Одговорност политичара у сивој зони

У нашем политичком животу препуном разних парадокса и чудеса често се укрштају и преплићу различита становишта и позиције. Тако се дешава да представници владајуће странке говоре и делују као припадници опозиције, а владини функционери преузимају начин говора и мишљења политичких аналитичара који описују стање у друштву, али су далеко од самог процеса одлучивања.

Међутим, од политичара који обављлају одговорне државне функције најмање се очекује да буду политички аналитичари и коментатори, већ да делују на решавању друштвених проблема и доносе потеребне и неопходне одлуке. Самим описивањем и анализирањем неког проблема, чега имамо у изобиљу, не решава се ништа осим што се он ставља на одређено време у средиште пажње наше јавности, али се убрзо смењују нове теме и афере.

Без обзира на то што се годинама у свим политиколошким и теоријским анализама говори о спрези политике и тајкуна ништа се није урадило да се та свима већ очигледан спрега озбиљније им делотворније доведе у питање. Само се мењају политички и тајкунски актери у овом механизму који делује сасвим складно и неокрњено. Пословично ћутљиви Мирослав Мишковић је за италијанску агенцију „Нова“ описао како делује овај ортаклук политике и тзв. успешних пословних људи.

„Милошевић није био националиста, већ човек који је волео моћ и желео је ту моћ по сваку цену. Све што је радио било је само да би задржао своју моћ. Од мене су тражили да организујем приватизацију и демократизацију тржишта у Србији“ рекао је Мишковић, додавши да је одувек више нагињао капитализму и либерализму и, како се наводи, убрзо је схватио да је на погрешном месту, у погрешно време.

„Напустио сам положај после шест месеци, када сам схватио да имам другачије идеје у вези са Србијом, Југославијом и развојем.“ Ово закаснело сведочење нам не даје одговор на питање када је он те своје реформаторске и либералне идеје изнео Милошевићу и како је изгледао његов отпор тадашњем режиму Социјалистичке партије. Али зато добро знају стотине хиљада радника који су изгубили посао у спровођењу транзиције како се одвијала та његова демократска и либерална приватизација и демократизација тржишта.

Хапшење појединих тајкуна само ствара привид решавања овог изузетно значајног проблема, али главна дилема остаје и даље отворена - који су то политичари и политички центри моћи омогућавали (а вероватно и даље омогућују сада неким новим тајкунима) добијање повлашћених кредита тзв. успешним и пословним људима – привредницима и менаџерима године, који су изградили своје пословне империје управо захваљујући томе што су имали политичку подршку која и даље остаје у сфери мрачних лавирината нашег политичког живота.

О томе нам сведочи и привођење Горана Перчевића, црвеног капиталисте, који је уз неколико такође успешних бизнисмена завио банке у црно. Четири од тих седам банака које су овим тајкунима давале кредите су већ прогласиле банкрот: Универзал банка, Агро банка, Развојна банка Војводине и Привредна банка Београд. Јасно је да су они при добијању кредита имали подршку готово свих политичких структура у последњих двадестак година јер многи политичари су седели у извршним и управним одборима тих банака које су више личиле на касице узајамне помоћи за угрожене тајкуне него на озбиљне финансијске институције. Тај процес неконтролисаног давања кредита се на крају свео на одобравање новца без икаквог покрића или је обезбеђивање кредита било у виду јаловине и шљаке из напуштених рудника. Само се власник компаније Интеркомец Горан Перчевић терети за малверзације са 34 кредита Универзал банке тешке 1, 4 милијарди динара. Он је само од Министарства унутрашњих послова приходовао више од милоион евра изнајмљујући руину од зграде за 15. 772 евра, што је било скупље два пута од реалне цене а плаћено му је и 400. 000 евра за реновирање ове зграде у којој је сектор за ванредне ситуације и све то у време када је Ивица Дачић био министар унутрашњих послова. Наравно, он каже да није био надлежан за изнајмљивање просторија јер се и тада, али и сада бави много узвишенијим и мање приземним стварима.

Веома је индикативно обраћање премијера А. Вучића о овом актуелном случају ”откривања” тајкунско-политичке везе. Његова изјава је типичан пример изјава које су код нас уврежене и изражавају његово незадовољство и негодовање понашањем тајкуна и политичара који су имали и очигледно имају и даље чврсту политичку подршку. При томе председник владе Вучић није пропустио да каже да не мисли да тај случај има икакве везе са лидером СПС-а Ивицом Дачићем, што је класичан пример на који начин се затвара прилаз утврђивању одговорности политичара. А управо је задатак премијера и надлежних државних органа не да износе своје утиске и процене, већ да нам коначно дају одговор који су то политичари чинили и чине тај разорни тајкунско-политички савез који очигледно уништава нашу привреду и друштво. Без одговора на то питање све су даље расправе апсолутно депласиране и служе као медијска прашина која се баца нашој јавности у очи. Наша јавност и порески обвезници у овој опустошеној држави немају ништа од згражавања премијера и државних функционера над овим новим и чистим случајем спреге тајкуна и политичара. Нама су коначно неопходни јасни одговори и утврђивање одговорности не само за тзв. успешне привреднике, већ и политичара, који увек остају недодирљиви без обзира на то у колико су афера били укључени.

Политичари су иначе у нашем друштву привилегован и посебан сој људи који никада не сносе ни политичку одговорност – у коју спада подношење оставке, објективна одговорност, повлачење из политичког живота – већ они и даље функциконишу у новим коалицијама које им омогућавају даљи политички опстанак, али и одржавање тајкунско-политичке спреге, која неће бити доведена у питање бобмастичним насловним странама јер се ради о арканском – нама грађанима недоступном свету изукрштаних и тајновитих политичких, личних и економских интереса, који су јачи од политичких апела и маркетиншки серевираног похода на корупцију и тајкуне.

Федор Никић је у тексту „Наш савремени политичар“ из 1929. године записао. „Укратко, то није по схватању у нас, човек који се нарочито посветио раду за опште државно и народно добро, човек у кога је јаче развијена свест о заједници од личне свести и свест о држави од свести локалне, који стварно у себи јаче осећа за државу и њене потребе и који, најзад, партију сматра као једно од средстава које је друштво створило у циљу, да се што боље задовоље потребе народа и државе. У нас се, напротив, под појмом политичара подразумева човек који је или какав, страначки функционер, почев од одборника па до народног посланика, или човека који се са пуно вештине, лукавости, често и интрига довија ситуацији, и уколико је већи партијац и демагог, утолико је већи и бољи политичар – један појам, дакле исувише примитиван, једностран, узак и изопачен“.

За нас остаје отворено питање зашто су ови ставови Федора Никића и у наше време изузетно актуелни и зашто се за појам политичара и наше политике и даље везује за демагогију, негирање општег добра и заступање партијских и личних интереса, изопаченост, примитивизам и бахатост.