Pajtićevo zakasnelo "srbovanje" i naprednjačka nesposobnost jačaju separatizam u Vojvodini

Predugo nema sloge u SNS-u oko toga ko će biti njihov pokrajinski lider[1]. Vreme godišnjih odmora polako prolazi i aktuelizuje se pitanje ulaska SNS u pokrajinsku vlast.

SNS još uvek nema uspeha na tom poduhvatu u koji se upustila iako je Igor Mirović na vreme javnost obavestio da je ta stranka u sve ovo „uvučena[2]“. Kako je očigledno izostao ulazak SNS-a u „koncentracionu“ pokrajinsku vladu, naročito je nervozna potpredsednica (republičke) Vlade. U vezi s tim, nesmotreno je izjavila: „Vojvodina je važna evropska regija i mi iz SNS smo sa posebnom pažnjom pratili kako su najveće prednosti Vojvodine, njena multietničnost i multikulturalnost, bili korišćeni u političke svrhe od strane DS“[3]. Dakle, kako sada stvari stoje, sudeći po izjavi potpredsednice (republičke) Vlade, „evropska regija“ uz svu istoriju ilegalnosti njenog uspostavljanja u Vojvodini ne predstavlja problem SNS-u, već je problem način njenog korišćenja od strane DS-a. Slične stavove je izneo i potpredsednik SNS-a Goran Knežević[4].

Naprednjački razlozi za „koncentrisanje“ pokrajinske vlade

Matematički zbir svih pokrajinskih poslanika koji ne pripadaju DS-u u Skupštini APV davao je mogućnost da DS bude nadglasana tankom većinom. Međutim, tanka većina daje veliki značaj malim učesnicima buduće moguće koalicije, pa se oni redovno predomišljaju i podižu cenu svoje podrške u rekonstrukciji pokrajinske vlade .

Stoga je SNS bila mnogo raspoloženija za „koncentracionu vladu“ o kojoj je još proletos govorio Pastor. Za nestrpljivije kadrove SNS-a moglo je biti pet važnih razloga zbog kojih bi delili fotelje sa "pajtićevcima".

Sa stanovišta političke trgovine, učešće DS u širokoj koalicionoj pokrajinskoj vladi smanjilo bi apetite budućih malih pokrajinskih partnera SNS-a gladnih vlasti i koristi od postignutog položaja. Široka podrška „koncentracionoj“ pokrajinskoj vladi bi oborila cenu podrške malih partnera, a osim toga, političku cenu ne bi plaćao samo SNS, već i DS i SVM.

Stanovištu srpskih Mađara bi se sve moglo predstaviti kao ispunjenje obećanja o povećanom uticaju SVM-a u pokrajinskoj vlasti, pošto je sam Pastor predložio „koncentracionu vladu“.  SNS bi svoju kooperativnost mogao da koristi kao važan dokaz sprovođenja proletošnjeg protivustavnog sporazuma sa SVM-om[5]. Osim toga, povećanje uticaja SVM-a moglo bi se u koalicionoj vladi lakše dozirati, što uključuje izbegavanje da kadar SVM-a dođe na čelo pokrajinske vlade.

Sa stanovišta unutrašnjeg kadrovskog menadžmenta SNS-a, ostanak Pajtića i DS-a (po cenu žrtvovanja Dragoslava Petrovića) na čelu pokrajinske vlade, otklonio bi „prokleto pitanje“ ko će iz SNS-a zauzeti Pajtićevo mesto. Unutrašnja partijska moć Mirovića, Kneževića, Vučevića, Matejina i Milovančeva bi se ostankom Pajtića kadrovskom ekvilibristikom centrale i dalje lako mogla održavati u ravnoteži. 

Sa stanovišta međunarodnog marketinga, SNS bi uz DS u pokrajinskoj vladi izgledala konstruktivnije i kooperativnije uticajnim stranim partnerima iz EU koji sumnjaju hoće li ta stranka nastaviti preobražaj naše Vojvodine u njihovu „evropsku regiju“.

Sa stanovišta političkog populizma, ostanak DS-a u „koncentracionoj“ pokrajinskoj vladi bi SNS-u (i svima ostalima) omogućio buduće prevaljivanje krivice za sve nevolje Vojvodine na DS. Istovremeno sa početkom pregovora o „koncentracionoj“ pokrajinskoj vladi, javnosti je saopšteno da se konačno priprema ozbiljna istraga o ulozi čelnih ljudi pokrajinskog DS-a u zloupotrebi naših novaca[6].

