Одлагање избора у Војводини - да ли покрајинском СНС-у мање смета останак Пајтића него долазак Мировића

Пасторов статут АПВ је плод калкулације војвођанских аутономаша. Цену аутономије су утврдили у београдским фотељама. Сада је главна брига да се одложе ванредни покрајински избори. Све се ради у циљу спасавања Пајтићеве покрајинске владе. Покрајинске фотеље су једини преостали преговарачки капацитет опозиције у односима са СНС-ом. Да ли Игор Мировић на челу покрајинске владе СНС-у више смета од Бојана Пајтића?

На Западу је, наравно, знатно раније него у Војводини уочена могућност ванредних покрајинских избора чим је фебруара 2014. постало јасно да се озбиљно припрема нови највиши акт АПВ. У покрајинској пракси уставна начела грађанске демократије и еропских вредности ипак не доводе ка установљењу нове демократски биране политичке власти[1]. То је потврђено политичким споразумом којим је СНС аутономију грађана у Војводини, пре усвајања Пасторовог статута, предала СВМ-у[2].

Све странке у Војводини су данас сложне око једног: не желе покрајинске изборе, већ реконструкцију покрајинске владе као супститут или гарант учешћа у републичкој власти.

Партија са унапред обележеним картама

Да тзв. аутономаштву није на срцу ни Војводина ни њена аутономија још 2007. г. је утврдио Ласло Вегел пишући о „београдском сну[3]“ политичара Војводине: „Они би пошто-пото хтели да од Новог Сада створе некакав `мали Београд`, и тај `мали Београд` се сукобљава с `великим Београдом`. Осим што је тај „мали“ унапред осуђен на губитничку позицију, све то је јако досадно. Проблем војвођанског аутономаштва управо је тај сан о `малом Београду`, а тај сан се зове провинцијализам“. Заиста, новосадска покрајинска власт је аутономаштво користила да би маскирала финансијски пакт Београда и Новог Сада[4] помоћу кога су трошили наше новце, док је новаца било.

Чим је новаца нестало, Београд је избацио Нови Сад из политичког пакта и на његово место поставио Суботицу[5]. Наши Мађари су први зграбили покрајинску свећу како би је трампили за републички рог. Мимо покрајинских коалиционих партнера, СВМ је испословала себи добро плаћене (мада не министарске) функције у Београду[6], чим их је председник СНС почетком априла 2014. г. позвао да буду партнери у републичкој влади[7]. Нико их није на ово натерао, сами су хтели. Тиме су суботички аутономаши показали да су сањали исти „београдски сан“, као и њихове новосадске колеге.

Аутономашка коалиција уз помоћ СНС спасла Пајтићеву власт

Вучић је суботичким колегама показао да му у Војводини ни СВМ није неопходна. Уместо мешовито-већинског, уведен је чист пропорционални изборни систем[8]. Иницијативу за измену изборног система је покренула ЛСВ[9]. То је био важан ударац владајућој већини ДС и СВМ[10].

Војвођанска ДС је већ изгледала сасвим поражено. Покрајински посланици одметнути од Пајтића су почели да прилазе не само Тадићу, већ и СНС-у[11]. ЛСВ је затражила реконструкцију покрајинске владе[12]. Најзад, пошто је новосадски СНС затражио оставку Пајтића директније него икад[13], покрајински СНС је објавио постојање коалиције СНС – СВМ – ЛСВ[14]. Пајтић се није оглашавао о покрајинској политици. Чак се ни поводом Јешићевог напуштања покрајинске владе није обратио јавности[15]. Проценио је да су поплаве и политика запошљавања боље теме за освајање врха републичке ДС[16]. Себи је обезбедио политичку одступницу у Београд. Глатко и без већег напора, заменио је Ђиласа на челу странке. Ни недељу дана после СНС, и Пастор је обавестио јавност да коалиција ДС–СВМ–ЛСВ у Покрајини нема перспективу, називајући сопствену борбу за њен опстанак „узалудном“[17].

А онда: нешто сасвим другачије! Баш кад је изгледало да се коалиција око ДС распала, обновљена је[18]. СПС је апеловао за реконструкцију покрајинске владе[19]. Избори су још увеки изгледали могући[20], што је потврђено и из владајуће странке[21]. СНС је узалуд покушавала да „покаже мишиће“[22] најављујући Игора Мировића на челу покрајинске владе[23] уместо Пајтића[24]. Међутим, одмах потом је баш из посланичке групе СНС у Скупштини АПВ јавност обавештена да избора ипак неће бити[25]. Јунско заседање Скупштине АПВ је показало да је Пајтићева коалиција опстала[26], макар привремено[27].

Одмах по заказивању седнице Скупштине АПВ (2 јула[28]) на којој покрајинска влада треба да буде реконструисана, Владимир Галић из СНС је обзнанио да његова странка у тој влади неће учествовати[29]. Војвођанска СНС је својом покрајинском крени-стани политиком дала снагу за обнову аутономашке коалиције око Пајтића.

Завршило се баш као што је најавио добро обавештени Иштван Пастор[30]. Пастор је за јесен најавио „концентрациону“ покрајинску владу, пошто у Покрајини за Пајтића очигледно „нема алтернативе[31]“.

Мотиви аутономашке покрајинске коалиције су јасни: пад Пајтића = избори = губитак власти над АПВ. У преводу, аутономашка коалиција ће опстати током лета, а с јесени би се могло очекивати да понуде СНС-у улазак у покрајинску владу у замену за наредно одлагање покрајинских избора[32]. Уосталом, о дубоком потцењивању демократије можда најбоље сведочи став којег је изнео др Јово Комшић, тврдећи да би „избори били бесмислени у овом тренутку“ и да се и ствари „изборна воља мери на пројектима за регионалну аутономију“[33].

Аутономаши су схватили да СНС-у Војводине (упркос калкулацијама око избора[34]) за сада мање смета останак Пајтића на челу покрајинске владе од доласка Мировића на његово место. Наравно, компромис се може изменити учешћем партијске централе СНС из Београда, чим Александар Вучић нађе времена да се озбиљно позабави и Војводином. А тада треба очекивати и нове евроатлантске захтеве и нове спољно-политичке околности.

За колико београдских фотеља су нас аутонмаши у све ово увалили?

Током периода избегавања покрајинских избора само су високи функционери СВМ себи обезбедили неколико фотеља у републичкој власти, а Пајтић освојио врх ДС. Дијагнозу стања је још у априлу ове године поставио Ласло Вегел: „Тако ће једног дана аутономија попримити изглед икебане и грађани неће ни осетити потребу за њом. Неки ће показивати прстом на Београд, правдајући себе да су нам они узели аутономију, али неће рећи ништа о томе да смо је ми тако олако продали. Полако ћемо сазнавати и то, колико плишаних фотеља вреди Војводина.“[35]. За сада су ту цену од Вучића наплатили само политичари СВМ-а.

Покрајински избори и даље остају опасност за немађарске аутономашке политичаре који себи нису испословали фотеље у републичкој власти. Ипак, политичка трговина аутономијом Војводине је етички политички проблем оних који још увек верују да један исти народ треба да се осамостали од сопствене државе. Ни комунисти, а ни посткомунистички аутономаши нису аутономашки поредак у Војводини развијали демократски и легално, већ су само спроводили стране интересе (почев од Коминтерне, преко пројекта Intermarium, немачке BND, Лондонске конференције, Европе регија, Дунавске стратегије, IRE, војвођанског „Париског клуба“, све до Европске уније).

Нама је јасно да су два пореза дупла цена коју ће на крају морати да плаћају грађани Војводине у име АПВ само зато да би парадржавна бирократија могла да живи на рачун грађана. И без тога, искуство је показало да је Војводина почела да сиромаши баш кад је почела да развија аутономију, и без НАТО-бомбардовања и санкција. На том путу је остала без развојног банкарства, њени фондови су испражњени, фабрике и задруге упропашћене, а обрадива земља распродата странцима и домаћим тајкунима. Све оне донације из ЕУ којима се Пајтић толико хвалио уопште нису увећале стандард и имовину грађана који у Војводини живе. Напротив[36]. Уосталом, ваше плате и ваша запосленост су много исправније мерило од онога што вам сугеришу медији под контролом истих оних који су 1999. године бомбардовали зграду РТВ.

Тзв. војвођанско аутономаштво све теже и све скупље одржава уваљивање европске регије кроз установе нашег унутрашњег поретка[37]. У будућности ће притисак ка развоју европске регије на грбачи Војводине бити директније и отвореније вршен споља. Међутим, то је сасвим друга тема.