Оставке и принцип (не)одговорности у нашем политичком животу

Странке и политичке групације које припадају грађанском и проевропском опредељењу морале би прве да на делу покажу да поштују и спроводе основна демократске и политичка начела која владају у европском политичком искуству и пракси. А један од темељних принципа је да након губљења избора председници странака без икаквог оклевања и фингирања подносе неопозиве оставке. То је израз поштовања елементарног принципа одговорности који је потпуно ишчилео из нашег политичког живота о чему јасно сведочи и понашање опозиционих лидера који су на нашој политичкој сцени већ две деценије а сада су доживели катастрофалан пораз на протеклим локалним и парламентарним изборима.

Они, по свему судећи, немају ни у примисли намеру да поднесу оставке, већ наговештавају наставак своје очигледно узалудне политичке борбе. Говорити да је велики изборни успех што је коалиција СДС-ЛСВ И ЛДП прешла изборни цензус само је доказ више да лидери ових странака нису спремни да покажу елементарно поштовање принципа одговорност, без обзира на то што се тако истрајно позивају на поштовање европских вредности.

При томе, ЛСВ је као регионална војвођанска странака управо у Војводини доживела велики изборни пораз преполовивши своје изборно тело. Она је и у Новом Саду као урбаном центру изгубила своје најснажније политичко упориште. Зар овако неубедљиви резултати на изборима нису довољан знак Борису Тадићу, председнику СДС-а, да је време да се повуче из активне политике у којој је више од две деценије.

Ако бивши председник Републике у коалицији једва успе да преброди цензус од пет посто активног бирачког тела, зар то није за њега довољно речита политичка порука. Још је изразитији случај Демократске странке која свој тежак изборни пораз настоји да рационализује тврдњом да је ипак успела да и, поред свих притисака и харангирајуће медијске кампање, остане у политичком животу тиме што је и даље након ових избора заступљена у парламенту.

Међутим, она је након ових избора престала да буде највећа опозициона странка, изузетно важна национална демократска институција и стожер окупљања тзв. грађанске Србије. Она је сада мала странка која је једва успела да достигне изборни цензус и то је горка истина са којом мора да се суочи пре свега актуелно руководство и чланство ове некад моћне политичке организације. То је само један у низу изборних пораза које је ова странка доживела као јасан знак да није успела да се консолидује и поврати свој политички и друштвени утицај након губљења власти 2012. године.

Председник ДС Бојан Пајтић је доживео понижавајући изборни пораз у Војводини након 16 година вршења власти у овој покрајини. ДС је изгубила власт у свим већим градовима у Србији, а у Београду је забележен апсолутни изборни пораз, без обзира на то што су одбрањени Врачар и Стари град. Једини могући политички рационалан потез након овако драстичног изборног пораза је подношење оставки Бојана Пајтића, председника ДС, Балше Божовића, председника ГО ДС Београда, чланова Председништва ДС и председника Политичког савета ове странке Драгољуба Мићуновића.

„Познати смо по променама једних истих људи. Увек исти, али још искуснији. И богатији за још једну кожу. У ствари, мењамо све осим људе. Можда такав срећан исход и сјајне резултате избора не би народу требало саопштавати одједном као из ведра неба. Него постепено и у умереним дозама, како људима не би пресела изненадна радост“, прокоментарисао је на себи својствен начин протекле изборе Матија Бећковић.

Уместо преузимања одговорности и подношења оставки, унутар ДС је отпочела грозничава изборна трка за опстанак у политичком и страначком животу. Формирају се изборни штабови, појављују старе и проверене клијентелистичке групације и лобистичке групе. То је само јасан знак да се и ДС и након овог катастрофалног изборног пораза и даље креће у свом затвореном олигархијском кругу у коме доминирају истрошени и анахрони политички и страначки функционери, који могу само да коначно докрајче ову странку, а никако не могу да је ревитализују и консолидују. Јер шта више мора да се деси да се унутар ДС покрену неопходне и неодложне радикалне кадровске и програмске промене које ће овој странци вратити толико потребан морални интегритет, афирмисати нове и неистрошене људе и идеје. То је једини начин да се покрене чланство и присталице из дубоке неверице и летаргије.

Сада може бити формиран само један штаб у ДС, а то је онај у који ће се сливати оставке њених најодговорнијих функционера. Јер толико пута се показало да се озбиљније и далекосежније промене унутар ДС не могу одвијати у оквиру постојећих етаблираних и ушанчених олигархијских кругова, већ је неопходно отворити процес који ће омогућити најширу расправу о узроцима пораза на изборима, али и створити простор за равноправну изборну утакмицу у којој ће учествовати што шири круг чланства и нових кандидата.

Сама чињеница да се доводи у питање учешће чланства на непосредним изборима у странци довољно говори да се страначка олигархија неће повући без озбиљног политичког притиска који ће доћи пре свега из редова чланства које је сада апсолутно маргинализовано и без икаквог реалног политичког утицаја.

Једино разлагањем и демонтирањем успостављене страначке номенклатуре и сада преовлађујућег олигархијског страначког устројства могу се створити услови да ова странка не дође изнова у ситуацију да прелажење изборног цензуса проглашава за спасоносни успех и велико политичко достигнуће. Предраг Милојевић, наш велики новинар и хроничар политичког живота у Србији, пишући о Николи Пашићу, изрекао је велику истину о важности спознаје о завршетку једне политичке епохе. „Као и много пута до сада и њему се десило да није схватио и осетио да је дошло време да се повуче из политичког живота.“

А управо се завршава једна епоха у деловању и историјском развоју не само Демократске странке. Да би она спремно дочекала нове политичке изазове, она мора да доживи пре свега радикалне кадровске промене и да коначно профилише своје аутентично идеолошко и програмско становиште. У томе јој неће помоћи истрошени и компромитовани функционерски изборни штабови, ситна политичка трговина и међусобна намиривања и лобирање јер они никако нису она озбиљна и толико потребна залога ревитализације ДС, већ узрок њеног даљег стагнирања и пропадања.

Дошао је тренутак горке и тешке истине за Демократску странку, који указује да се отвара последња прилика да се унутар њених редова покрене свеобухватан процесе укључивања преосталог чланства за њену суштинску обнову и враћање на њене изворне демократске и моралне принципе. Ти принципи су напуштени у време када је страначка олигархија политички прагматизам и политички маркетинг проглашавала за основно политичко средство за освајање и одржавање на власти. Зато је подношење основни и преко потребни услов за враћање толико потребног моралног и личног интегритета у политичко деловање и политички живот ДС.