Obraćanje Glavnom odboru DSS - Vreme je za drugačiju Srbiju

Moji dragi stranački saborci i prijatelji,

Za nedelju dana ćemo obeležiti još jedan Vidovdan, dan našeg herojstva, naše strepnje, našeg sećanja. Dan koji nas podseća ne samo na bitku koja je odredila našu istoriju, kolektivno pamćenje i zavete, već i dan koji nas podseća na to šta je otadžbina i kako se ona brani. Dan koji nas podseća da su Kosovo i Metohija – Kosovo i Metohija, a ne nikakva „Republika Kosova“. Dan koji nas podseća na herojstvo Principa, Grabeža, Žerajića, Čabrinovića, Gaćinovića, braće sa druge strane Drine, na žrtve i tragediju Velikog rata i pobedu potvrđenu Versajskim sporazumom potpisanim na Vidovdan. Dan koji nas podseća i na „Operaciju Koridor“ koja je spojila, na današnji dan, oslobađanjem Brčka, istočni i zapadni deo Republike Srpske, ali i na tragediju našeg naroda u Hrvatskoj koja je, na Vidovdan, otpočela izbacivanjem Srba iz Ustava.

Nedelju dana pred Vidovdan je možda dobar trenutak da se zapitamo u kakvoj Srbiji živimo, u kakvoj Srbiji želimo da živimo, kakvu Srbiju želimo da ostavimo onima koji će doći posle nas, a biće, verujem, od nas mudriji i bolji. Želimo slobodnu Srbiju. Želimo Srbiju koja će biti potpuno suverena, koja će voditi politiku koja će biti omeđena samo našim nacionalnim, političkim, ekonomskim i kulturnim interesima. Želimo Srbiju koja će sarađivati sa svima sa kojima ima interes da sarađuje, čestito i uspravno. Želimo Srbiju koja će biti i vojno i politički neutralna.

A današnja Srbija nije takva. Današnja Srbija se, zahvaljujući politikama vlada od 2008. godine do danas, potčinila kompletno briselskoj birokratiji. Jesmo li za to da nam politiku vode briselske birokrate, ili da je vodimo sami, u Beogradu, da je vodimo sami, makar, ponekad, u njoj i grešili? Današnja Vlada, na primeru situacije u Ukrajini, pokušava da pokaže da takvu politiku vodi, jer, eto, nije uvela sankcije Rusiji. Dozvolićete mi jednu potpuno ličnu opasku, potpuno lično uverenje. Uveren sam, pre svega, da je neistina da je moguće da se zadrži visok nivo političke i ekonomske saradnje sa Rusijom, a to jeste srpski interes, i da se nastavlja približavanje Evropskoj Uniji. Uveren sam, a na lična uverenja imam pravo, da je Evropska unija prećutno dozvolila Srbiji da sankcije Rusiji ne uvede, kako bi dala argumente Vladi Aleksandra Vučića za domaću upotrebu, dok, istovremeno, ta ista Vlada ispunjava sve što joj se, kada je reč o Kosovu i Metohiji, iz Brisela traži. Ako nisam u pravu, ako Vlada Srbije zaista vodi samostalnu politiku, neka bilo ko srpskoj javnosti, predsednik Vlade ili ministar spoljnih poslova na primer, objasne zbog čega i dalje održavamo sankcije Belorusiji? Jesu li Belorusi nama ikada naneli bilo kakvo zlo? Jesu li prolili svoju krv u Srbiji oslobađajuući je od nacista? Jesu li priznali takozvanu „Republiku Kosova“? Ako su odgovori na ova pitanja jasni, kako je moguće da Srbija, sledeći svoje interese, kažnjava svoje beloruske prijatelje? Gospodo iz Vlade, ne govorite istinu, Belorusija je primer za to: vi ne sledite interese Srbije, već interese briselske birokratije, čija naređenja slušate i čije zahteve, po cenu srpskog interesa i nacionalnog ponosa, bespogovorno ispunjavate. To je Srbija danas. 

