Политички оксиморон Владимира Бебе Поповића

Свакодневно у нашем друштву можемо препознати све бизарније примере компромитовања актуелне политичке и интелектуалне елите. Често се може чути питање да ли смо дотакли дно и можемо ли да потонемо још дубље.

Велики повратак Владимира Поповића и његове живописне екипе коју смо могли да видимо на отварању београдске канцеларије Института за јавну политику очити је пример да на ову дилему можемо одговорити само потврдно. Реч је о својеврсном политичком оксиморону, човек који оличава арканску природу политике и прави је симбол политике која се заснива на закулисним политикантским делатностима сада се јавља као оснивач организације за афирмацију вођења јавне политике.

Заиста је гротескно када професор Правног факултета у Београду Стеван Лилић наводи да је један од основних циљева ове готово "хуманитарне организације" да помогне у остваривању јавног добра и општег интереса. А били смо сведоци како је оснивач овог параполитичког института служио јавном добру и општем интересу у време када је био сива еминенција вођења јавне политике у влади Зорана Ђинђића.

Било би веома интересантно да председник управног одбора ове организације професор Мијат Дамјановић образложи која се то јавна политика остварује путем слободног приступа државним институцијама и економском и цивилном сектору јер то се може обављати само ако постоји изузетна блискост са владајућом гарнитуром. А овај институт је овај кључни услов већ почео да испуњава, судећи по изјавама подршке актуелној власти. То није никаква посебна политичка алхемија, већ добро познати начин лобистичког и кулоарског вођења политике коју нам је већ раније демонстрирао Владимир Поповић као шеф Бироа за комуникацију у Влади Србије када је цветала слобода штампе и тријумфовала независност медија као јасан израз јавне политике и општег добра. Веома је индикативно да овај доследни делатник и заступник јавне политике има речи хвале за рад актуелне владе и њено залагање да се не свађамо са државама у региону као што је то радила демократска власт, која је учествовала у сатанизацији Црне Горе, јер је однос према грађанима Црне Горе био веома лош.

Ову тврдњу Владимир Поповић поткрепљује очигледним примером јавне политике, оцењујући да само размишља о томе да на власти више није Борис Тадић и његова банда, док за актуелну владу има пуно разумевања и подршку. По свему судећи, Владимир Поповић има озбиљну намеру да нам пренесе изузетно подстицајна и вредна демократска искуства у вођењу јавне политике, коју сада спроводи "транспарентни" режим Мила Ђукановића као прави пример остваривања јавног добра и општег интереса.

Ипак, врхунац у овој презентацији јавне политике је његова изјава да су га издали његови којима је припадао, а при томе заборавља да је увек истицао да није члан Демократске странке. Зато се оправдано поставља питање чију је то „јавну политику“ заступао и спроводио овај некадашњи високи државни функционер у влади коју је водила Демократска странка и њен тадашњи председник Зоран Ђинђић.

Врхунац хипокризије је садржан у његовој тврдњи о таблоидизацији Србије и занемарљивим сукобима у медијима у којима је он био један од готово случајних актера. Ко је онда након демократских промена 5. октобра 2000. године широм отворио простор за све суровију и примитивнију таблоидизацију нашег друштва ако нису људи који нам сада нуде своје добре јавне услуге и помоћ у поспешивању процеса европских интеграција и артикулацији тзв. јавних политика. Наговештава се да ће његов параполитички институт надоместити недостатак вештина код политичара у испуњавању европских стандарда у вођењу јавних политика. Биће занимљиво које ће то вештине препоручивати и афирмисати овај тип организације.

Имајући у виду досадашње искуство у вођењу јавне политике Владимира Поповића, немамо се чему добром и новом надати, биће то још један прилог даљој политикантској таблодизацији и разградњи наше јавности и нашег друштва .