Пајтићево закаснело "србовање" и напредњачка неспособност јачају сепаратизам у Војводини

Предуго нема слоге у СНС-у око тога ко ће бити њихов покрајински лидер[1]. Време годишњих одмора полако пролази и актуелизује се питање уласка СНС у покрајинску власт.

СНС још увек нема успеха на том подухвату у који се упустила иако је Игор Мировић на време јавност обавестио да је та странка у све ово „увучена[2]“. Како је очигледно изостао улазак СНС-а у „концентрациону“ покрајинску владу, нарочито је нервозна потпредседница (републичке) Владе. У вези с тим, несмотрено је изјавила: „Војводина је важна европска регија и ми из СНС смо са посебном пажњом пратили како су највеће предности Војводине, њена мултиетничност и мултикултуралност, били коришћени у политичке сврхе од стране ДС“[3]. Дакле, како сада ствари стоје, судећи по изјави потпредседнице (републичке) Владе, „европска регија“ уз сву историју илегалности њеног успостављања у Војводини не представља проблем СНС-у, већ је проблем начин њеног коришћења од стране ДС-а. Сличне ставове је изнео и потпредседник СНС-а Горан Кнежевић[4].

Напредњачки разлози за „концентрисање“ покрајинске владе

Математички збир свих покрајинских посланика који не припадају ДС-у у Скупштини АПВ давао је могућност да ДС буде надгласана танком већином. Међутим, танка већина даје велики значај малим учесницима будуће могуће коалиције, па се они редовно предомишљају и подижу цену своје подршке у реконструкцији покрајинске владе .

Стога је СНС била много расположенија за „концентрациону владу“ о којој је још пролетос говорио Пастор. За нестрпљивије кадрове СНС-а могло је бити пет важних разлога због којих би делили фотеље са "пајтићевцима".

Са становишта политичке трговине, учешће ДС у широкој коалиционој покрајинској влади смањило би апетите будућих малих покрајинских партнера СНС-а гладних власти и користи од постигнутог положаја. Широка подршка „концентрационој“ покрајинској влади би оборила цену подршке малих партнера, а осим тога, политичку цену не би плаћао само СНС, већ и ДС и СВМ.

Становишту српских Мађара би се све могло представити као испуњење обећања о повећаном утицају СВМ-а у покрајинској власти, пошто је сам Пастор предложио „концентрациону владу“.  СНС би своју кооперативност могао да користи као важан доказ спровођења пролетошњег противуставног споразума са СВМ-ом[5]. Осим тога, повећање утицаја СВМ-а могло би се у коалиционој влади лакше дозирати, што укључује избегавање да кадар СВМ-а дође на чело покрајинске владе.

Са становишта унутрашњег кадровског менаџмента СНС-а, останак Пајтића и ДС-а (по цену жртвовања Драгослава Петровића) на челу покрајинске владе, отклонио би „проклето питање“ ко ће из СНС-а заузети Пајтићево место. Унутрашња партијска моћ Мировића, Кнежевића, Вучевића, Матејина и Милованчева би се останком Пајтића кадровском еквилибристиком централе и даље лако могла одржавати у равнотежи. 

Са становишта међународног маркетинга, СНС би уз ДС у покрајинској влади изгледала конструктивније и кооперативније утицајним страним партнерима из ЕУ који сумњају хоће ли та странка наставити преображај наше Војводине у њихову „европску регију“.

Са становишта политичког популизма, останак ДС-а у „концентрационој“ покрајинској влади би СНС-у (и свима осталима) омогућио будуће преваљивање кривице за све невоље Војводине на ДС. Истовремено са почетком преговора о „концентрационој“ покрајинској влади, јавности је саопштено да се коначно припрема озбиљна истрага о улози челних људи покрајинског ДС-а у злоупотреби наших новаца[6].

Понављам, СНС је у целу причу „увучена“ и очигледно ни у њој није било јединственог става. Пајтић је глатко одбио „концентрацину“ покрајинску владу са СНС-ом.

Ламент над српским становиштем

Пајтић „уме да се чува“, ником не верује, препознаје скривене опасности и, кад год постане густо, измигољи се. Признао је Вучићу „неспорну интелигенцију“, али је одбио идеју о „концентрационој“ покрајинској влади због „неприродности“ такве коалиције[7]. Лукаво. Пристанак СВМ-а на улазак СНС-а у реконструисану покрајинску владу Пајтић је учинио беспредметним и умањио политички значај Иштвана Пастора.

Међутим, уз све остале невоље по ДС у Војводини, управо је постала извесна и коначна пропаст Пајтићевог финансијског пројекта у Хрватској[8]. Круг је затворен, па је упоредо с „пристанком“ СНС-а да и ДС учествује у будућој „концентрационој“ покрајинској влади власт челне људе ДС-а у покрајинском режиму суочила са развојним могућностима смера њихове одговорности: од одговорности за наше новце (потрошене на депилаторе, лаворе, четке и вино), ка одговорности за злоупотребу наших новаца у РБВ и покрајинским фондовима. Али, ми не смемо да заборавимо да је у управним одборима пропале РБВ и пропалог Фонда за развој Војводине једнако поред Пајтића учествовао и Иштван Пастор.

Будућност је та која ће показати еволуцију одговорности Бојана Пајтића и њен политички смисао. После деценију и по немилосрдног трошења наших новаца у покрајини, шеф (републичког) ДС-а је српској јавности понудио наду у сопствену реконверзију ка српском становишту, објављујући Epistolae ex Ponto, на страницама београдске Политике[9]. А управо он је деценију и по командовао читавом армијом аутономашке бирократије која је противно српском становишту спроводила претварање наше Војводине у илегалну европску регију[10] у европској Србији. Страх од могуће сопствене политичке пропасти учинио је да се сети и „српске Србије“, војводе Мишића, Чарнојевића, Црњанског и његовог српског становишта... „Декларацију од десети травња“ 2013. године[11], међутим, Пајтић је писао управо са антисрпског становишта.

Дакле, Пајтићев ламент над српским становиштем је превара. Одмах пошто је у Београду објавио тезе о својој привржености „српској Србији“ и српском становишту, његов покрајински одбор из Новог Сада тражи за своју европску регију полицијску и пореску управу одвојену од Србије[12]. То ДС до сада није захтевала, већ само ЛСВ и ЛДП.

Напредњаци су пропустили прилику да натерају власт АПВ на поштовање демократских принципа и да после доношења Статута распише изборе[13]. Напредњачка брзоплетост ради уласка у покрајинску владу навела је Пајтића на скрнављење „српског становишта“ у националној јавности, а у покрајинској политици произвела је суштински искорак према сепаратизму ПО ДС-а у вези са покрајинском полицијском и покрајинском пореском управом[14], што никад до сада није био случај! Ово већ увесељава оне који брукају социјалдемократију у Војводини[15].

Јасно је да Пајтићева политичка позиција не може дуго опстати растегнута између „српског становишта“ и војвођанског сепаратизма. Реална опасност будућег брзељања напредњачких кадрова у Војводини састоји се у томе да се централа СНС-а може ставити пред свршен чин како би покрајинска бирократија од Србије изнудила нове, много горе уступке ка легализацији европске регије, чије опасности по уставни и спољнополитички положај Србије потпредседница СНС-а није свесна (или јесте!?). 

Стога морам да подсетим да се никако не брзеља са Војводином. Sine iro et studio, правда може победити сепаратизам ако буде правилно артикулисана у облику поретка владавине права[16].