понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Парада репресије и националног понижења
Политички живот

Парада репресије и националног понижења

PDF Штампа Ел. пошта
Драшко Кујовић   
четвртак, 02. октобар 2014.

Заврши се још једна фарса око тзв. Параде поноса, на задовољство однарођених државних функционера, тзв. опозиције, ЛГБТ агитатора, и наравно, њихових заједничких налогодаваца са „врлог“ и „демократског“ Запада. Премијер се похвалио како се тиме показало да имамо „озбиљну државу и друштво“ који могу да „заведу ред“, а империјални гувернери Србије и бриселски комесари брже-боље су истакли како је Србија тиме направила „значајан корак ка ЕУ“.

Нисам сигуран да је завођење реда од стране државе само по себи разлог за задовољство, и доказ њеног „демократског капацитета“. Јер ред постоји понајвише у конц-логору. А Београд је у недељу на то личио, само што су уместо жице и појединих стражара, стајали многобројни кордони полицајаца у пуној ратној опреми, са све борним колима и хеликоптерима који су непрестано прелетали центар града. Ко је био унутар логора, а ко изван њега, тешко је рећи. Најближе истини је да су у њему били малобројни парадери, али ништа мање, многи Београђани који тог дана нису могли да изађу из својих зграда или у њих уђу.

Не верујем да су ови други одушевљени „благодетима“ реда које је демонстрирала држава са својим репресивним апаратом. Као што то сигурно није осетио, да лакрдија и апсурд буду већи, сам премијеров брат који се о тај ред „очешао“. Но, у случају овог другог, има ту неке народне мудрости и логике. „Ко се мача лати, од њега ће и погинути“. Или бар проћи разбијене главе и леђа.

Да наше друштво овакав сценарио није поздравило, и да зато премијер нема нимало разлога да се на њега позива, потпуно је очигледно. Највећи број Београђана јесте остао код кућа или се на други начин клонио ужег центра града. Потпуно нормално и очекивано, када се у тај град сконцентрисала читава полицијска машинерија коју ова држава поседује, са јасном демонстрацијом (прекомерне) силе, тј. сигналом да се са њима „не треба качити“. Они храбрији, којих је било далеко више него шетача унутар кордона, стајали су испред њих, било да својим присуством искажу незадовољство читавом ствари, било из чисте знатижеље. Моја маленкост је имала можда више други него први мотив, с обзиром на занимање за друштвене феномене и њихову анализу. Обишавши скоро читав круг, дошао сам коначно до места где се бар мало могла видети тура којом је „Парада“ требало да прође. То је било на раскрсници Булевара краља Александра и Ресавске, наспрам Цркве светог Марка. Раздаљина је била најмање 50м, а између су стајала два кордона споменутих Робокапова. Нисам одстајао ниједан минут, а пришао ми је један Робокап и рекао да не могу ту да стојим. Кога ли сам ја и шта ту угрожавао, бога питај. Толико о мојим правима и њиховом поштовању. Изгледа да је било забрањено чак и радознало гледати у правцу „Параде“. Ако ћемо опет по народној, то парадерима никако не служи на част. Наш народ јасно каже у шта се не гледа.

Да ли онда оваква представа, плаћена милионима динара из наших џепова, а коју нисмо смели ни да погледамо, има икаквог смисла? Наравно да не, осим за оне који су били на сцени сабласно испражњених централних београдских улица, и дивили се самима себи. Тако је један од водећих ЛГБТ активиста Бобан Стојановић прогласио овај несрећни игроказ „успехом“. У чему важном су они успели, питам се. Јесу ли на овај начин повећали подршку својим акцијама и идејама у јавном мњењу? Јесу ли смањили дистанцу између себе и осталих грађана?

Други активиста, Горан Милетић, поверио се „Дојче велеу“ да су се осећали „као у гетоу“. Да ли је то била жалба или похвала, не знам. Није искључено да је ово друго, јер очигледно само у таквој инсценираној режији и атмосфери током својих „парада“, у којој су ограђенима кордонима до зуба опремљених полицајаца, они одржавају привид да су некаква угрожена мањина, и на том „ореолу“ добрано паразитирају и профитирају. Изван тих (мело)драмских илузија, у стварном, свакодневном животу, они су обични грађани на које нико не обраћа пажњу. Зато ће дан када они организовано буду шетали улицама, без масивне и застрашујуће полицијске заштите, а игнорисани или бојкотовани од других, бити дан урушавања њиховог сићушног покрета и његових сумњивих циљева. Али за то је потребно да остали довољно очврсну да не наседају на њихове провокације.

