Početna strana > Rubrike > Politički život > O kurvanju i preživljavanju
Politički život

O kurvanju i preživljavanju

PDF Štampa El. pošta
Ana Radmilović   
sreda, 02. mart 2011.

Sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme, sloboda nije podmetanje ideološki bilo kakve forme...

Tu i tamo oglasi se poneki tekstopisac, neko ko ima i više prava na to od mene, i kaže kako neće više da piše na ovom ili onom mestu, kako mu je dosta. Odustaju od pisanja i oni koji žive od toga, odustaju oni koji to rade jer veruju da su svojim pisanjima uticali na stvari.

Lično, ne mogu da zamislim ljude kojima odgovara ovo vreme. Ne mogu da ih zamislim ni na jednoj od zavađenih strana, pa čak ni kada padne lažni ideološki zid od papira i kad znamo da nije ideologija nego novac to što pravi stranke – ja opet ne mogu da zamislim kako izgleda osoba kojoj ovo pogoduje, čime se bavi i gde stanuje, šta čita, koju muziku voli da sluša.

Ne mogu ništa da hvalim. Ne mogu ni za koga da agitujem, ne mogu da budem konstruktivna i da se pravim da verujem da ono što rade naši političari ima nekakvog smisla i da popravlja nešto. A i tekstopisci takođe, čak ne poprave ni raspoloženje čitaoca, pa ni na tih nekoliko minuta koliko treba da bi se pročitao jedan ovakav tekst. Nikoga ne usrećuje. Nikoga ne čini boljim.

Ne mogu ni za koga da agitujem, ne mogu da budem konstruktivna i da se pravim da verujem da ono što rade naši političari ima nekakvog smisla i da popravlja nešto.

Mogu da pišem za platu, što i radim, i da čekam da prođu ovi dani. Ili da budem poštena i kažem „ljudi, ja sam ovde samo jer ne znam ništa drugo da radim“ (a đavo će ga znati znam li i ovo s pisanjem) ili da cenzurišem svoje misli (a verujte mi na reč, ovo je ništa spram onoga što mislim o sebi i drugima i svima nama koji trpimo sve ovo, i o vama koji čitate i nama koji pišemo) i piskaram nešto tražeći pogledom izlazna vrata. Bojim se da ih nema.

Ja živim, sve više, od promovisanja knjige koju sam priredila pre godinu i po dana i koja se zove Zalažem se za laž, a da sam mislila što mislim sad, ne bih se usudila da dam knjizi tako ciničan naziv koji ne priziva dobro, ma kako meni u jednom trenutku sve to delovalo duhovito. Možda su, za kratko, vreme izlazna vrata ta „tezgarenja“. U stvari, bez navodnika – to jesu tezgarenja, a ja najviše volim kada tezgarim po kafanama, jer to onda jeste to što jeste, i bila mi je najzabavnija publika iz Kule, gde su uz pivo neki jeli i kokice – svaka čast, tako se dolazi na promociju knjige i nisam nimalo ironična – treba ljude zabaviti, ako već ništa pametno ne možemo da uradimo za njih. Mogu tako još jednu, dve, pet knjiga, mogu i deset knjiga godišnje, mogu da ih tretiram kao narodnjaci albume, i to je u redu, to bi čak bilo i najpoštenije (jer ne služe one da bih ja bila pisac, nego vi onda dobijete avans, pa onda nešto zakažete unapred, naplaćujete honorare za izigravanje mečke po kafanama, kulturnim centrima, knjižarama i galerijama, i zato ljudi pišu puno knjiga, a ne jer su skribomani) i najviše što mogu da planiram jeste da narednih nekoliko meseci neću biti gladna. Mogu, dakle, da tu operaciju ponavljam na svaka dva tri meseca. Mogu.

Mogu da, kao tekstopisac ili kao žensko, prihvatam tu i tamo nepristojne ponude i koristim eufemizme za kurvanje na svim nivoima, da podmećem sebi i lažem da uživam ili da mislim baš tako kako govorim i pišem. Mogu.

Mogu da, kao tekstopisac ili kao žensko, prihvatam tu i tamo nepristojne ponude i koristim eufemizme za kurvanje na svim nivoima, da podmećem sebi i lažem da uživam ili da mislim baš tako kako govorim i pišem. Mogu. Mogu da nagovorim majku da proda stan na Dorćolu i odem s njom na selo i da tamo sadimo paradajz. Možemo, ali đavola. Ja ne znam ništa o sađenju paradajza, pripadam generaciji budala iz Beograda koje nikada nisu učile ništa, osim što su ti i tamo čitale neke knjige i mislile da su najpametnije na svetu. Moj kratki kurs snalaženja i preživljavanja na Kosovu nije doneo znanja i veštine koje bih mogla da upotrebim ovde. Na kraju, sve se vraća na ono kurvanje o kojem pričam.

Kurvanje koje tu i tamo menja kriterijum, traži više, traži manje, traži uvek isto – jer traži da pretvaranje s početka bude plaćeno. Ja pišem, a vi ne znate do koje granice ide moja doslovnost a gde počinje metafora. Kurvanje nikad nije metafora, uvek je neutešno doslovno.