Vredi, zaista, suditi na osnovu dela, a ne na osnovu reči. Hiljadu se puta može reći da ova Vlada, nijedan političar, nijedan Srbin...nikada neće priznati lažnu državu koju u južnoj srpskoj pokrajini grade NATO i EU. Ova Vlada, međutim, priznaje carine, priznaje administrativnu liniju za granicu, priznaje separatističke zakone tzv. „Republike Kosova“. Ova i prethodna Vlada Srbije su ukidale i ukinule institucije države Srbije u svojoj južnoj pokrajini, a sadašnja Vlada ide ka potpisivanju od strane Evropske Unije zahtevanog sveobuhvatnog međudržavnog ugovora Srbije i samoproklamovane mafijaške tzv. „Republike Kosova“, kojim se Srbija obavezuje da neće da ometa njen pristup međunarodnom forumima, uključujući Ujedinjene nacije, što je, zapravo, eksplicitno priznavanje tzv. „Republike Kosova“. Ova Vlada tera Srbe da izlaze na izbore za tzv. Parlament ove bastard države, da izlaze na lokalne izbore. Za razliku od drugih, Demokratska stranka Srbije se ne okreće kako vetar duva, odnosno kako nam jave iz beogradskih ambasada (a o tome šta ko radi lepo govore depeše Vikiliksa). Bili smo protiv priznavanja zakona tzv. „Republike Kosova“, protiv učešća na izborima po tim zakonima, jer imamo svoje, zakone Srbije, i to smo mislili i kada smo bili opozicija Demokratskoj stranci koja je na te izbore zvala, i sada, kada smo opozicija Srpskoj naprednoj stranci, koja na te izbore namučene kosovske Srbe tera. Dve su važne stvari koje moramo da primetimo. Srbi su na Kosovu i Metohiji odbili učešće na izborima tzv. „Republike Kosova“, a na koje ih je pozivala Vlada Republike Srbije i njen predsednik. Uz svo guranje listića u kutije, ucene i pritiske, vlast u Beogradu nije uspela da skupi više od 23% izašlih, a realno je da je taj procenat bio jednocifren. I tako su naša braća na Kosovu i Metohiji, dokazala, na našu sramotu, da su najbolji deo našeg naroda. Konačno, u kampanji za ove izbore je izrečeno mnoštvo laži, a najveću je izneo direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, pozvavši Srbe da izađu na izbore za Skupštinu AP Kosovo i Metohija. Ako gospodin Đurić ne zna, da mu odavde kažemo, ta Skuština postoji, radi, i za nju ne raspisuje izbore Atifete Jahjaga. Umesto da oslušne glas svog naroda na Kosovu i Metohiji, država Srbija ruši poslednji garant njihove bezbednosti, barikadu na mostu u Mitrovici. To je želja Evropske Unije, to nije želja srpskog naroda. Jasno je čije želje Vlada Srbije ispunjava. To je Srbija danas.

Za nekoliko dana, 24. juna, će pred Ustavnim sudom Srbije da se održi javna rasprava o delu Predloga za ispitivanje ustavnosti vezanih za Briselske sporazume koje je vlada Dačić-Vučić sklopila sa separatistima u Prištini, a sve po diktatu Evropske unije i Sjedinjenih Država. Ne želim, i ne bi bilo pristojno da komentarišem odluku koja tek predstoji, samo ću ustvrditi da je Ustavni sud već proglasio neustavnim deo sporazuma koji je sklopio Borko Stefanović, a da se Vlada Srbije, ova Vučićeva, po tom pitanju nije uopšte oglasila. Dakle, Vlada Srbije sprovodi politiku suprotnu Ustavu nad kojim se zaklela, a to je ustanovio Ustavni sud. I to je Srbija danas.

Vredi spomenuti da je Ustavni sud, zahvaljujući samo, jedino i isključivo Demokratskoj stranci Srbije (a ovo nije prazna hvala, drugi nisu makli malim prstom, čak je tadašnji predsednik SNS Tomislav Nikolić saopštio da je, eto, Statut takav kakav je i da se sa njim mora živeti) oborio protivustavni Statut Vojvodine. Političkom nagodbom SNS-a, DS-a, LSV-a, Treće Srbije, SVM-a, NDS-a...je donesen novi Statut, a prosta analiza presude Ustavnog suda o starom Statutu i teksta novog pokazuje da ni ovaj Statut nije u skladu sa Ustavom. I opet ćemo samo mi braniti Ustav, braniti državu, i ponosan sam na to. Najavljujem da će DSS tražiti od Ustavnog suda novu ocenu ustavnosti Statuta severne pokrajine. To osim nas nema ko da učini sve dok stranke političkom pogodbom pokušavaju da izglasaju neustavne akte. I to je, stranački prijatelji, Srbija danas.

Jedan je mudar čovek, možda najveći ministar finansija kojeg je Srbija imala, kada je bio upitan zbog čega su slabašne državne finansije, rekao: „Dajte mi dobru politiku, a ja ću vam dati dobre finansije“. Ova rečenica možda najbolje odslikava slom srpske ekonomije i finansija od 2008. godine. Nestala je dobra politika, nije više bilo DSS-a i Vojislava Koštunice u Vladi, bezglavo i bezuslovno se pohrlilo za evropskom iluzijom i rezultati, koje je zapravo svojom izjavom predvideo Laza Paču, su bili neizbežni. Rastao je deficit budžeta, rasla spoljna zaduženost, neumitno je rasla nezaposlenost, a vrtoglavo se smanjivale investicije. Naša stranka, korektna i kao opozicija, predlagala je tada, pre nego što se ušlo u spiralu ekonomskog sloma, mere kojima su mogle da se izbegnu veće nevolje, ali većina koju je predvodio DS nije želela da sasluša argumente koje smo u Skupštini davali. I dok god se politika evrointegracija na štetu Srbije bude vodila, neće biti tih ekonomskih mera koje bi mogle da spasu srpsku privredu. Mogu vam reći da nije lako kritikovati sadašnju vlast u ekonomskoj oblasti. Nije lako, jer nema puno toga da se kritikuje osim nečinjenja i odsustva bilo kakvog postojanog ekonomskog plana. Bilo je puno obećanja, što u dve predizborne kampanje, što između njih. Obećanja bajkovita, neostvariva, kontradiktorna i često besmislena. A rezultati su jasni: Srbija se po ekonomskim slobodama nalazi tek na 95. mestu u svetu. Ispred nas su i Hrvatska i Makedonija i Albanija i Bugarska, ali i zemlje poput Ugande, Kazahstana, Zambije, Ruande, Kolumbije...obećavalo se ukidanje preko 100 agencija, bolji život od kraja 2014. godine, preko milijardu evra ušteda od promena zakonskih rešenja koja uređuju javne nabavke. Obećavani su i Al Dahra i Mubadala. A kada pogledamo šta se zaista radi, vidimo da sadašnja vlast radi upravo suprotno od onoga što treba da radi. Početkom prošle godine za 50% su podigli porez na dobit preduzeća. Nedavno su drastično povećali paušalne poreze čime će ili zatvoriti nekoliko desetina hiljada preduzetničkih radnji, ili će isti preći u sivu zonu, čime će efekat po budžet biti upravo suprotan onome koji je potreban. Neophodno je sniziti poreze, naročito na lični dohodak, pojednostaviti oporezivanje i smanjiti broj postojećih poreza. Vreme je za izmenu zakona o povraćaju otete imovine/restituciji koja bi uvela i naturalnu supstituciju, tj. mogućnost zamene sa sličnom imovinom koja je u državnom vlasništvu i koje ima mnogo više od onoga što potražuju decenijama obespravljeni građani. Vreme je za odgovornu monetarnu politiku, i to ne samo kada je u pitanju suzbijanje inflacije, već i odgovorna kontrola banaka. Iako se vlast diči borbom protiv korupcije, niko još nije odgovarao za propuste Narodne banke Srbije i ovlašćenih revizora u slučajevima pljačke i bankrota Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine ili Privredne banke Beograd. Pokrivanje gubitaka u ovim državnim bankama koštalo je poreske obveznike oko 800 miliona evra. Dodatne štete imali su deponenti za iznose negarantovanih depozita i mali akcionari koji su izgubili sav uloženi novac. Verovatno ćemo imati još primera na ovakav način uništenih banaka. I to je Srbija danas.