О овогодишњем „Прајду“ похвално се изразила и Соња Лихт. „Не може свака шуша да изазива државу“, узвикује она, и честита држави на завођењу реда. Какво величање и обожавање државне силе од стране истакнуте перјанице „невладиног“ сектора?! Сетимо се шта су некада говорили о држави и полицији. Када је, на пример, полиција почетком 1997. године, после читава два месеца шетања опозиционара који су, између осталог, тиме ускраћивали другим грађанима слободу кретања (превоз је у тим деловима града био паралисан), блокирала само једну уличицу (Коларчеву), дигла се бука и харанга о „диктатури“ и „репресији“. Полицајце су свакакве шуше на разне начине исмевале и понижавале, нарочито истичући да су доведени из унутрашњости. И никоме од њих у Коларчевој, упркос томе, није фалила длака с главе, напротив, приређивали су ту своје перформансе и сјајно се забављали. Но добро, сви знамо да је Милошевићева држава била далеко демократскија од Вучићеве. То свакако знају новинари Алоа, чији је лист ових дана заплењен због писања о плати бившег „напредњачког“ министра Кнежевића. То зна полицајац који је приведен на саслушање само због коментара на Фејсбуку (нека приведу онда хиљаде других који на интернету, јер другде не могу, криткују ову власт). То зна и отворено каже чак и Оља Бећковић чија је емисија, по вољи „Првог“, укинута на Б92.

Лихтова нам је још одржала предавање како се „Парада поноса“ несметано одвија у „пристојним земљама“. Потегла је она и већ познату, офуцану жваку о „ромофобији“. Не верујем да је ова вајна „заштитница“ права мањина поклонила иједан цент Ромима од својих империјалних донација. Али зато вређа и грди наш народ за „ромофобију“. Колико те појаве има у нас, нека каже још једно лично сведочанство. Пре неког времена био сам у ПИО фонду, ред, као и обично, подугачак. Али, за свега пола сата видео сам два пута да Роми буду примљени преко реда јер су са собом носили децу, иако је на шалтеру писало да предност имају само инвалиди и труднице. Сем једног млађег човека који је бурно на то реаговао, остали су ћутали и пуштали да тако буде. Толико о нашој „ромофобији“ (на страну понашање Рома по градском превозу итд). После свега, не чуди да понекад помислим да Срби у Србији, као Срби, имају најмање права.

Ценимо високу „емпатију“ када се каже да је „целокупно друштво угрожено ако је угрожен макар један члан тог друштва“. Али, било би лепо када би они који то ових дана трубе поводом геј параде јавно и одлучно истицали и бранили, и били саосећајни и борбени, када су у питању, рецимо, Срби са Косова, радници, ратни војни инвалиди, настрадали од поплава, и многи други, на разне начине, угрожени у нашој земљи? Или госпођа можда не сматра ове припадницима нашег друштва?! У сваком случају, она, као и „Господар“ нам, говори о потреби за „мењањем свести“, и то од малих ногу. „Нећемо моћи да живимо слободно и да искоренимо дубоке предрасуде без темељних мењања основних вредности, а то почиње у забавишту, школи, током даљег образовања“.

Пошто је ово речено у контексту „Прајда“, шта је то него порука да већ од забавишта деца треба да се индоктринирају да је хомосексуалност нормална ствар, да хомосексуалци имају право да склапају бракове и усвајају децу, да је нормално да дете има две маме или двојицу тата, и ко зна шта све не. Можда је ово слобода, просвећеност и напредак, али само за једну страну света. Одакле Лихтовој право да овај систем вредности сматра универзалним, и да га треба наметнути, сасвим нетолерантно, остатку човечанства?!

Посебно место у читавој овој скаредној представи имају западни амбасадори и ЕУ-функционери који су, још у већем броју него раније, присуствовали „Паради“ и дали јој подршку. Ведри и насмејани, без имало гриже савести, шетали су и сликали се поред руинираних објеката злочиначке агресије њихових држава. Било је то мучно понижавање наше земље и свих жртава НАТО бомбардовања. Све то уз раније упозорење министра полиције да „нико не руши ни нашу земљу, ни наш град“ намењено домаћим „десничарима“, „есктремистима“ и „хулиганима“. А има ли већих екстремиста и хулигана од оних који су три месеца, све разорније и убиственије, рушили Србију и Београд?!

Међу представницима агресорских земаља предњачио је амерички амбасадор Кирби, који се иначе све јаче намеће и уплиће у послове наше државе и друштва, укидајући њихов суверенитет (последње је потписивање споразума о доласку ФБИ агената у Србију да „помогну изградњу инсистуција“, читај инфилтрирају се још више и директније у „наше“ службе безбедности). Још једном је изнео своје халуцинантне визије о „све бољој атмосфери“ у Србији. Уосталом, кроз његове наочаре Србија ни не може другачије изгледати него тако искривљено, будући да се креће само у кругу домаћих слугу који верно извршавају наређења његове земље, осталих припадника од(на)рођене елите и, овог пута, „веселих“ дечака и девојака. Па ко у таквом окружењу не би био оптимиста. Да је он или неко други који су тако одлучно и одушевљено подржали „Прајд“ и у њему учествовали, макар једном посетио протесте Срба са Косова који траже своје нестале, или штрајкове опљчканих и изгладнелих радника, верујем да слика у њиховим очима не би била тако светла и шарена као код дугиних боја.

То је проблем и овдашњих ЛГБТ лидера. Да им је заиста циљ да унапреде положај те заједнице, смање напетост друштвене атмосфере у погледу „Прајда“, и премосте јаз који их тренутно дели од остатка становништва, једна од првих ствари коју би урадили је да се дистанцирају од представника сила које нису омиљене у нашем народу, и њихове подршке. Јер значајан део антипатија према „Прајду“ и његовим организаторима настаје и одржава се управо због те њихове блискости са империјално-агресорским структурама. Али, то овима очигледно није циљ, него управо обрнуто, упорно и континуирано провоцирање јавног мнења не само својим проблематичним захтевима, него и отвореном присношћу са онима који у много чему угрожавају нашу земљу и народ.

На крају, не може се не прокоментарисати инцидент везан за пребијање Вучићевог брата којим се затрпава медијски простор. Вучић је одмах рекао да је дошло до „прекорачења овлашћења“ од стране полиције. И по ко зна који пут патетично изигравао жртву, у тренутку када се приводе, или из медијског простора уклањају они који нису његови обожаваоци. Његов брат Андреј је заузврат обасуо јавност изливима „патриотизма“ и братске љубави. Све ово можда може да упућује на још једну манипулацију којом се господар покушава представити другачијим него што јесте, и тако закамуфлирати и забашурити своје (анти)национално штеточинство.

Како год, тешко да је полиција прекорачила у овом случају своја овлашћења, јер ни остали грађани нису могли да прођу поред или кроз кордон, да би стигли до својих кућа или обавили неки посао. Зато ће пре бити да је полиција прекомерно употребила силу у спровођењу овлашћења (што не значи да није била испровоцирана), а не радила нешто мимо њега. Вучић рече и да његов брат неће никога гонити. Али, ако неће он, хоће Небојша Стефановић, који се ионако уживео у улогу Вучићевог пса-чувара. Он је одмах суспендовао полицајце који су учествовали у инциденту, и пре него што је истрага почела, а камоли завршила се. Питамо се да ли ће исто тако енергично Стефановић реаговати нпр. поводом пребијања младића са Косова који је вербално напао његовог партијског друга Марка Ђурића, што је такође неадекватна реакција и прекомерна употреба силе, а вероватно и прекорачење овлашћења (има ли право Ђурићево обезбеђење да бије оне који га физички не угрожавају?). Да ли неке друге, „обичне“ грађане може да прати премијерово обезбеђење у сврху потенцијалне заштите (како рече министар Гашић), као што је пратило његовог брата? И да ли ће „заштитник грађана“ Јанковић овом младићу исто тако одлучно понудити помоћ као што се одмах препоручио Андреју Вучићу?

По свему судећи, ово су све реторичка питања, на која се одговор унапред зна, а он је негативан. Тешко да друге друштвене мањине или већина у Србији могу да рачунају на „координисани рад неколико месеци са људима из највиших кругова власти“ који су, по речима ЛГБТ лидера Стојановића, имали он и његови сарадници. И да неки други угрожени појединци могу да добију заштиту, помоћ директно од „заштитника грађана“ или брзу истрагу у случају да су оштећени, као што се све то може Андреју Вучићу. Нема другог закључка него да су Вучићев брат и „топла браћа“ у Србији много "једнакији" од свих осталих. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер