недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Под којим је то „околностима“ Србија спремна да призна независност КиМ и да ли уопште смеју да постоје такве околности
Политички живот

Под којим је то „околностима“ Србија спремна да призна независност КиМ и да ли уопште смеју да постоје такве околности

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 05. јун 2018.

За почетак, морам да похвалим овај извештај који је заиста исцрпан, добар и професионалан, као што је мање-више добри и професионални готово сви материјали који долазе из Министарства спољних послова. То прилично штрчи, односно, у позитивном смислу одудара од највећег дела материјала који нам овде стижу из разних министарстава – текстови из МИП-а су мање  бирократски, информативни су и знам да многе колеге те материјале чувају као едукативни материјал.

Мене увек радује када се види да нека институција у овој земљи ради и да се још увек труди да колико-толико функционише, а знамо како је, из различитих разлога, то тешко и иначе, а посебно у земљи каква је данашња Србија. Додао бих, из угла опозиционог посланика, да је ово готово право чудо, с обзиром на власт коју Србија тренутно има, мада, поштено говорећи, није у том погледу било сјајно ни раније. (А ви, претпостављам, сматрате да је било и горе.)

Охрабрујући тренд повлачења признања „Косова“ од стране неких земаља, али...

У сваком случају, оно што је у овом извештају треба похвалити јесте борба за  смањење броја чланица УН које су признале независност „Косова“ и резултати који се у тој борби бележе. Неки се у нашој  јавности томе подсмевају кад кажу: „Шта нам значи Бурунди? Шта нам значи Гвинеја Бисао?“. А, с друге стране, када су признавале „Косово“, нико се није питао какве су то земље. У Генералној скупштини УН сваки глас је исти и сваки се важи. И сваки поен у тој утакмици злата вреди.

Мени је драго што чујем од министра да је борба против независности „Косова“ приоритет у различитим аспектима, укључујући и овај аспект  борбе за повлачења међународног признања „Косова“ од стране неких земаља, односно да сте Ви, како рекосте, „дали налог да то буде приоритет наше дипломатске мреже“. Мада, требало би да се подразумева да је то дипломатски приоритет. Наравно да јесте и наравно да тако треба да буде. И лоше је што Ви то уопште морате да истичете, и што ја то морам да похваљујем, јер би то требало да се подразумева – да је борба за спречавање независности и борба за повлачење међународног признавања „Косова“ наш спољнополитички и државни приоритет.

Међутим, упркос свему реченом, имам једну озбиљну дилему, и у вези са тим сам у последње време неколико пута постављао питање у Скупштини, али на њега никако да добијем одговоре од Министарства спољних послова. Ово министарство сам раније хвалио због чињенице да уредно одговарају на посланичка питања, али сада су ти одговори напрасно престали да стижу. Не знам да ли је у питању нека грешка у комуникацији, или поштар не може да ме нађе и не стиже да их уручи. Моје питање се тицало недавно одржаног Самита у Софији „ЕУ - Западни Балкан“. Питао сам врло јасно и конкретно: да ли Србија ради на координацији својих дипломатских напора са Шпанијом у покушају заједничког наступа на том самиту?

Наше учешће на самиту у Софији било једна врста дипломатског и спољнополитичког понижења

Мада, за мене је и та ћутња била нека врста одговора. Наиме, јасно је да није било адекватне координације. На крају крајева, Маријано Рахој није дошао у Софију (а у међувремену је, ево, и смењен), Шпанија је у различитим аспектима бојкотовала тај скуп, а успут је успела да убаци у завршни документ и неке формулације које и нама одговарају. Немам  илузија да су они то радили из љубави према нама, јер те ставке, наравно, одговарају и самом Мадриду због унутрашњеполитичких проблема с којима се суочава та земља. Али, свеједно, то је слично као са овим повлачењем признања. Када се повлачи признање „Косова“, неко каже – ма, то је мала и безначајна земља. А када се признаје онда кажу: „ево, још једна земља је признала“. Е, тако и овде, када многи признају независност „Косова“ онда се то прихвата здраво за готово, а када се неко бори против тога и подржава нас, као Шпанија или Русија, онда се каже како они, тобоже, „то раде због својих интереса“. Па, шта? И ови који признају такође то раде из неких својих интереса. Но, нама би ваљда требало да буде ближи интерес оних чији се интерес поклапа са нашим, него они чији су нам интереси супротстављени? Дакле, мислим да та координација с Мадридом није била добра, или барем није била довољна и да је – без обзира на то што је ту на крају нађена некаква „компромисна“  формулација у представљању, на шта ћете се Ви вероватно позивати – наше учешће на самиту у Софији било једна врста дипломатског и спољнополитичког понижења.

Иако је то, као и много шта друго, медијски заташкано, у јавности је остао снажан утисак да се у последње време Шпанија више борила против независности „Косова“ него сама Србија. То је и мој утисак, без обзира на то што, рекох, похваљујем и овo што је у овом извештају наведено да министарство предузима на том плану.

Доста са лажним „балансима“ – хоћемо ли коначно извући логичан закључак из чињенице да није могуће пронаћи додирну тачку са западом по питању КиМ?

Доста са лажним „балансима“ – хоћемо ли коначно извући логичан закључак из чињенице да није могуће пронаћи додирну тачку са западом по питању КиМ?

Ви сами сте, господине министре, малочас, у свом излагању поставили кључно питање које и ја такође постављам: Можемо ли наћи заједнички језик и интерес са Западом када је реч о Косову и Метохији? Мислим да не. Не знам да ли је наша дипломатија тога свесна, али у сваком случају политика актуелне, као и претходне власти изгледа није довољно свесна те чињенице – да је немогуће или да је барем јако тешко наћи заједнички језик, интерес, став или макар најмањи заједнички именитељ са Западом када је реч о независности „Косова“. А имам утисак и да не постоји довољна свест о последицама те немогућности. Дакле, власти нису довољно свесне те чињенице (о немогућности проналаска заједничког језика са западом поводом Косова), а  још су мање свесни последица – а најмање су спремни да извуку конеквенце из те чињенице (чињенице немогућности проналажења заједничког интереса са Западом по том питању). Епилог и последица тога јесте да или „забијамо главу у песак“ и правимо се да не примећујемо ту чињеницу – или је констатујемо, али ништа не предузимамо, нити повлачимо адекватне закључке и импликације из те чињенице.

 Неко се томе радује, али мени је жао што је то тако јер увек је добро кад можете да хармонизујете своје интересе са моћним или најмоћнијим земљама света. Али, ето, не можемо и тога морамо бити свесни и у складу са тим активно радити.

У одељку извештаја који се тиче безбедносне политике на целој страни, па и више од тога, прича се о односима и контактима са НАТО пактом. Ту се помињу бројни сусрети, помињу се Столтенберг, Мичел, Фог, генерал Павел и читав низ контаката са представницима НАТО алијансе итд. А Русија се у читавом овом одељку о безбедносној политици помиње – дословно –  једном, у једној реченици, и то у пакету са Чешком Републиком и Краљевином Шведском

Прелазим на најважнију слабост овог извештаја, којег сам начелно похвалио, али који је, такође, у суштини израз поменуте недовољне свести о значају и последицама чињенице да нема заједничког интереса и хармонизације са Западом по питању Косова и Метохије. У одељку извештаја који се тиче безбедносне политике на целој страни, па и више од тога, прича се о односима и контактима са НАТО пактом. Ту се помињу бројни сусрети, помињу се Столтенберг, Мичел, Фог, генерал Павел и читав низ контаката са представницима НАТО алијансе итд. А Русија се у читавом овом одељку о безбедносној политици помиње – дословно –  једном, у једној реченици, и то у пакету са Чешком Републиком и Краљевином Шведском.

Дакле, то је отприлике пропорција у овом извештају: страница и по о односима са НАТО – а ми смо као „неутрални“ – и у једној јединој реченици једна-две речи о Русији.

Можда је ово случајно, можда се тако то “случајно поклопило“ у овом периоду на који се извештај односи. Али, у суштини, то је тај дисабаланс који помало непријатно имплицира и показује какав је реалан однос „на терену“ наших спољнополитичких и безбедносних напора и активности. Мислим да то није добро и да то мора што пре и колико год је могуће да се промени.

(...) Пошто очито нећу имати прилике да накнадно прокоментаришем одговоре господина министра (јер је председавајући најавио да неће бити даље дискусије), само да у ових преосталих минут и по, кажем две ствари. Прва коју сам пропустио да кажем, а важна је и по Вас позитивна – ја бих волео да ми као одбор, сада, или на некој наредној седници не само начелно подржимо напоре министарства, него и да као званичан закључак овог одбора тражимо од владе да за следећи буџет издвоји више средстава унутар раздела за Министарство спољних послова за активности на спречавању нових или повлачењу постојећих признања независности „Косова“. А што не значи увек само лобирање или мито, већ, просто, омогућавање да наши људи и наше дипломате буду на местима где се о томе одлучује.

Друга и важнија ствар и дилема коју нисам стигао да поделим са Вама овде, а у светлу више или мање похвалних оцена за ове трудове и напоре Вашег министарства – и то је такође једно од мојих неодговорених питања која сам постављао влади –  да ли уопште постоји комуникација и координација спољне политике са председником Републике?

Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност „Косова“? И да ли уопште смеју да постоје такве околности?

Наиме, изјаве председника Републике, и то морам отворено и са жаљењем да кажем, делују доста одударајуће у односу на све оно што ми овде чујемо, не само данас од Вас као министра спољних послова, него чак и од премијерке, када дође у скупштину и одговара на питања. То што они овде кажу углавном звучи тако да се добар део тога може потписати и од нас из опозиције и од, малтене, свих у овој земљи. Али оно што чујемо у интервјуима и у јавним наступима председника Републике делује знатно другачије – од заговарања Бриселског споразума, па до говора о „спремности на компромис“, који у његовој изведби јако мирише на капитулацију, односно на мирење са независношћу и прихватање независности Косова „под неким околностима и условима“. То се више пута  чуло из уста председника ове државе, а више пута је и демантовано од стране министра спољних послова. И зато последња реченица овог мог излагања гласи: Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност „Косова“? И да ли уопште смеју да постоје такве околности?

Хвала.

 (излагање Ђорђа Вукадиновића на 44. седница Одбора за спољне послове Скупштине Србије, 1. јун 2018.)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер