Опозиција и виталност демократије у Србији

У овим данима када се непрестано јавља нека врста политичке хипокризије и сталног преиспитивања зашто у Србији не постоји респектабилна и делатна опозиција и зашто је она сама себе у толикој мери маргинализована, потребно је сетити се речи Борислава Пекића, који је указивао на то да „легалне политичке мањине не само да нису опасне по стабилитет цивилизоване заједнице него су неопходне за њен здрав живот, за виталност њене демократије. Толико понегде важне да би држава пропала пре без своје опозиције него без своје владе. Појам тзв. конструктивне опозиције осим у ратним условима, па ни тада увек, не постоји. Дужност је опозиције да дестрира владу. Пошто у нашем случају половину тог посла обавља влада. Јер разумним програмима, добрим и способним људима прљава средства и рђави компромиси само штете“.

Судећи по садашњем стању наше опозиције, тешко се може рећи да у Србији постоји здрав политички живот и да је остварена виталност њене демократије, али можемо видети и осетити сву погубност рђавих компромиса и недостатак разумних програма и способних и пре свега честитих људи. Можемо рећи да се дешавају управо супротни процеси. Зато предстојећа изборна кампања доноси потврду још једног парадокса у нашем друштву.

Изборна борба се више води око тога ко ће успешније и ефектније у великом и нарастајућом конфузијом захваћеном бирачком телу да представља аутентичну и убедљиву опозициону снагу. Засад се ДСС, као и у већини изборних циклуса, јасно профилисао као странка која се држи својих базичних политичких начела, без обзира на то што то њима не доноси раст утицаја у бирачком телу, али и због односа према Косову и европским интеграцијама умањује њен коалициони капацитет, који је у нашим приликама главни политички и преговарачки капитал. Оваквом својом политичком и идеолошком искључивошћу она је и највећа брана за стварање респектабилног патриотског и национално опредељеног блока, што се може тумачити као нека врста услуге за тзв. грађански оријентисане политичке коалиције и блокове и довести до расипања гласова странака које пропадају у јасно профилисаном националном политичком спектру.

Свакако да се и политички покрет Двери може сврстати у политичку организацију која има јасну опозициону политичку позицију, али нема довољно снаге, ни политичког искуства да може бити стожер окупљања политичких снага које су јасно национално и антиевропски оријентисане и при томе одлучно бране Косово, а самим тим и територијални интегритет Србије. Њих карактерише и јасно изражено противљење садашњој политичкој номенклатури и класи било опозиционе или режимске оријентације. Ипак постоји нека историјска правда у призору када Чедомир Јовановић, у свом већ препознатљивом кастровском маниру, обзнањује да је коначно дошло време да и ова странка уђе у власт са дојучерашњим архипротивником, а ту његову бесловесну тираду послушнички слушају тзв. велики борци и боркиње за људска права, модернизацију Србије и суочавање са „нашом злочиначком прошлошћу“.

Али и у политици нужда закон мења и то се најбоље могло видети у ставовима ове странке која је увек истицала свој квалитет конструктивне опозиције. Међутим, дошло је време да се пробудимо у препорођеној Србији у којој ће се спроводити њихов програм, а њени представници бити у министарским фотељама и у органима власти. Заиста је готово дирљива та великодушност конструктивне Либерално демократске партије, која тражи свој удео у новом јутру које ће сванути након 16. марта 2014. године.

Демократска странка се након великих унутрашњих сукоба оријентисала да буде јасно одређена као једина јасно профилисана опозиција СНС-а и тежњи Александра Вучића и његове политичке организације да уведе неку врсту преобраћеничког апсолутизма и све израженијег личног облика владавине који се све више покрива великим прокламацијама о евреопеизацији и модернизације Србије. У својој изборној оријентацији Демократска странка, коју сада предводи Драган Ђилас, настоји да свој политички опстанак и ревитализацију у бирачком телу оствари тако што ће се легитимисати као једина резолутна и програмски профилисана опозиција Српској напредној странци и њеним све бројнијим политичким сателитима.

Демократска странка при томе инсистира да окупи грађански блок у коме ће бити истакнути интелектуалци, али и главни заговорници белих листића, који су у протеклој изборној кампањи у ствари водили кампању управо против Демократске странке и Бориса Тадића, који је у својим рукама концентрисао апсолутну политичку моћ. Сад се представници белих листића јављају као главни савезници у борби против успостављања новог напредњачког апсолутизма. Зар и даље не постоје разлози за вођење кампање за беле листиће јер се начин политичке владавине није радикалније променио. Весна Ракић-Водинелић изјављује да би “бели листићи сада били у корист СНС. Коме се доминација једне политичке странке и једне политичке личности свиђа, гласаће за њу. Они који сматрају да то представља опасност по демократију гласаће против“.

Весна Пешић је такође дала свој допринос изјавом да “сви они због којих су људи говорили да су демократе жути лопови и због којих је Демократска станка изгубила изборе 2012. године сада су прешли код Бориса Тадића и ослободили ДС тог друштва“. Ово је заиста такав степен политичке некоректности, необјективности и дезавиусања који је ретко забележен и у најжешћим политичким борбама. Да ли Весна Пешић може мало да се окрене око себе и да види ко и даље води главне политичке и оперативне послове у Демократској странци и да ли је она престала да буде криминализовано "жуто предузеће" о којем је она донедавно тако жестоко говорила. Али то њој не смета да на сав глас сада, након више од годину дана, дође у позицију да отворено агитује за прочишћену и консолидовану Демократску странку, у којој су остали само они који оличавају чисту политичку врлину.

Поред савезништва са остацима тзв. грађанске Србије и истакнутим грађанским интелектуалцима (ма шта то значило), Демократска странка је одлучила да јој на овим изборима један од главних савезника буде Нова странка и њен председник Зоран Живковић, који је био најжешћи и најгрубљи критичар Демократске странке, карактеришући је као нову пудлицу ППВ-а Вучића и главног кривца за разарање демократије у Србије. Став да су се сада околности у ДС промениле само је још један у низу убедљивих и непорецивих доказа да у нашој политици нестаје и сама помисао да се политика може заснивати и на некиим чврстим политичким начелима и идејним принципима и на доследности која неће бити увек прва и највећа жртва политичке прагматичности.

Јасно је да ДС мора да очајнички тражи нове савезнике, иако је најбоље било да је на изборе изашла сама јер би тако дала прави доказ да жели да буде озбиљна и јасна опозициона снага. Овако постављена савезништва не могу допринети њеном конституисању као једине опозиционе снаге овом све ауторитативнијем и бахатијем владајућем режиму, што је и њен главни изборни циљ. Да би Демократска странка могла да заиста функционише као реална и прее свега убедљива опозициона снага, мора да оствари неку врсту светог политичког устројства – морални интегритет, веродостојност политичког опредељења, што укључује и дубоке кадровске промене, али и снажну и утемељену веру у основне идеје које треба да буду динамичка снага у политичком животу, и задобијање поверења грађана, што је најважнија карика у задобијању опозиционог легитимитета.

Шта од овог поседује садашња Демократска странка што би јој омогућило да се заиста консолидује као уверљива и делатна опозициона снага, која би била у стању да се супротстави победничком таласу СНС-а, који нема реално утемељење у нашем политичком животу, већ је више последица у великој мери изневерених нада претходног владајућег режима. А та опасност вреба и СНС, која није свесна да ће морати да спроведе најтеже мере у економској политици, које су већ наишле на велики отпор. Та ситуација неће бити иста као политички маневар са нормализацијом односа са Косовом јер ће се овде дубоко засецати у живо ткиво нашег друштва, а то значи да ће отпор бити много већи и драматичнији.

Судећи по томе на који начин је Демократска странка отпочела своју изборну кампању и који ће људи опет чинити посланичку листу, тешко да ће успети да се уверљиво представи као једина опозициона снага јер даљи сукоби унутар ње неће бити заустављени, без обзира на изборне резулате. Ова странка није искористила прилику да се након изборног пораза на претходним парламентраним изборима темељно реформише и кадровски обнови. Зато, без обзира на резултате на београдским и парламентарним изборима, Демократску странку очекује дуг и тежак пут до пуне програмске и кадровске консолидације, али и њено даље цепање.