Ono ova vlast jeste učinila jeste prodaja 49% JAT-a uz obavezu države da investira 100 miliona dolara u zajedničko preduzeće. Ukupan stari dug JAT-a ostaje na teret poreskim obveznicima Srbije, a to je oko 240 miliona evra. JAT jeste bio decenijama u nezavidnoj situaciji, partijski upravljan, subvencionisan iz budžeta, sa opasno starom flotom, bez investicija. Profesionalizacija menadžmenta i ulazak JAT-a u sistem jednog profitabilnog avio-prevoznika može biti smatran jedinim stvarnim uspehom Vlade. Ali to će sve, makar u prvi mah, koštati Srbiju oko 315 miliona evra. Uzgred, više puta su nam obećavali svi od predsednika Vlade, sadašnje potpredsednice Vlade pa nadalje, da ćemo videti čuveni ugovor sa Etihadom. Davali su i rokove. Nijedan nisu ispunili. Kada ćete, gospodo, da ovaj ugovor stavite na uvid javnosti? Da li zaista mislite da možete da prodajete nacionalne kompanije, a da javnost nikada ne vidi ugovor? To pokazuje kakva je Srbiji danas.

Sada je javni dug Srbije na nivou 65% bruto društvenog proizvoda. Procena je Fiskalnog saveta da će javni dug Srbije dostići 70% bruto društvenog proizvoda do kraja godine. Deficit će moguće, nažalost, stići i do 9% budžeta. Za zemlju veličine Srbije, sa srpskom privredom ovakva kakva je, to je neodrživo. Davno je vlast pregazila zakonom dozvoljnu granicu javnog zaduživanja. Neće ni budžet, ni Srbiju je spasti najavljeni udar na srednju klasu, sniženje plata za 10% za lekare, učitelje, zaposlene u kulturi, vojnike, policajce, a jedino se DSS jasno usprotivio tome, neće je spasti ni sniženje penzija koje Vlada najavljuje u pola glasa, a veliki zaštitnici penzionera iz PUPS-a ćute. Neće je spasti ni prodaja nacionalnog bogatstva, privatizacija Telekoma i EPS. Bili smo i jesmo protiv ovih privatizacija i u vreme vlasti DS-a, protiv toga smo i sada. Ako premijer kaže u ekspozeu prilikom izbora Vlade Srbije da je neophodno Telekom većinski privatizovati jer gubi tehnološku utakmicu na tržištu, ako je to tačno, zbog čega ne proda manjinski paket kroz dokapitalizaciju, a dobijeni novac ne uloži u tehnološki razvoj i konkurentnost Telekoma? Međutim, pitanje za predsednika Vlade jeste zbog čega predsednik Ekonomskog odbora SNS-a i finansijski direktor Telekoma gospodin DŽeletović tvrdi da Telekomu nije problem da se nosi sa konkurencijom? Ko tu uopšte govori istinu? Zbog čega je, uostalom, SNS bio protiv prodaje Telekoma u vreme Vlade Mirka Cvetkovića? Zato što ga oni nisu prodavali? Ako je privatizacija EPS-a rešenje, šta se desilo sa programskim ciljem SNS-a da je racionalnim upravljanjem potrebno dići vrednost JP EPS do deset milijardi evra? To piše u „Beloj knjizi“, programskom dokumentu SNS-a. Pa SNS-ovi kadrovi upravljaju i „Telekomom“ i „EPS-om“. I u čemu je onda razlika u rasprodaji nacionalnog blaga između DS-a i SNS-a? I u tom, kao i u skoro svakom drugom pogledu, među prethodnom i ovom vlašću, gospođe i gospodo, nikakve razlike nema. I to je žalosna istina Srbije danas.