Ponavljam, SNS je u celu priču „uvučena“ i očigledno ni u njoj nije bilo jedinstvenog stava. Pajtić je glatko odbio „koncentracinu“ pokrajinsku vladu sa SNS-om.

Lament nad srpskim stanovištem

Pajtić „ume da se čuva“, nikom ne veruje, prepoznaje skrivene opasnosti i, kad god postane gusto, izmigolji se. Priznao je Vučiću „nespornu inteligenciju“, ali je odbio ideju o „koncentracionoj“ pokrajinskoj vladi zbog „neprirodnosti“ takve koalicije[7]. Lukavo. Pristanak SVM-a na ulazak SNS-a u rekonstruisanu pokrajinsku vladu Pajtić je učinio bespredmetnim i umanjio politički značaj Ištvana Pastora.

Međutim, uz sve ostale nevolje po DS u Vojvodini, upravo je postala izvesna i konačna propast Pajtićevog finansijskog projekta u Hrvatskoj[8]. Krug je zatvoren, pa je uporedo s „pristankom“ SNS-a da i DS učestvuje u budućoj „koncentracionoj“ pokrajinskoj vladi vlast čelne ljude DS-a u pokrajinskom režimu suočila sa razvojnim mogućnostima smera njihove odgovornosti: od odgovornosti za naše novce (potrošene na depilatore, lavore, četke i vino), ka odgovornosti za zloupotrebu naših novaca u RBV i pokrajinskim fondovima. Ali, mi ne smemo da zaboravimo da je u upravnim odborima propale RBV i propalog Fonda za razvoj Vojvodine jednako pored Pajtića učestvovao i Ištvan Pastor.

Budućnost je ta koja će pokazati evoluciju odgovornosti Bojana Pajtića i njen politički smisao. Posle deceniju i po nemilosrdnog trošenja naših novaca u pokrajini, šef (republičkog) DS-a je srpskoj javnosti ponudio nadu u sopstvenu rekonverziju ka srpskom stanovištu, objavljujući Epistolae ex Ponto, na stranicama beogradske Politike[9]. A upravo on je deceniju i po komandovao čitavom armijom autonomaške birokratije koja je protivno srpskom stanovištu sprovodila pretvaranje naše Vojvodine u ilegalnu evropsku regiju[10] u evropskoj Srbiji. Strah od moguće sopstvene političke propasti učinio je da se seti i „srpske Srbije“, vojvode Mišića, Čarnojevića, Crnjanskog i njegovog srpskog stanovišta... „Deklaraciju od deseti travnja“ 2013. godine[11], međutim, Pajtić je pisao upravo sa antisrpskog stanovišta.

Dakle, Pajtićev lament nad srpskim stanovištem je prevara. Odmah pošto je u Beogradu objavio teze o svojoj privrženosti „srpskoj Srbiji“ i srpskom stanovištu, njegov pokrajinski odbor iz Novog Sada traži za svoju evropsku regiju policijsku i poresku upravu odvojenu od Srbije[12]. To DS do sada nije zahtevala, već samo LSV i LDP.

Naprednjaci su propustili priliku da nateraju vlast APV na poštovanje demokratskih principa i da posle donošenja Statuta raspiše izbore[13]. Naprednjačka brzopletost radi ulaska u pokrajinsku vladu navela je Pajtića na skrnavljenje „srpskog stanovišta“ u nacionalnoj javnosti, a u pokrajinskoj politici proizvela je suštinski iskorak prema separatizmu PO DS-a u vezi sa pokrajinskom policijskom i pokrajinskom poreskom upravom[14], što nikad do sada nije bio slučaj! Ovo već uveseljava one koji brukaju socijaldemokratiju u Vojvodini[15].

Jasno je da Pajtićeva politička pozicija ne može dugo opstati rastegnuta između „srpskog stanovišta“ i vojvođanskog separatizma. Realna opasnost budućeg brzeljanja naprednjačkih kadrova u Vojvodini sastoji se u tome da se centrala SNS-a može staviti pred svršen čin kako bi pokrajinska birokratija od Srbije iznudila nove, mnogo gore ustupke ka legalizaciji evropske regije, čije opasnosti po ustavni i spoljnopolitički položaj Srbije potpredsednica SNS-a nije svesna (ili jeste!?). 

Stoga moram da podsetim da se nikako ne brzelja sa Vojvodinom. Sine iro et studio, pravda može pobediti separatizam ako bude pravilno artikulisana u obliku poretka vladavine prava[16].