Почетак буне против нахија

Боже мили! Чуда великога!

Кад се комадаше по земљи Србији,

По Србији земљи да отргне

И да нова постане држава,

Ту Крезови нису ради власти;

Нит' су ради Eвропејци издјелице,

Ал' је рада сиротиња раја,

која територије давати не може,

Ни трпити ев-ропскога зулума;

Често се може чути како смо заточеници прошлости. Међутим, прије би се рекло да само заточеници обећане будућности, због које смо, како ствари стоје, исјекли само бијели дио наше заставе. Свакако, ми смо заробљени и као да смо у пећини из Платоновог мита, слобода за нас постоји само као привид. Одузели су нам слободу, сада нам одузимају и земљу, јер сходно савременој рационализацији, мали народи треба да имају мање затворе.

Жицом са гусала завезали су нам руке. Не дају нам више да пјевамо о својим мукама, јер кад пјевамо о својим мукама ми у ствари пјевамо о њима. Такве су тренутно прилике у београдском пашалуку.

Наш проблем више нису толико дахије. На њих смо на неки начин већ навикли. Отишле су старе дахије. Остале су нахије. У новим нахијама рађају се нове дахије. Нема за Србе данас већих дахија од нахија. Дахије су сјекле кнезове, а нахије сијеку земљу. Словенски храст се данас тако лако цијепа, као да нема никаког чворишта и никаве кврге у себи, која би бар мало намучила оне који нас упорно цијепају. Или смо се, пак, помирили с тим или можда још увијек нисмо свјесни да ћемо тако исцијепани и уситњени другима служити за огријев, сложен између западног и источног котла. И шта нам послије вриједи жар наше борбе, ако је тај жар у туђем котлу.

Зато је буна против нахија насушна потреба нашег духа који већ дуго клечи и требао би напокон да устане. То је прије свега морални устанак. Комадање државе је истовремено и комадање духа који се само у цјелини остварује као такав.

Пратећи хегелијанску мудрост, чији смисао нам се овдје отвара попут врата на која куцамо спрегом државе и духа, долазимо до рефлексије државне партикулације, коју можемо разумјети као партикулацију објективног духа, дакле, морала, права и обичајности. Све ово се наводи да би се описала потреба систематског рада на развоју наше свијести као процесу који је усмјерен ка цјелини, а не фрагментацији која не подразумијева дијалектички однос између цјелине и дјелова, идентитета и разлика.

С друге стране, развој наше свијести парализован је нахијском логиком која нам се увукла под кожу и манифестује се не само као криза идентитета, већ може имати и много озбиљнији и далекосежније посљедице. Стога је рад на овом пољу у ствари духовно лијечење о коме држава готово никако води рачуна. Презир апстрактног као безначајног и бескорисног, оставља конкретне проблеме. Али тај презир је погубнији него што се обично мисли.

Обликовање свијести од стране савремене цивилизације и њених инструмената, а ту смо прије свега упућени на медије, гуши свако апстрактно знање, тако што га потапа у мору несуштинског знања, које је само привидно ослобођено односа према апстрактном, а наводно стављено у однос према конкретној стварности. Управо то погодује развоју нахијске логике код нашег човјека, који на прави начин не може да појми однос идентитета и разлике, који стоје у суштинској вези, па тако немамо идентитета без разлике нити разлике без идентитета.

Упркос томе, ми имамо, рецимо, тенденцију формирања војвођанског националног идентитета, као и процесе националног инжењеринга са географским материјалом у другим крајевима гдје живе људи који баштине наш културни образац. Но, ерозија српског националног бића се не зауставља ни у Србији. Против даље ерозије земље добро је посадити тополе. А од тополе па до Равне горе требаће нам најприје духовне, моралне страже, како би сачували оно што имамо. Логички процес класификације упућује нас на чињеницу да сваки род има своје врсте. Тако тврдити, на примјер, да су Војвођани нација, културолошки самостална и независна од било које друге нације, која уз њу, према томе, коегзистира, једнако је тврђењу да Дунав није ријека, већ напросто само Дунав.

Неподношљивост даљег кројења нових национални ношњи од наше коже, чанак у крви, јесте, дакако, нешто против чега се мора устати. Најприје духовном побуном, на којој треба темељити сваку другу буну. Иницијатива за спас Србије је својеврсна платформа за буну против нахија. Овај проблем посебно третирају трећа и четврта тачка тог документа, усмјерене против погубног пропагирања сецесионизма у Србији. Ампутирање дијелова државног тијела мора се зауставити. И то би нам морао бити један од главних приоритета. У том погледу, свијест и морал морају бити предмет систематске бриге и институционално обликованог интересовања. Констатације чувених социолога о значају идеја, вриједности и етике за постизање друштвених промјена, не треба тако лако занемарити.

Буна против нахија је револуција мишљења, која нам је нужно потребна, а која до сада, упркос томе, очито није извршена. Можда је управо то бољка наше данашње културе. Мора се чути вапај потлаченог духа, који се данас не чује од јаке музике у култури забаве која камуфлира наше робовање.

Ми данас немамо кнезове, али имамо Крезове, који се због богатства које имају не могу посјећи. Немамо ни кубуре, али кубуримо са свим и свачим. Али да будемо бољи треба нам добар повод, а не добар провод. Као и буна против дахија, буна против нахија иде у прилог српске државности. Она је израз слободољубља српског духа. Ако ништа, нека се бар зна да смо се бунили, јер као што рече наш нобеловац: „Све што постоји овдје, проклето је на борбу без краја.“ А ми ћемо о томе пјевати. Кад поново склопимо гусле.