Obećanja, laži i prevare - SNS i ekonomsko ubijanje Srbije

Nedavno nam je pompezno predstavljena maketa Beograda na vodi, projekta koji je već više godina jedan od glavnih propagandnih aduta SNS. Vizija Beograda budućnosti, prikazana u obnovljenoj palati Beogradske zadruge, ipak i pored široke promocije deluje za sada mnogo više kao Potemkinovo selo, nego kao lako ostvariva zamisao. Uslovi pod kojima će se ovaj projekat odvijati zaslužuju poseban osvrt, a da li će na zapuštenoj savskoj obali nići novi grad, uverićemo se tek za desetak godina, kako su obećali predstavnici arapske kompanije. Dotle treba nešto raditi, živeti i jesti, ali šanse za to su, kako svi osećamo poslednjih meseci, sve teže i neizvesnije, a od silnih obećanja naprednjaka pre i posle izbora za sada smo malo toga videli, tačnije gotovo ništa.

Obećanja, laži i prevare

Dosadašnji model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji pljačkaške rasprodaje, pozajmica i potrošnje doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata i socijalnog sloma društva. Ekonomska situacija u zemlji je tragična, a privreda Srbije se ne može drugačije opisati nego kao teški bolesnik, u tehnološkom i svakom drugom zaostatku. Privredu Srbije odlikuju pad industrijske proizvodnje i građevinske aktivnosti, velika nezaposlenost, zaduženost i nelikvidnost, visok procenat problematičnih kredita, rast budžetskog deficita, javnog duga i zaduženosti, a nema pokazatelja da će se ovi negativni trendovi zaustaviti. Prema podacima Narodne banke, javni dug zemlje iznosi 20,5 milijardi evra, 365,8 miliona evra više nego u decembru prošle godine. Njegovo učešće u procenjenom BDP-u je povećano na 65,1 odsto, a Srbija je još pre tri godine prešla granicu dozvoljene zaduženosti od 45 odsto BDP-a. Dug i dalje raste, a stručnjaci procenjuju da će ovogodišnji fiskalni deficit dostići oko dve milijarde evra, najveći od završetka hiperinflacije.

Iako je prema podacima NBS rast BDP-a prošle godine bio 2,5 posto, prema podacima iz marta ove godine, industrijska proizvodnja u Srbiji je u februaru bila manja za 11,2 odsto u odnosu na prosek 2013. godine. Kupovna moć građana Srbije konstantno opada bez bilo kakvih naznaka da će se stanje uskoro popraviti, a prema zvaničnim podacima iz maja nezaposleno je oko 20,8 posto, odnosno 792.888 građana. Najavljene „suštinske reforme“ u javnom sektoru dovešće do još većeg rasta nezaposlenosti, a zastrašujući podatak je da je stopa nezaposlenosti kod mladih između 15 i 24 godine čak 51,8 odsto. Srbija takođe ima najveći procenat sive ekonomije u Evropi, koji se procenjuje na oko 30 odsto BDP-a, a iz zemlje se kroz nelegalne finansijske tokove godišnje iznese u proseku gotovo pet milijardi dolara, što je polovina srpskog budžeta. Veliki problem su i gubici javnog sektora, koji iznose oko 51 milijardu dinara.

Stanje u perspektivi jeste gotovo neodrživo, dok u protekle dve godine prošla i ova vlada neprestano najavljuju oštre i „bolne“ mere za sređivanje ovako očajne situacije. Ali, naprednjaci su se, kao i njihovi koalicioni partneri, bez obzira na opravdane teškoće, uglavnom pokazali kao prilično nesposobni, bez znanja i volje da zaista menjaju čvrsto uspostavljeni partijsko-burazersko-lopovski-sistem. Mora se zbog istine i objektivnosti najpre reći da je SNS kada je prvi put došao na vlast zatekao haos, razrađen sistem legalne pljačke i tešku situaciju koju je ostavila prethodna vlast predvođena demokratama. Ali, njihov najveći uspeh do sada je propaganda, koja osiromašenim građanima neprestano pruža nove i nove šargarepe, pre nego što uopšte mogu ijednu da uhvate.

Više ne možemo ni da se setimo šta su sve obećavali. U predizbornoj kampanji 2012. na primer Jorgovanka Tabaković, koja se sada oglašava samo kada premijeru treba da uputi neku pohvalu, navela je da SNS „garantuje budžet primeren snazi privrede i građana, bolju naplatu poreskih prihoda, uštede u javnim nabavkama i uvođenje sive ekonomije u regularne tokove“. Ona je tada najavila da će problem nezaposlenosti rešiti radom na dva infrastrukturna projekta povezivanja rečnih, drumskih i železničkih saobraćajnica, energetike, poljoprivrede i ekologije. Tada predsednički kandidat Tomislav Nikolić obećao je da će privremeno zaposliti 800 otpuštenih sudija i tužilaca kojima će dati dva meseca da preispitaju sporne privatizacije, a tadašnji kandidat za gradonačelnika Aleksandar Vučić je obećao da će projekat „Beograd na vodi“ doneti stotine miliona evra zarade i zaposliti više od 200.000 ljudi.

Obećavani su nam i kanal Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more, ulaganja iz UAE, poput četiri milijarde evra investicija u fabriku čipova, 400 miliona evra u Centar za istraživanje i razvoj informacionih tehnologija, kupovina osam kombinata od strane firme “Al Dahra”. Za sada građani su od Arapa dobili samo zaduženje za navodnjavanje i prodaju hotela na Kopaoniku za 600 evra po kvadratu, a od obećanih milijardi evra u 2013. godini u Srbiju je stiglo samo 640 miliona, što je inače i decenijski minimum direktnih stranih investicija.

Obećano je i ukidanje RTS pretplate koja se i dalje naplaćuje, pojeftinjenje struje od 20%, dok je ona poskupela za nekih 11%, smanjenje nezaposlenosti od 9%, ispitivanje spornih privatizacija, smanjenje broja ministarstava, agencija, zavoda, biroa i saveta, smanjivanje javnih rashoda zbog novog Zakona o javnim nabavkama i ušteda od 600 miliona evra. Obećanje ludom radovanje, rekli bismo, a i pored mnogo neispunjenih obećanja, pa i otvorenih laži, SNS ekipa nastavlja po starom, drsko i bezobrazno i bezobzirno računajući na kratko pamćenje i očaj siromašnih, koje mnoge i dalje tera da se nadaju kakvim mrvicama. Građani sada već mogu sasvim dobro da uvide koga nam je naša nesreća dovela na vlast, a vlada Aleksandra Vučića je već spremila „bolne“ mere, koje će nas sve, osim male privilegovane elite, lupiti i po džepu i po glavi.

Kapital i rodoljupci

Već dve godine unazad najavljuje se suzbijanje sive ekonomije i reforma privrede, smanjenje budžetskog deficita, tzv. restrukturiranje javnog sektora (i umanjenje plata u istom), tzv. reforma penzionog sistema, odnosno povećanje starosne granice za penzionere i smanjenje penzija (iako je i sam Vučić više puta slagao da „penzije niko ne sme da dira“). Nedavno je premijer izjavio da je ponosan na mnogo toga što smo uspeli da napravimo, ali da sadašnja i prošla vlada nisu uspele da naprave takav poslovni ambijent „koji bi u još većoj meri privukao i strane investitore, i omogućio domaćim privrednicima da više ulažu, zapošljavaju, naprave veći profit i zarade“.

Jorgovanka Tabaković je opisujući zadatke vlade navela da je pred Vladom „nimalo lak zadatak da sprovede oštru i brzu fiskalnu konsolidaciju i reformiše javni sektor, a istovremeno da, sa oskudnim sredstvima, pruži podsticaj ekonomskoj aktivnosti i obezbedi rast zaposlenosti. Aleksandar Vučić nedavno je objavio i paket od pet mera koje će po njemu, pospešiti razvoj privrede, u koje spadaju borba protiv sive ekonomije, podsticaj kreditnih aktivnosti u 2014. godini i najjači investicioni paket za podsticaj investitora, i domaćih i stranih, značajne poreske olakšice i podsticanje masovne gradnje i izgradnje jeftinih stanova.

Ove rečenice možda još nekom i lepo zvuče i pružaju nadu, ali već se pokazalo kako to u praksi izgleda, i da se mnoge mere opet svode na ceđenje suve drenovine porezima od građana, zanatlija i malih preduzeća i ukidanje većine prava zaposlenih. Po ko zna koji put država zavlači ruku u džep sopstvenih građana, kojima su kao šargarepa obećani jeftini stanovi, za koje se i ne zna da li će moći biti izgrađeni po obećanim uslovima. Dotle je od 1. aprila porez na nekretnine povećan između 20 i čak 80 odsto. Pre neki dan je povećana cena obaveznog auto-osiguranja od 45 odsto, kao i cena telefonskih usluga Telekoma. Nedavno su povećani i porezi zanatlijama paušalcima, i to od 40 do 150 odsto, i pitanje je koliko će takvo opterećenje mnoge od njih naterati da zatvore svoje firme i radnje i nastave da rade „na crno“, dok ministar Krstić istovremeno najavljuje oštru poresku disciplinu, uz postojećih 600 još 400 poreznika i velike kazne za neplatiše.

Vlada nastoji da usvoji i novi Zakon o radu, bez obzira na brojne kritike, koji dodatno oduzima najveći deo decenijama stečenih prava zaposlenih i donosi im nesigurnost i neizvesnost, uz bezrezervnu podršku poslodavcima, koji su bogatstvo stekli često kroz pljačkašku privatizaciju i šverc. U najavi je i set ostalih „reformskih“ zakona, o privatizaciji, stečaju i planiranju i izgradnji, najavljenih kao „ključ za nagoveštene reforme, privlačenje investicija i poboljšanje privrednog ambijenta“.

Najavljuje se da će se uskoro krenuti u privatizaciju državnih preduzeća, pre svega Telekoma Srbije, ali i Dunav osiguranja, Aerodroma Nikola Tesla, RTB Bor i čak možda i Elektroprivrede Srbije. Privatizaciju čeka i oko 150 neprodatih kompanija, ali predlog novog Zakona o privatizaciji već doživljava ozbiljne kritike, jer je pored ostalih odredbi uve­de­na ne­po­sred­na po­god­ba kao me­tod pro­da­je, bez jav­nog ten­de­ra, dok predlagači tvrde da će to važiti sa­mo u iz­u­zet­nim slu­ča­je­vima uz odo­bre­nje vla­de i ka­da je to u op­štem in­te­re­su. Takođe, u Sa­ve­tu za bo­r­bu pro­tiv ko­rup­ci­je ocenjeno je da i novi Nacrt za­ko­na o pri­va­ti­za­ci­ji „osta­vlja pro­stor za ko­rup­tiv­ne rad­nje i pra­nje nov­ca“, jer pred­log ne­ma od­red­be ko­ji­ma bi se omo­gu­ći­la kon­tro­la pra­nja nov­ca, i da po­no­vo osta­je „ne­po­kri­ve­na” kon­tro­la iz­vr­še­nja ugo­vo­ra na­kon pri­va­ti­za­ci­je.

SNS bez obzira na propagandu očigledno nije u stanju da ponudi nikakav alternativni model razvoja, već se samo uporno pridržava dosadašnjeg koncepta i sistema kome je cilj da se zadovolje interesi stranih i domaćih vlasnika kapitala i zaštiti njihova privatna svojina. Sve ostalo je zarad tog cilja gurnuto u blato, a ekonomska politika se svodi na uzimanje od građana koliko se može, i nastavak zaduživanja i rasprodaje, uz davanje subvencija izabranima po Dinkićevom receptu. Ako se dosledno sprovede sve što se najavljuje, SNS će po svemu sudeći, pošto drugačije i ne bi mogao ni da dođe ni ostane na vlasti, do kraja lišiti državu vlasništva nad resursima kojima raspolaže i zakopati nas u dužničku zavisnost, a građanima će ostati samo da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih ili da gladuju. Uprkos progagandi koja ne prestaje, sada je već potpuno jasno da je SNS stranka čija je glavna uloga završetak procesa pretvaranja Srbije u koloniju i izvor jeftine i obespravljene radne snage.