U Srbiji se danas, više nego bilo gde drugde u okruženju, primenjuju dvostruki standardi. Primenjuju ih stranci, pa je OEBS ćutao kao zaliven kada su u vreme vlasti DS-a donošeni medijski zakoni, ćutao kao zaliven kada je obaran sajt „Novog standarda“, a oglasio se kada je obaran sajt „Peščanika“. I da budem sasvim jasan, mi se zalažemo za onaj stepen medijskih sloboda koji je postojao u vreme prve Vlade Vojislava Koštunice, zalažemo se za podjednako pravo svih da svoje mišljenje iznesu slobodno, i „Novog standarda“ i „Peščanika“, svih, bez obzira da li je njihovo mišljenje u skladu sa našim ili ne. A na novinarima je da uvide i kažu jesu li današnja vremena bliža onima kada je srpskoj vladi predsedavao Vojislav Koštunica, ili onima kad je na čelu zloglasnog Biroa za medije bio Vladimir Beba Popović. Dvostruke standarde primenjuju, nažalost, i novinarska udruženja. Hvale je vredno što je NUNS, u vreme kada se u medijima sprovodila kampanja protiv bivšeg ministra Olivera Dulića ustao protiv prakse da se detalji iz istrage saopštavaju medijima i da se praktično preko medija sudi. Isti taj NUNS je, međutim, ćutao kada su žrtve najbrutalnije medijske kampanje kriminalizacije bili Vojislav Koštunica i Demokratska stranka Srbije. Ni OEBS se nije tada oglasio. Zemlja dvostrukih aršina – i to je Srbija danas.

Nezavisne institucije su pod različitim vrstama udara današnjih vlasti. Nekada kroz neusvajanje njihovih izveštaja. Nekada kroz pritiske koji, smanjenjem broja zaposlenih, obesmišljavaju njihov rad. Nekada kroz direktne pretnje, jer kako drugačije može da se razume kada Predsednik Vlade poruči jednom od čelnika nezavisnih institucija „ko si ti da...“ (uzgred, možete li da zamislite Vojislava Koštunicu kako to radi?). Gospoda Rodoljub Šabić i Saša Janković, i mnogi neimenovani ljudi na sličnim funkcijama, ali bez pažnje javnosti, koji su pod pritiskom, zaslužuju podršku svih nas. Ne zato što se sa njihovim mišljenjima obavezno slažemo, već zato što su nezavisne institucije bitne za demokratsko društvo. A one su danas ugrožene. Zemlja gde se nezavisne institucije ignorišu i potiskuju - i to je, prijatelji, Srbija danas.

Srbiju su, pre mesec dana, pogodile strahovite poplave. Pozvali smo tada, pozivamo i dalje sve naše članove, sve simpatizere, sve ljude koji su dobronamerni, da pomognu. Ne smemo da dozvolimo da se ponove primeri Mionice ili Kraljeva, da ljudi koji su postradali budu zaboravljeni. Želim da se zahvalim svim našim gradskim i opštinskim odborima, svim pojedincima koji su pomogli. Pozivam vas sve da nastavimo da pomažemo, koliko i kako možemo. Ove rane neće brzo zaceliti. Kada su poplave počele, rekli smo da sve političke razlike padaju u drugi plan, a da ćemo pitanje političke odgovornosti postavljati kasnije. Predložili smo, u nameri da pomognemo Vladi, plan kako da se, kroz sedam mera, pomogne poljoprivredi, drugim granama privrede, obnavljanju infrastrukture, čak i kako da se obezbede sredstva za te namene. Zadovoljni smo što je, makar i sa zakašnjenjem, deo tih mera prihvaćen.

Došao je međutim trenutak, da se postavi pitanje političke odgovornosti za ono što se desilo. Zbog čega Vlada Srbije nije donela „Procenu ugroženosti Republike Srbije“, što je bila obaveza Vlade po Zakonu o vanrednim situacijama. Na osnovu ovog akta Vlada utvrđuje za koje se vrste elementarnih nepogoda i tehničko-tehnoloških nesreća, udesa i opasnosti izrađuju planovi i određuje koji državni organi učestvuju u njihovoj izradi, kao i donosi bliže propise o sadržaju i načinu izrade planova zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Budući da ovaj akt nije donet, ni sve ostale poslove koji su morali da se urade, Vlada nije uradila. Koji ministar je bio zadužen da ovaj dokument predloži Vladi? Imenom i prezimenom. Zbog čega Vlada Srbije nije donela „Akcioni plan za sprovođenje Strategije zaštite i spašavanja u vanrednim situacijama“, što jeobaveza Vlade utvrđena Strategijom zaštite i spašavanja u vanrednim situacijama, donetom 2011. godine, a rok Vladi za donošenje je bio šest meseci. Koji ministar je bio zadužen da ovaj akt predloži, a nije svoj posao uradio? Imenom i prezimenom.  Zakonom o vanrednim situacijama je utvrđeno da „upravljanje resursima, izgradnja i razvoj sistema zaštite i spasavanja, realizuje se planiranjem i programiranjem sistema zaštite i spasavanja, kao i budžetiranjem i izvršenjem planiranih i programiranih mera i aktivnosti, u skladu sa „Nacionalnom strategijom zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama“, „Procenom ugroženosti za teritoriju Republike Srbije“ i „Planom zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama“. Da li je Vlada Srbije donela „Plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama“, što je bila obaveza po Zakonu o vanrednim situacijama. Hoćemo li saznati ko je odgovoran što su vodoprivredne naknade praktično oduzete „Srbijavodama“ i „Beogradvodama“, skrajnute u budžet, a ovim preduzećima davano onoliko koliko se proceni da im je potrebno? Ko je to procenjivao? Koliko bi naša zajednička tragedija bila manja da je prethodna Vlada ostavila sve naknade ovim preduzećima? Postavljaćemo ova pitanja svakodnevno. Srbija mora da zna odgovore na njih.