Neka i nemam pravo da budem razočarana (za šta sam se ja pa borila da bih se razočaravala, je l’) ali razočarana sam, i šta sad? I razočarana sam i ne verujem u promene (nek’ mi se sruši plafon na glavu) kao što ne verujem ni da u ovom trenutku postoji ijedna srpska opcija na srpskoj političkoj sceni. Ni nacionalna, ni građanska, ni gradska, ni ljudska – ne postoji. I znam da to misli velika većina građana Srbije koji su tako nazvani ustavom, ali prava i život građana nemaju, tako da i nisu građani. Grane su na vetru, ali ne treba da citiram pesnike koji parafraziraju filozofe jer je to, takođe, jedna od zabava za budale kakva sam ja, i od toga nema neke vajde.

Ukratko, ne verujem da DS treba da ostane na vlasti nego mislim da ih je većina za u zatvor – a ostaće na vlasti, na ovaj ili onaj način. Ne verujem da je SNS u redu, osim kao eventualno čistilište kada izlazite iz pakla a zamišljate ga kao Dante. Mislim da smo i mi koji kažemo „Koštunica je super“ jedni ordinarni cinici, jer nije super. Građanin je i to je u redu, ali mi građani smo kilavi ljudi – nismo ni za šta, što smo spremni i da dokažemo uvek kada je potrebno. Mislim da je sjajan LDP jer priča šta svi vidimo (i šta s tim?), ali se gebelsovski služi poluistinom kao sredstvom za najgoru manipulaciju, ta firma koja liči na satanističku sektu s kriminogenim sredstvima za postizanje ciljeva je ono što već deset godina i vlada Srbijom, prodaje zemlju, ubija ljude, to je ista ekipa sa G17 i to je ekipa koja zna sve o destrukciji, a ništa o izgradnji. O radikalima kao patološkim tipovima koji žive od osvete jednih ludaka koji mrze druge ludake, ne mogu ni da pišem. To više nije ideja, to nije inteligencija koja je tamo pred kraj osamdesetih iznedrila tu opciju koja je nacionalna, ali nije fašistička, to nije misao koja želi dobro – to je još jedna od slika raspada sveta na koji smo naučeni.

U nekoj drugoj dimenziji postojanja o kojoj ne znamo ništa, a možemo da se na nju preorjentišemo i budemo mistici, silom, glađu postali mistici, neko ko okreće život ka unutra i ka gore, gleda u nebo i Boga i pravi zlato od gvožđurije, možemo da budemo alhemičari, ali nismo, jer to kod nas nije stvar izbora nego je prinuda, a prinuđen ništa ne stvara. Samo traje u toj prinudi da bude živ i ništa od toga.

Da poentiram, ne verujem u demokratiju i niko mi se ne sviđa. Ako bude interesovanja, pisala bih o tome kako je sve više baba koje sede ispred velikih marketa i hladno im je, gladne su a ne umeju da ukradu nešto u toj nesrećnoj radnji. Ili o tome kako mnogo ljudi u Beogradu i Srbiji uopšte, pa čak i u poslovično bogatoj Vojvodini, sedi bez struje jer je nisu platili a nemaju ni odakle da je plate. Davala im savete (eto, to sam naučila na Kosovu) kako da žive bez struje i odjebu sistem, ako već nemaju uslova da žive u tom sistemu koji nije njihov, nije po meri čoveka koji je sve više siromašan.

Ne verujem u demokratiju i niko mi se ne sviđa. Ako bude interesovanja, pisala bih o tome kako je sve više baba koje sede ispred velikih marketa i hladno im je, gladne su a ne umeju da ukradu nešto u toj nesrećnoj radnji.

Svesna sam da je i ovo što sam napisala svojevrsni cinizam, jer niti ti ljudi ispred marketa koji nemaju za hranu, niti onaj što sedi bez struje, može da prati ovakve gluposti. Kao i da bi bilo lepo s moje strane da ne pišem „nihilističke“ tekstove, kako kaže jedan moj prijatelj koji je sve u pravu, osim u suštinskom. Veći je nihilizam pretvarati se da veruješ, nego reći „izvin'te, ja ne verujem“. Ja, izvinjavam se stoti put – ne verujem srpskim političarima, niti političarima uopšte, ne verujem ni njihovim novinarima, ne verujem u te pamflete i floskula pune napise, u fraze, ne mogu da slušam više ko je i zašto izdao ovoga ili onoga, što se mene tiče, nek se poubijaju međusobno, a nek oni što „preteknu“ idu u zatvor, savršeno mi je svejedno, i šta ću ja sad.

Eto, tako je govorio Niče, što bi rekao Zaratustra, ili kako ono beše? Ne sećam se genijalnog pisca Rođenja tragedije iz duha muzike, jednog od najvećih pesnika među filozofima koji je nepravedno nabeđen da je bio nihilista. A nije, ja bih to pre nazvala žudnjom za životom.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner