Политички живот | |||
Обраћање Главном одбору ДСС - Време је за другачију Србију |
субота, 21. јун 2014. | |
Моји драги страначки саборци и пријатељи, За недељу дана ћемо обележити још један Видовдан, дан нашег херојства, наше стрепње, нашег сећања. Дан који нас подсећа не само на битку која је одредила нашу историју, колективно памћење и завете, већ и дан који нас подсећа на то шта је отаџбина и како се она брани. Дан који нас подсећа да су Косово и Метохија – Косово и Метохија, а не никаква „Република Косова“. Дан који нас подсећа на херојство Принципа, Грабежа, Жерајића, Чабриновића, Гаћиновића, браће са друге стране Дрине, на жртве и трагедију Великог рата и победу потврђену Версајским споразумом потписаним на Видовдан. Дан који нас подсећа и на „Операцију Коридор“ која је спојила, на данашњи дан, ослобађањем Брчка, источни и западни део Републике Српске, али и на трагедију нашег народа у Хрватској која је, на Видовдан, отпочела избацивањем Срба из Устава. Недељу дана пред Видовдан је можда добар тренутак да се запитамо у каквој Србији живимо, у каквој Србији желимо да живимо, какву Србију желимо да оставимо онима који ће доћи после нас, а биће, верујем, од нас мудрији и бољи. Желимо слободну Србију. Желимо Србију која ће бити потпуно суверена, која ће водити политику која ће бити омеђена само нашим националним, политичким, економским и културним интересима. Желимо Србију која ће сарађивати са свима са којима има интерес да сарађује, честито и усправно. Желимо Србију која ће бити и војно и политички неутрална. А данашња Србија није таква. Данашња Србија се, захваљујући политикама влада од 2008. године до данас, потчинила комплетно бриселској бирократији. Јесмо ли за то да нам политику воде бриселске бирократе, или да је водимо сами, у Београду, да је водимо сами, макар, понекад, у њој и грешили? Данашња Влада, на примеру ситуације у Украјини, покушава да покаже да такву политику води, јер, ето, није увела санкције Русији. Дозволићете ми једну потпуно личну опаску, потпуно лично уверење. Уверен сам, пре свега, да је неистина да је могуће да се задржи висок ниво политичке и економске сарадње са Русијом, а то јесте српски интерес, и да се наставља приближавање Европској Унији. Уверен сам, а на лична уверења имам право, да је Европска унија прећутно дозволила Србији да санкције Русији не уведе, како би дала аргументе Влади Александра Вучића за домаћу употребу, док, истовремено, та иста Влада испуњава све што јој се, када је реч о Косову и Метохији, из Брисела тражи. Ако нисам у праву, ако Влада Србије заиста води самосталну политику, нека било ко српској јавности, председник Владе или министар спољних послова на пример, објасне због чега и даље одржавамо санкције Белорусији? Јесу ли Белоруси нама икада нанели било какво зло? Јесу ли пролили своју крв у Србији ослобађајуући је од нациста? Јесу ли признали такозвану „Републику Косова“? Ако су одговори на ова питања јасни, како је могуће да Србија, следећи своје интересе, кажњава своје белоруске пријатеље? Господо из Владе, не говорите истину, Белорусија је пример за то: ви не следите интересе Србије, већ интересе бриселске бирократије, чија наређења слушате и чије захтеве, по цену српског интереса и националног поноса, беспоговорно испуњавате. То је Србија данас. Вреди, заиста, судити на основу дела, а не на основу речи. Хиљаду се пута може рећи да ова Влада, ниједан политичар, ниједан Србин...никада неће признати лажну државу коју у јужној српској покрајини граде НАТО и ЕУ. Ова Влада, међутим, признаје царине, признаје административну линију за границу, признаје сепаратистичке законе тзв. „Републике Косова“. Ова и претходна Влада Србије су укидале и укинуле институције државе Србије у својој јужној покрајини, а садашња Влада иде ка потписивању од стране Европске Уније захтеваног свеобухватног међудржавног уговора Србије и самопрокламоване мафијашке тзв. „Републике Косова“, којим се Србија обавезује да неће да омета њен приступ међународном форумима, укључујући Уједињене нације, што је, заправо, експлицитно признавање тзв. „Републике Косова“. Ова Влада тера Србе да излазе на изборе за тзв. Парламент ове бастард државе, да излазе на локалне изборе. За разлику од других, Демократска странка Србије се не окреће како ветар дува, односно како нам јаве из београдских амбасада (а о томе шта ко ради лепо говоре депеше Викиликса). Били смо против признавања закона тзв. „Републике Косова“, против учешћа на изборима по тим законима, јер имамо своје, законе Србије, и то смо мислили и када смо били опозиција Демократској странци која је на те изборе звала, и сада, када смо опозиција Српској напредној странци, која на те изборе намучене косовске Србе тера. Две су важне ствари које морамо да приметимо. Срби су на Косову и Метохији одбили учешће на изборима тзв. „Републике Косова“, а на које их је позивала Влада Републике Србије и њен председник. Уз сво гурање листића у кутије, уцене и притиске, власт у Београду није успела да скупи више од 23% изашлих, а реално је да је тај проценат био једноцифрен. И тако су наша браћа на Косову и Метохији, доказала, на нашу срамоту, да су најбољи део нашег народа. Коначно, у кампањи за ове изборе је изречено мноштво лажи, а највећу је изнео директор канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић, позвавши Србе да изађу на изборе за Скупштину АП Косово и Метохија. Ако господин Ђурић не зна, да му одавде кажемо, та Скуштина постоји, ради, и за њу не расписује изборе Атифете Јахјага. Уместо да ослушне глас свог народа на Косову и Метохији, држава Србија руши последњи гарант њихове безбедности, барикаду на мосту у Митровици. То је жеља Европске Уније, то није жеља српског народа. Јасно је чије жеље Влада Србије испуњава. То је Србија данас. За неколико дана, 24. јуна, ће пред Уставним судом Србије да се одржи јавна расправа о делу Предлога за испитивање уставности везаних за Бриселске споразуме које је влада Дачић-Вучић склопила са сепаратистима у Приштини, а све по диктату Европске уније и Сједињених Држава. Не желим, и не би било пристојно да коментаришем одлуку која тек предстоји, само ћу устврдити да је Уставни суд већ прогласио неуставним део споразума који је склопио Борко Стефановић, а да се Влада Србије, ова Вучићева, по том питању није уопште огласила. Дакле, Влада Србије спроводи политику супротну Уставу над којим се заклела, а то је установио Уставни суд. И то је Србија данас. Вреди споменути да је Уставни суд, захваљујући само, једино и искључиво Демократској странци Србије (а ово није празна хвала, други нису макли малим прстом, чак је тадашњи председник СНС Томислав Николић саопштио да је, ето, Статут такав какав је и да се са њим мора живети) оборио противуставни Статут Војводине. Политичком нагодбом СНС-а, ДС-а, ЛСВ-а, Треће Србије, СВМ-а, НДС-а...је донесен нови Статут, а проста анализа пресуде Уставног суда о старом Статуту и текста новог показује да ни овај Статут није у складу са Уставом. И опет ћемо само ми бранити Устав, бранити државу, и поносан сам на то. Најављујем да ће ДСС тражити од Уставног суда нову оцену уставности Статута северне покрајине. То осим нас нема ко да учини све док странке политичком погодбом покушавају да изгласају неуставне акте. И то је, страначки пријатељи, Србија данас. Један је мудар човек, можда највећи министар финансија којег је Србија имала, када је био упитан због чега су слабашне државне финансије, рекао: „Дајте ми добру политику, а ја ћу вам дати добре финансије“. Ова реченица можда најбоље одсликава слом српске економије и финансија од 2008. године. Нестала је добра политика, није више било ДСС-а и Војислава Коштунице у Влади, безглаво и безусловно се похрлило за европском илузијом и резултати, које је заправо својом изјавом предвидео Лаза Пачу, су били неизбежни. Растао је дефицит буџета, расла спољна задуженост, неумитно је расла незапосленост, а вртоглаво се смањивале инвестиције. Наша странка, коректна и као опозиција, предлагала је тада, пре него што се ушло у спиралу економског слома, мере којима су могле да се избегну веће невоље, али већина коју је предводио ДС није желела да саслуша аргументе које смо у Скупштини давали. И док год се политика евроинтеграција на штету Србије буде водила, неће бити тих економских мера које би могле да спасу српску привреду. Могу вам рећи да није лако критиковати садашњу власт у економској области. Није лако, јер нема пуно тога да се критикује осим нечињења и одсуства било каквог постојаног економског плана. Било је пуно обећања, што у две предизборне кампање, што између њих. Обећања бајковита, неостварива, контрадикторна и често бесмислена. А резултати су јасни: Србија се по економским слободама налази тек на 95. месту у свету. Испред нас су и Хрватска и Македонија и Албанија и Бугарска, али и земље попут Уганде, Казахстана, Замбије, Руанде, Колумбије...обећавало се укидање преко 100 агенција, бољи живот од краја 2014. године, преко милијарду евра уштеда од промена законских решења која уређују јавне набавке. Обећавани су и Ал Дахра и Мубадала. А када погледамо шта се заиста ради, видимо да садашња власт ради управо супротно од онога што треба да ради. Почетком прошле године за 50% су подигли порез на добит предузећа. Недавно су драстично повећали паушалне порезе чиме ће или затворити неколико десетина хиљада предузетничких радњи, или ће исти прећи у сиву зону, чиме ће ефекат по буџет бити управо супротан ономе који је потребан. Неопходно је снизити порезе, нарочито на лични доходак, поједноставити опорезивање и смањити број постојећих пореза. Време је за измену закона о повраћају отете имовине/реституцији која би увела и натуралну супституцију, тј. могућност замене са сличном имовином која је у државном власништву и које има много више од онога што потражују деценијама обесправљени грађани. Време је за одговорну монетарну политику, и то не само када је у питању сузбијање инфлације, већ и одговорна контрола банака. Иако се власт дичи борбом против корупције, нико још није одговарао за пропусте Народне банке Србије и овлашћених ревизора у случајевима пљачке и банкрота Агробанке, Развојне банке Војводине или Привредне банке Београд. Покривање губитака у овим државним банкама коштало је пореске обвезнике око 800 милиона евра. Додатне штете имали су депоненти за износе негарантованих депозита и мали акционари који су изгубили сав уложени новац. Вероватно ћемо имати још примера на овакав начин уништених банака. И то је Србија данас. Оно ова власт јесте учинила јесте продаја 49% ЈАТ-а уз обавезу државе да инвестира 100 милиона долара у заједничко предузеће. Укупан стари дуг ЈАТ-а остаје на терет пореским обвезницима Србије, а то је око 240 милиона евра. ЈАТ јесте био деценијама у незавидној ситуацији, партијски управљан, субвенционисан из буџета, са опасно старом флотом, без инвестиција. Професионализација менаџмента и улазак ЈАТ-а у систем једног профитабилног авио-превозника може бити сматран јединим стварним успехом Владе. Али то ће све, макар у први мах, коштати Србију око 315 милиона евра. Узгред, више пута су нам обећавали сви од председника Владе, садашње потпредседнице Владе па надаље, да ћемо видети чувени уговор са Етихадом. Давали су и рокове. Ниједан нису испунили. Када ћете, господо, да овај уговор ставите на увид јавности? Да ли заиста мислите да можете да продајете националне компаније, а да јавност никада не види уговор? То показује каква је Србији данас. Сада је јавни дуг Србије на нивоу 65% бруто друштвеног производа. Процена је Фискалног савета да ће јавни дуг Србије достићи 70% бруто друштвеног производа до краја године. Дефицит ће могуће, нажалост, стићи и до 9% буџета. За земљу величине Србије, са српском привредом оваква каква је, то је неодрживо. Давно је власт прегазила законом дозвољну границу јавног задуживања. Неће ни буџет, ни Србију је спасти најављени удар на средњу класу, снижење плата за 10% за лекаре, учитеље, запослене у култури, војнике, полицајце, а једино се ДСС јасно успротивио томе, неће је спасти ни снижење пензија које Влада најављује у пола гласа, а велики заштитници пензионера из ПУПС-а ћуте. Неће је спасти ни продаја националног богатства, приватизација Телекома и ЕПС. Били смо и јесмо против ових приватизација и у време власти ДС-а, против тога смо и сада. Ако премијер каже у експозеу приликом избора Владе Србије да је неопходно Телеком већински приватизовати јер губи технолошку утакмицу на тржишту, ако је то тачно, због чега не прода мањински пакет кроз докапитализацију, а добијени новац не уложи у технолошки развој и конкурентност Телекома? Међутим, питање за председника Владе јесте због чега председник Економског одбора СНС-а и финансијски директор Телекома господин Џелетовић тврди да Телекому није проблем да се носи са конкуренцијом? Ко ту уопште говори истину? Због чега је, уосталом, СНС био против продаје Телекома у време Владе Мирка Цветковића? Зато што га они нису продавали? Ако је приватизација ЕПС-а решење, шта се десило са програмским циљем СНС-а да је рационалним управљањем потребно дићи вредност ЈП ЕПС до десет милијарди евра? То пише у „Белој књизи“, програмском документу СНС-а. Па СНС-ови кадрови управљају и „Телекомом“ и „ЕПС-ом“. И у чему је онда разлика у распродаји националног блага између ДС-а и СНС-а? И у том, као и у скоро сваком другом погледу, међу претходном и овом влашћу, госпође и господо, никакве разлике нема. И то је жалосна истина Србије данас. У Србији се данас, више него било где другде у окружењу, примењују двоструки стандарди. Примењују их странци, па је ОЕБС ћутао као заливен када су у време власти ДС-а доношени медијски закони, ћутао као заливен када је обаран сајт „Новог стандарда“, а огласио се када је обаран сајт „Пешчаника“. И да будем сасвим јасан, ми се залажемо за онај степен медијских слобода који је постојао у време прве Владе Војислава Коштунице, залажемо се за подједнако право свих да своје мишљење изнесу слободно, и „Новог стандарда“ и „Пешчаника“, свих, без обзира да ли је њихово мишљење у складу са нашим или не. А на новинарима је да увиде и кажу јесу ли данашња времена ближа онима када је српској влади председавао Војислав Коштуница, или онима кад је на челу злогласног Бироа за медије био Владимир Беба Поповић. Двоструке стандарде примењују, нажалост, и новинарска удружења. Хвале је вредно што је НУНС, у време када се у медијима спроводила кампања против бившег министра Оливера Дулића устао против праксе да се детаљи из истраге саопштавају медијима и да се практично преко медија суди. Исти тај НУНС је, међутим, ћутао када су жртве најбруталније медијске кампање криминализације били Војислав Коштуница и Демократска странка Србије. Ни ОЕБС се није тада огласио. Земља двоструких аршина – и то је Србија данас. Независне институције су под различитим врстама удара данашњих власти. Некада кроз неусвајање њихових извештаја. Некада кроз притиске који, смањењем броја запослених, обесмишљавају њихов рад. Некада кроз директне претње, јер како другачије може да се разуме када Председник Владе поручи једном од челника независних институција „ко си ти да...“ (узгред, можете ли да замислите Војислава Коштуницу како то ради?). Господа Родољуб Шабић и Саша Јанковић, и многи неименовани људи на сличним функцијама, али без пажње јавности, који су под притиском, заслужују подршку свих нас. Не зато што се са њиховим мишљењима обавезно слажемо, већ зато што су независне институције битне за демократско друштво. А оне су данас угрожене. Земља где се независне институције игноришу и потискују - и то је, пријатељи, Србија данас. Србију су, пре месец дана, погодиле страховите поплаве. Позвали смо тада, позивамо и даље све наше чланове, све симпатизере, све људе који су добронамерни, да помогну. Не смемо да дозволимо да се понове примери Мионице или Краљева, да људи који су пострадали буду заборављени. Желим да се захвалим свим нашим градским и општинским одборима, свим појединцима који су помогли. Позивам вас све да наставимо да помажемо, колико и како можемо. Ове ране неће брзо зацелити. Када су поплаве почеле, рекли смо да све политичке разлике падају у други план, а да ћемо питање политичке одговорности постављати касније. Предложили смо, у намери да помогнемо Влади, план како да се, кроз седам мера, помогне пољопривреди, другим гранама привреде, обнављању инфраструктуре, чак и како да се обезбеде средства за те намене. Задовољни смо што је, макар и са закашњењем, део тих мера прихваћен. Дошао је међутим тренутак, да се постави питање политичке одговорности за оно што се десило. Због чега Влада Србије није донела „Процену угрожености Републике Србије“, што је била обавеза Владе по Закону о ванредним ситуацијама. На основу овог акта Влада утврђује за које се врсте елементарних непогода и техничко-технолошких несрећа, удеса и опасности израђују планови и одређује који државни органи учествују у њиховој изради, као и доноси ближе прописе о садржају и начину израде планова заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Будући да овај акт није донет, ни све остале послове који су морали да се ураде, Влада није урадила. Који министар је био задужен да овај документ предложи Влади? Именом и презименом. Због чега Влада Србије није донела „Акциони план за спровођење Стратегије заштите и спашавања у ванредним ситуацијама“, што јеобавеза Владе утврђена Стратегијом заштите и спашавања у ванредним ситуацијама, донетом 2011. године, а рок Влади за доношење је био шест месеци. Који министар је био задужен да овај акт предложи, а није свој посао урадио? Именом и презименом. Законом о ванредним ситуацијама је утврђено да „управљање ресурсима, изградња и развој система заштите и спасавања, реализује се планирањем и програмирањем система заштите и спасавања, као и буџетирањем и извршењем планираних и програмираних мера и активности, у складу са „Националном стратегијом заштите и спасавања у ванредним ситуацијама“, „Проценом угрожености за територију Републике Србије“ и „Планом заштите и спасавања у ванредним ситуацијама“. Да ли је Влада Србије донела „План заштите и спасавања у ванредним ситуацијама“, што је била обавеза по Закону о ванредним ситуацијама. Хоћемо ли сазнати ко је одговоран што су водопривредне накнаде практично одузете „Србијаводама“ и „Београдводама“, скрајнуте у буџет, а овим предузећима давано онолико колико се процени да им је потребно? Ко је то процењивао? Колико би наша заједничка трагедија била мања да је претходна Влада оставила све накнаде овим предузећима? Постављаћемо ова питања свакодневно. Србија мора да зна одговоре на њих. Србија је земља у којој, нажалост, готово ниједан систем не функционише. Сетите се водоснабдевања у Ужицу? Ко је крив за оно што се десило? Хоћемо ли то икада сазнати? Шта се догодило са прислушкивањем најважнијих државних фунцкионера, јесу ли или нису били прислушкивани, ко их је прислушкивао и ко је за то одговарао? Да ли је кабинет некадашњег председника Владе, а садашњег министра спољних послова имао контакте са нарко-кланом или није, ако јесте, ко је за то одговоран? Да ли је и ко је онеспособљавао авион Владе Србије на београдском аеродрому, ко је за то одговоран, а ако нико то није чинио, ко је стварао атмосферу страха и панике у земљи? И на крају, да се сасвим кратко осврнем на јучерашња догађања. Највећи део полиције су честити и исправни људи, ако међу овим здравим јабукама, постоји нека трула, она јасно мора за то и да одговара. Али, приметићу још једну ствар, овакво стање у полицији није било за време када је министар полиције био наш пријатељ Драган Јочић. У несрећним земљама, где су демократске институције у отказу, неминовно долази до поретка где царују незнање, страх, удвориштво и идолопоклонство. Да се не заваравамо – та опасност, опасност слома институција, данас се надвија над Србијом. Можда би се некоме могло учинити да је, крај свих наших невоља, од територијалних и економских до правосудних и медијских, „афера докторат“ сразмерно споредна, али би такво расуђивање било лакомислено. Та на први поглед тривијална академска брљотина јесте доказ о хохштаплерају, корупцији и духовној беди који су у Србији завладали. Она међутим показује и каква је власт у Србији дана. У земљи која држи до себе просто не сме бити да председник Владе (био он и Александар Вучић, са подршком коју је добио на изборима), а не научна и академска заједница, изговара беспоговорне пресуде о једном научном и стручном спору. Све што се догађало овим поводом нема никакве са овим или оним ситним преварантом, достојном или недостојном носиоцу неке научне титуле, него говори о нечему много озбиљнијем: то је, поштовани пријатељи, удар на достојанство свих нас, а истовремено сведочанство дубине нашег пада - ни више ни мање од тога. И дотле је, ето, стигла Србија данас. Време је за другачију Србију. Време је за Србију у којој ће се поштовати Устав. Време је за Србију која ће јасно, сваким својим гестом, политички, мирно, али безусловно и свим средствима, бранити свој суверенитет. За Србију која ће пријатељима рећи да су пријатељи, а онима који не признају наш Устав увек и на сваком месту рећи да смо спремни за сарадњу, али да имамо једно крупно питање које није рашчишћено. Време је за Србију која ће да поштује себе. Време је за политички неутралну, што значи слободну Србију, која свој суверенитет неће преносити ником другом и која се неће цењкати вредностима које су наслеђене од предака. Време је за Србију која ће да води економску политику, пре свега политику заштите сопственог тржишта и сопствене производње. Време је за Србију у којој ће се патриотизам доказивати и плаћањем пореза. Време је за Србију која неће излаз из својих проблема тражити у уништавању средње класе, већ у њеном снажењу. Време је за Србију која ће имати јасно и гласно мишљење. И време је да се сви они који верују да Србији није место у Европској унији, који верују да Србија мора да буде слободна и суверена држава, нађу своје место на платформи Демократске странке Србије. Време је да стручна знања, енергију и вољу, можда чак и без формалног уласка у Демократску странку Србије, око Демократске странке Србије на овој платформи удруже сви појединци, групе грађана, невладине организације. Позивамо их све, без икакве сујете, без икаквих предуслова, да се заједно боримо. И изборимо. Простора за опозиционо деловање у данашњој Србији има много, и из дана у дан све више. То је, пријатељи, управо онај простор који је Демократска странка Србије својим деловањем у протеклим годинама јасно назначила. Наше идеје се стално изнова показују као тачне, а наше речи потврђују као истините. Није далеко дан када ће маске пасти и привиди се показати у пуној светлости, а тог дана ће политички капитал који смо годинама стварали постати суво злато на политичкој берзи. Не смемо допустити да наше тековине преузму други и да недостојни попуне политички простор који смо ми отворили. Не смемо дозволити да нас медијска блокада, стални притисци одузимањем просторија за страначки рад од стране СНС-а, које, попут оних у Нишу, чак ни Милошевић није узимао, обесхрабре. Једино што ми као Странка у овом тренутку морамо учинити јесте да останемо јединствени, доследни ономе што смо од оснивања били, да међу собом сачувамо дух узајамног поштовања и подршке, да не дозволимо да нас споредне ствари одвуку од онога што је једино заиста важно – а то је да Србију са беспућа вратимо на пут напретка и на место које јој по сваком праву припада. Наша судбина – али, усудићу се рећи, и будућност српске демократије – у нашим је рукама. Демократској странци Србије се пружа прилика коју не смемо прокоцкати равнодушношћу, сујетом, лењошћу и конформизмом, јер нам такав пропуст неће опростити ни наше време ни време које долази. Почео сам данашњи говор са Видовданом. Од онога 2000. године се, у Великом Ропотову код Косовске Каменице, организују Видовданске игре. Још један доказ да, без обзира на све несреће, на то што и сами често нисмо јаки онолико колико бисмо морали да будемо, онолико колико од нас захтева време у коме смо, ипак увек опстајемо. И пре или касније, бивамо слободни. Између ове и претходне седнице Главног одбора напустили су нас чика Влада Миљковић, наш оснивач, и некадашњи председник Општинског одбора Демократске странке Србије на Вождовцу, мог матичног огранка Странке, и Никола Цинцар-Попоски, диван, топао, смислен песник. Доброта и одлучност чика Владе и песме Николе Цинцар-Попоског остају да, међу нама, живе. Не могу да умру. Не може да умре, не могу да нестану, ја у то дубоко верујем, ни знање, ни љубав, ни храброст. Ни истина. Она истина коју заступамо, она истина у коју верујемо. Она истина ради које постојимо, и за коју ћемо, заједно са свим оним људима који нашу платформу прихватају, а још формално нису са нама, да се боримо. Она истина која ће да победи.
Живела Србија! |