболића, нити за Милошевића, већ да се реши то питање са Косовом. Само због тога што је Милошевић стао на страну приступа да се интензивно ради на решавању кризе на Косову, он је победио Стамболића. 

Друго, поражени у Првом и у Другом светском рату су били заинтересовани да се поништи ратна истина и да се врати претходно стање. То су хтели из економских, стратегијских, политичких и осветничких разлога. Зато су стали на страну оних који желе да растуре Југославију.

Трећа ствар – унутар Југославије су сазреле сецесионистичке снаге у Словенији и Хрватској које су по сваку цену желеле да се одвоје и које су на неки начин имале уставну подлогу да се понашају скоро како су хтели.

Четврто – чак ни војска није имала јасан став шта је требало да ради, а ни Председништво није могло да утиче.

И још једно – српски народ у Југославији није имао једно руководство. Срби су имали једно руководство у Србији, у Босни друго, а у Хрватској је њихово руководство било утопљено у хрватске институције.

Да ли сте ово што сада кажете знали и тада када се све дешавало, или је ово накнадна анализа?

- То је било очигледно тада. Ја сам разговарао и са Бушом, и са Митераном, и са Горбачовим, и са Кинезима и свима. Покушао сам да објасним да узурпација права српског народа у Хрватској и отцепљење са њиховим територијама доводе до рата.

Дакле, наша стратегија се сводила на убеђивање кроз преговоре?

- Наша позиција је била да им кажемо да не би требало то да подржавају. Са друге стране, међународни фактор није хтео ни да помисли да разговара о праву српског народа у Хрватској, већ о праву Хрватске. То је директно против устава СФРЈ, али и Повеље УН која се темељи на праву народа на самоопредељење. Друго, није се смело дозволити да Хрватска силом врши сецесију. То је разлог да држава интервенише али није.

Зашто?

- Зато што је војска имала погрешан став. Они су рекли: „Ми не можемо да се стављамо на страну једног народа – српског“, па на то додају „ми смо дужни да бранимо целу Југославију и не дамо нико да изађе из ње“. Ја сам имао стотину састанака са Кадијевићем на ту тему. Говорио сам му: „Човече, Хрвати и Словенци по Уставу имају право да изађу, али не да угрожавају право Срба“.

Према мом мишљењу, Југославија би била у потпуно другој међународној позицији да је јавно прокламовала да је нама Повеља УН изнад свега. Тиме бисмо се заштитили принципом Повеље УН – право народа на самоопредељење.

Ако је наша стратегија све време била да се позивамо на међународно право и Повељу УН у време када се цела међународна поставка у свету руши, какав је ефекат тога?!

- Није ствар у томе већ, да ли је Федерација требало да интервенише на насиље Хрватске. Ми смо били мишљења да је војска требало да интервенише тако што би Хрвате спречила да Србе силом изведу, а ако Хрвати хоће да иду – нека иду. Са друге стране, војска је имала став – ми нећемо да се мешамо, већ само да чувамо спољашње границе.

За нас и за Србе ван Србије је био спас да име Југославија још опстане, да имамо неко право да их бранимо као заједничка држава. Да је Србија остала сама, онда би распад Југославије по Карингтоновом плану победио, а ми бисмо били агресори тамо. Неки су заступали самосталан пут Србије, неки чак и у српској влади, али је он био неизводљив.

ЈУГОСЛАВИЈА – СРПСКА ГРЕШКА ИЛИ НЕ?

Ове године се навршава 100-годишњица избијања Првог св. рата који је за нас значајан јер је окончан српском победом и стварањем Југославије. Из данашње перспективе, имајући у виду све што је било до сада, да ли сматрате да је Југославија била српска грешка, или нешто добро за Србију и Србе?

- Нека то оцењују историчари. Са становишта онога шта смо ми доживели крајем 20. века, српском народу би било много повољније и лакше да је створена нека већа српска држава. Мислим да не бисмо ушли у ове конфликте јер Хрвати и Словенци не би били у тој држави, а сви остали су хтели да живе са Србима. Са тог становиша, српском народу би било лакше. Да ли су Краљ Александар и Пашић грешили... Многи мисле да јесу, и ја сам склон томе... Али, са становишта онога шта смо ми прошли крајем 20. века, српском народу би било много лакше да тога није било.

Да ли Вам се чини да Србији недостаје национална политика и национални програм, како сада, тако и раније?

- Србија дуго нема визију шта хоће. Међутим, Србија има сасвим довољно интелектуалне снаге да створи визију за дужи рок, са јасно дефинисаним циљевима. Нажалост, нити наши политичари, нити наше националне институције које би требало да помогну нацији да сагледа куда свет иде – не раде то довољно.

Када се сагледава распад Југославије и формирање слике о српској кривици, често се говори и о томе да српска страна није водила довољно рачуна и није била довољно ангажована на медијско-пропагандном плану?!

- Та ствар се стално препричава. То има значај, али је питање да ли је то могло. На случају Југославије дошло је до судара интереса великих сила. За нас је у том тренутку велика сила била Европа на челу са Немачком. Америка није могла против тога ништа, а и није имала неки нарочити интерес ни да нас брани, мада ни да нас напада. Сви су се прикључили Немачкој – од Кине, преко Америке до Русије. Зашто? Због економског интереса!

А јесу ли југословенско руководство или српска страна покушали да ухвате тај прикључак са Немцима?

- Па како смо могли, када су они тражили да се растури Југославија и да се српско питање не признаје. Наши покушаји били су на становишту да се уваже интереси српског народа, што они никако нису хтели. Стога, да смо и милионе потрошили на медијско пропагирање, то ништа не би вредело. Пропаганда само прати силу и интерес. Онај ко има већи силу, њему је лакше пропаганду да организује. Онај ко је миноран, као што је Србија била, он је жртва, без обзира на пропаганду.

ДЕВЕТИ МАРТ

Да је Милошевић пао 9. марта, да ли би се нешто променило када је о Србима и Србији реч?

- Па погледајте ко би дошао онда?! Вук Драшковић. После 9. марта настао је главни проблем са Југославијом. Не заборавите да је Вук пропагирао жешће ствари од Милошевића, да је пропагирао жешћу борбу за интересе Срба. Било ко да је тада дошао на чело Србије није могао да не буде на страни интереса српског народа, који је био угрожен до крајности. Ако би неко дошао и казао Немцима – све ћу учинити шта хоћете – био би обешен на сред Теразија. Има нешто што је по нагону немогуће изебећи.

Милошевић је био врло способан политичар који је умео да се са Западом јако дуго рве и носи, па је то њима дојадило. Они су га поштовали али су у једном тренутку рекли – решићемо га се. Са друге стране, можда да је био неко други он би кренуо да се договори са Западом и попусти пред њима – али би га српски народ казнио.

Вашу прву књигу о распаду Југославије поклонили сте Милошевићу са посветом „јуначком српском сину“. Да ли и данас то мислите?

- Треба да узмете у обзир време када се то дешавало. То је било 1992. године, када Милошевић још није исказао грешке које ми данас знамо. То је било време када се жестоко борио за интересе српског народа. На крају крајева, ја са њим до тада нисам имао никакве конфликте. Имали смо скоро јединствен став по питању промене устава, јединствен став у кадровској политици и одбрани српског народа. Ја мислим да је то време када је он дао свој пуни допринос Србији.

Није југословенски проблем био отцепљење неких народа, већ насилно отцепљење уз угрожавање права других. 

После тога сам написао књигу „Од Газиместана до Хага“, у којој је речено све шта мислим о Милошевићу. Од тада па надаље су се дешавале бројне грешке које је он правио – и у погледу стварања Југословенске левице и давања власти својој жени, и у погледу криминала који се окупио око њега.

Да ли су нас Милошевић и његови поступци више коштали у распаду Југославије?

- То је превише хипотетичко питање. Да је био неко други можда би био још рђавији. Милошевић је био превише самоуверен и дрзак у доношењу одлука.

Али, није реално тако посматрати ствари. Доказ томе је Венс-Овенов план. Милошевић је био упоран у ставу да је то спас за српски народ, чак је увео санкције на Дрини Србима јер су то на Палама одбили. Да је то било усвојено, данас не би било Републике Српске. Тај план је предвиђао да Босна буде једна држава са окрузима у којима би власт имао онај ко има већину, али без заједничких веза на централном нивоу.

Зашто је Милошевић тако форсирао тај план? Нико овде то њему није одобрио. Два су разлога. Први је да Србија нема више новца да помаже Србе у БиХ. Други разлог је да се Милошевић покаже пред светом као неко ко је влеикодушан. Па не можеш то да радиш!

ДЕЈТОН – УСПЕХ АМЕРИЧКЕ СИЛЕ И БОРБЕ СРБА У БОСНИ

Како гледате на Дејтон?

- Дејтон је реалан одраз снага шта јесте и шта је могло да се уради. Пре тог споразума имали смо шест планова и ниједан није био усвојен. Само је Србија, у име Срба, усвајала сваки план, док су сви други одбијали. Само када су Американци предложили, а то је био Дејтон, ствар је могла да легне. Американци су овако резоновали: ако Југославија већ мора да се растура, хајде да видимо шта ћемо ми добити. Американци су имали интерес да буду што ближи Каспијском мору и извориштима нафте и гаса. Било им је потребно да НАТО реорганизују и помере га ка истоку.

После 9. марта настао је главни проблем са Југославијом. Не заборавите да је Вук пропагирао жешће ствари од Милошевића, да је пропагирао жешћу борбу за интересе Срба. Било ко да је тада дошао на чело Србије није могао да не буде на страни интереса српског народа. 

Ја сам све те информације имао, али џабе. Американци нису хтели никакав план да усвоје док они нису начинили сопствени план. Дакле, ништа није могло да буде урађено док Американци нису нашли себе у томе и наметнули своје решење. Милошевић је знао шта ће бити и са њим и са српским народом ако се то не усвоји. Зато је на себе узео да прихвати оно што српски народ можда и неће. Дали су нам Републику Српску и више од тога није могло.

Према томе – Дејтон је максимално што смо могли да добијемо. Али Дејтон није успех Милошевића јер је он био за Венс-Овенов план. Дејтон је успех америчке силе и резултат борбе српског народа у Босни.

МИЛОШЕВИЋ У РАМБУЈЕУ НИЈЕ ИМАО ИЗБОРА - ПОНЕО СЕ ДОСТОЈАНСТВЕНО

После Дејтона Запад је Милошевића представљао као „фатора стабилности на Балкану“ па су га после 1997. пустили низ воду и дошли смо до 1999. Да ли мислите да се агресија НАТО могла избећи, или да се све то дочека другачије?

- Милошевић није могао другачије да поступи. Реч је о акту против међународног права. Америка је проценила да је њој потребно да споји Европу са Грчком, Турском, све до Каспијског мора. Македонију већ држе, Албанија је контролисана и ми смо им били једина црна неповезана тачка. Зато су они тражили да на Косову направе базе. У Рамбујеу је услов био да им добровољно дамо слободан пролаз преко наше територије, а да не одговарају ништа. То би значило да у једном тренутку могу да почну да хапсе све по Србији, па и Милошевића. Када то имаш пред собом, јасно је каква је њихова жеља и шта хоће од тебе. Милошевић је реаговао достојанствено, како је једино могао.

Дејтон је максимално што смо могли да добијемо. Али Дејтон није успех Милошевића јер је он био за Венс-Овенов план. Дејтон је успех америчке силе и резултат борбе српског народа у Босни. 

Немој нико да се заварава и подлеже простим питањима и простим одговорима. Одговори се морају давати само у складу са временом које је било. Време деведесетих је било такво да онај који је јачи држи и врти мањег као рибу на удици – врти те и вуче све док те не упеца. Мораш да се браниш док те не ухвати, а кад те ухвате – готов си.

Милошевића не браним, али сматрам да се у дешавањима у Рамбујеу, као и овде у време бомбардовања – понео достојанствено.

НИКАД ВИШЕ У ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ СА ХРВАТИМА

Какви би, према Вашем мишљењу, требало да буду будући односи између Срба и Хрвата?

- Ни они, ни ми не можемо да побегнемо са овог простора. Односи би требало да буду коректни, са погледом у далеку будућност. Мислим да апсолутно никада не би требало бити у некој заједничкој држави јер је искуство показало да то није добро. Ако будемо заједно у ЕУ, то је нешто сасвим друго.

Према мом мишљењу, та национална или националистичка страна ствари између нас и Хрвата неће бити заборављена ни за наредних сто година.

Сходно томе, требало би бити врло осетљив и опрезан са обе стране, да би се могло живети нормално. Треба гледати у будућност јер не видим да би се то – од Јасеновца па до онога што се сада дешава – могло превазићи. Ми треба пословно да радимо као добри суседи, ништа више.

О МИЛОШЕВИЋУ - ИНТЕЛИГЕНТАН, ХРАБАР И ОСИОН

Како бисте Ви дефинисали Милошевића?

- Милошевић је историјска личност која је обележила крај 20. века у Србији и Југославији. Поред тога што је радио у интересу српског народа, правио је и велике грешке, као и сваки државник у нашој историји.

Која је била Милошевићева највећа предност, према Вашем мишљењу?

- Он је врло интелигентан и храбар.

А највећа слабост?

- Имао је фикс идеју да ће вечито бити биран и да може да ради шта хоће. Сматрао је да ће народ вечито да га бира, а из тога се улази из грешке у грешку. Рецимо, он је умео често да донесе кардиналне одлуке а да никога не консултује. После се то покаже као грешка, и шта онда?!

Можете ли да наведете неки пример?

- Рецимо, донео је одлуку да се распише национални зајам од кога ће држава наводно узети две милијарде марака. Ја га позовем и питам ко му је то срачунао, па како ће то скупити. Он ми каже – „Боро, скупићемо то“, а ја му одговарам: „Слобо, две милијарде марака не можемо да покупимо па таман да побришемо све амбаре што Срби имају“. На крају, прикупљено је 120 милиона марака. Још горе од тога – није створен никакав систем на шта ће то да се употреби.

Други случај – преко ноћи је донео одлуку да прекинемо сву сарадњу са Словенцима. Ја сам тада био на Златибору и зовем га усред ноћи и молим да то промени. Па само је „Црвена застава“ набављала 180 делова за возила у Словенији! То ће нас да кошта! Али, не, није имало ефекта.

КО ЈЕ ОД СРПСКИХ ПОЛИТИЧАРА ТРАЖИО НАСТАВАК БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ?

- Чак су, на нашу бруку, неки политичари који су били много цењени тражили да се даље бомбардује земља све док Милошeвић не падне. По мом мишљењу, то ће на крају да се врати и да се пише о томе. Сада је можда још рано.

На кога мислите?

- На Ђинђића, али не само он. Ту су били и Ђукановић и други.

(Разговарали Милан Динић и Ђорђе Вукадиновић)