Srbija je zemlja u kojoj, nažalost, gotovo nijedan sistem ne funkcioniše. Setite se vodosnabdevanja u Užicu? Ko je kriv za ono što se desilo? Hoćemo li to ikada saznati? Šta se dogodilo sa prisluškivanjem najvažnijih državnih funckionera, jesu li ili nisu bili prisluškivani, ko ih je prisluškivao i ko je za to odgovarao? Da li je kabinet nekadašnjeg predsednika Vlade, a sadašnjeg ministra spoljnih poslova imao kontakte sa narko-klanom ili nije, ako jeste, ko je za to odgovoran? Da li je i ko je onesposobljavao avion Vlade Srbije na beogradskom aerodromu, ko je za to odgovoran, a ako niko to nije činio, ko je stvarao atmosferu straha i panike u zemlji? I na kraju, da se sasvim kratko osvrnem na jučerašnja događanja. Najveći deo policije su čestiti i ispravni ljudi, ako među ovim zdravim jabukama, postoji neka trula, ona jasno mora za to i da odgovara. Ali, primetiću još jednu stvar, ovakvo stanje u policiji nije bilo za vreme kada je ministar policije bio naš prijatelj Dragan Jočić.

U nesrećnim zemljama, gde su demokratske institucije u otkazu, neminovno dolazi do poretka gde caruju neznanje, strah, udvorištvo i idolopoklonstvo. Da se ne zavaravamo – ta opasnost, opasnost sloma institucija, danas se nadvija nad Srbijom. Možda bi se nekome moglo učiniti da je, kraj svih naših nevolja, od teritorijalnih i ekonomskih do pravosudnih i medijskih, „afera doktorat“ srazmerno sporedna, ali bi takvo rasuđivanje bilo lakomisleno. Ta na prvi pogled trivijalna akademska brljotina jeste dokaz o hohštapleraju, korupciji i duhovnoj bedi koji su u Srbiji zavladali. Ona međutim pokazuje i kakva je vlast u Srbiji dana. U zemlji koja drži do sebe prosto ne sme biti da predsednik Vlade (bio on i Aleksandar Vučić, sa podrškom koju je dobio na izborima), a ne naučna i akademska zajednica, izgovara bespogovorne presude o jednom naučnom i stručnom sporu. Sve što se događalo ovim povodom nema nikakve sa ovim ili onim sitnim prevarantom, dostojnom ili nedostojnom nosiocu neke naučne titule, nego govori o nečemu mnogo ozbiljnijem: to je, poštovani prijatelji, udar na dostojanstvo svih nas, a istovremeno svedočanstvo dubine našeg pada - ni više ni manje od toga. I dotle je, eto, stigla Srbija danas.

Vreme je za drugačiju Srbiju.

Vreme je za Srbiju u kojoj će se poštovati Ustav. Vreme je za Srbiju koja će jasno, svakim svojim gestom, politički, mirno, ali bezuslovno i svim sredstvima, braniti svoj suverenitet. Za Srbiju koja će prijateljima reći da su prijatelji, a onima koji ne priznaju naš Ustav uvek i na svakom mestu reći da smo spremni za saradnju, ali da imamo jedno krupno pitanje koje nije raščišćeno. Vreme je za Srbiju koja će da poštuje sebe. Vreme je za politički neutralnu, što znači slobodnu Srbiju, koja svoj suverenitet neće prenositi nikom drugom i koja se neće cenjkati vrednostima koje su nasleđene od predaka. Vreme je za Srbiju koja će da vodi ekonomsku politiku, pre svega politiku zaštite sopstvenog tržišta i sopstvene proizvodnje. Vreme je za Srbiju u kojoj će se patriotizam dokazivati i plaćanjem poreza. Vreme je za Srbiju koja neće izlaz iz svojih problema tražiti u uništavanju srednje klase, već u njenom snaženju. Vreme je za Srbiju koja će imati jasno i glasno mišljenje. I vreme je da se svi oni koji veruju da Srbiji nije mesto u Evropskoj uniji, koji veruju da Srbija mora da bude slobodna i suverena država, nađu svoje mesto na platformi Demokratske stranke Srbije. Vreme je da stručna znanja, energiju i volju, možda čak i bez formalnog ulaska u Demokratsku stranku Srbije, oko Demokratske stranke Srbije na ovoj platformi udruže svi pojedinci, grupe građana, nevladine organizacije. Pozivamo ih sve, bez ikakve sujete, bez ikakvih preduslova, da se zajedno borimo. I izborimo.

Prostora za opoziciono delovanje u današnjoj Srbiji ima mnogo, i iz dana u dan sve više. To je, prijatelji, upravo onaj prostor koji je Demokratska stranka Srbije svojim delovanjem u proteklim godinama jasno naznačila. Naše ideje se stalno iznova pokazuju kao tačne, a naše reči potvrđuju kao istinite. Nije daleko dan kada će maske pasti i prividi se pokazati u punoj svetlosti, a tog dana će politički kapital koji smo godinama stvarali postati suvo zlato na političkoj berzi. Ne smemo dopustiti da naše tekovine preuzmu drugi i da nedostojni popune politički prostor koji smo mi otvorili. Ne smemo dozvoliti da nas medijska blokada, stalni pritisci oduzimanjem prostorija za stranački rad od strane SNS-a, koje, poput onih u Nišu, čak ni Milošević nije uzimao, obeshrabre. Jedino što mi kao Stranka u ovom trenutku moramo učiniti jeste da ostanemo jedinstveni, dosledni onome što smo od osnivanja bili, da među sobom sačuvamo duh uzajamnog poštovanja i podrške, da ne dozvolimo da nas sporedne stvari odvuku od onoga što je jedino zaista važno – a to je da Srbiju sa bespuća vratimo na put napretka i na mesto koje joj po svakom pravu pripada. Naša sudbina – ali, usudiću se reći, i budućnost srpske demokratije – u našim je rukama. Demokratskoj stranci Srbije se pruža prilika koju ne smemo prokockati ravnodušnošću, sujetom, lenjošću i konformizmom, jer nam takav propust neće oprostiti ni naše vreme ni vreme koje dolazi.

Počeo sam današnji govor sa Vidovdanom. Od onoga 2000. godine se, u Velikom Ropotovu kod Kosovske Kamenice, organizuju Vidovdanske igre. Još jedan dokaz da, bez obzira na sve nesreće, na to što i sami često nismo jaki onoliko koliko bismo morali da budemo, onoliko koliko od nas zahteva vreme u kome smo, ipak uvek opstajemo. I pre ili kasnije, bivamo slobodni.

Između ove i prethodne sednice Glavnog odbora napustili su nas čika Vlada Miljković, naš osnivač, i nekadašnji predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke Srbije na Voždovcu, mog matičnog ogranka Stranke, i Nikola Cincar-Poposki, divan, topao, smislen pesnik. Dobrota i odlučnost čika Vlade i pesme Nikole Cincar-Poposkog ostaju da, među nama, žive. Ne mogu da umru. Ne može da umre, ne mogu da nestanu, ja u to duboko verujem, ni znanje, ni ljubav, ni hrabrost. Ni istina. Ona istina koju zastupamo, ona istina u koju verujemo. Ona istina radi koje postojimo, i za koju ćemo, zajedno sa svim onim ljudima koji našu platformu prihvataju, a još formalno nisu sa nama, da se borimo. Ona istina koja će da pobedi.

Živela Srbija!