Politika samouništenja

"Hrabro" odstupanje Srbije na Kosovu

U poslednje vreme život u Srbiji sve češće se sa velikom lakoćom uklapa u krilatice i alegorije iz Bunkerovog i Magnusovog Alana Forda. Kosovska politika pri tome nije izuzetak, i lako se može svesti na slavnu maksimu „bolje hrabro ustuknuti, nego kukavički pobjediti“. Već skoro deceniju nas naše vlasti ubeđuju da je svaka nova koncesija prema eufemistično nazvanim „privremenim vlastima u Prištini“ stvar ogromne hrabrosti i istorijske veličine, dok se odgovorna politika zaštite nacionalnih interesa predstavlja kao nekakav kukavičluk, sitničavost i neodgovornost.

Srpske vlasti su tako za prethodnih nekoliko godina hrabro priznale carinski pečat „Republike Kosovo“, hrabro izgradile međudržavnu granicu unutar sopstvene teritorije (koju hrabro štite od srpskih „švercera“, ali ne i od albanskih šumokradica), hrabro su potpisale i odobrile u Skupštini Briselski sporazum koji stavlja „ustavni i pravni poredak Kosova“ iznad Ustava i zakona Srbije, a zatim su ga hrabro primenile i ostavili desetine hiljada građana bez svojih državnih institucija i zakonske zaštite, istovremeno ih hrabro nateravši (uz malu pomoć hrabre žandarmerije, one iste što puca u vazduh da ne bi slučajno morala da uhapsi nekog Albanca koji zaluta preko „granice“) da priznaju kosovsku vladu i sudove, i polože im zakletve u skladu sa „kosovskim ustavom“.

Ako uzmemo u obzir u kojoj meri su srpski zvaničnici i svi mediji u zemlji potencirali „hrabrost“ ovakvih političkih poteza (uzgred, dokazano protivustavnih i protivzakonitih), ispada da bi svaka ozbiljna i odgovorna politika koja štiti srpske građane, imovinu i nacionalnu baštinu na KiM bila nekakav kukavičluk. A u kukavice ispadaju i toliki drugi narodi, poput Grka, Jevreja, Rusa ili Kineza, koji nikako nemaju hrabrosti da načine korake tamo gde su se srpske vlasti dale u trk.

Pogledajmo samo dva najsvežija primera. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u intervjuu za Večernje novosti“ ovih dana izjavio da se na Srbiju vrši pritisak da „potpiše sporazum sa privremenim institucijama samouprave u Prištini kojim bismo regulisali međusobne odnose“ (kao da ga već nije potpisala?), insistirajući da na svim nivoima vlasti u Srbiji „ne sme biti razmimoilaženja“ po pitanju „granice koja se neće pregaziti“, a ta granica je da „Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo“. Dakle, ne samo da je granica „doterana do duvara“ (jer preko toga se ni ne može pomeriti), nego nas predsednik obaveštava da čak i po tom pitanju postoje nekakva „razmimoilaženja“? To zvuči neobično, s obzirom na to da je fraza „Srbija neće priznati nezavisnost Kosova“ izuzetno omiljena kod srpskih mejnstrim političara, koji je papagajski ponavljaju, ubeđeni da je ona dovoljna da se dokaže njihova „patriotska nepokolebljivost“ po pitanju Kosova. Dan ranije i sam premijer Aleksandar Vučić je izjavio da „Srbija neće priznati nezavisnost Kosova“, ali je odmah nakon toga dodao i da sa Prištinom želi uspostaviti „racionalne i razumne odnose“, koji, između ostalog, podrazumevaju da „Srbija nikome na Balkanu ne bude smetnja, niti pretnja“.

Priča o „nepriznavanju Kosova“ je, međutim, jedna velika zamena teza. Nikoga na svetu nije briga da li će neki srpski zvaničnik ikada izgovoriti „Republika Kosovo je nezavisna država“, to je pitanje „intimnih ubeđenja“ srpske političke elite, koja, uzgred, može isto tako verovati da je Aljaska Rusija, Alžir Francuska, a Republika Italija – Vatikan. Ono što zapadne arhitekte „kosovske državnosti“ jedino zanima, tim pre utoliko što se njihovo geopolitičko čedo na Balkanu pokazalo kao nedonošče, jeste upravo to da Srbija operativno dozvoli izgradnju kosovskih struktura, i da ne bude „pretnja i smetnja“ za njihov razvoj i dalju integraciju u kolonijalne strukture EU i NATO. U tom kontekstu tvrdnja „nećemo priznati Kosovo“ pokazuje se kao prazni krik očajnika koji se samoobmanjuje, intimna uteha za političare koji su digli ruke od svojih ustavnih obaveza, ali nisu baš raspoloženi da u očima naroda navuku na leđa Lazarovu kletvu.

Osnivanje Specijalnog suda na Kosovu i nezainteresovanost srpskog državnog vrha

Pogledajmo samo najsvežiji primer ovakve politike! Pripadnici „Srpske liste“, koji su na nagovor Beograda položili zakletvu „kosovskoj državi“ i postali alibi za nastavak otimanja srpske imovine i istiskivanja srpskog naroda na Kosovu, napustili su svoje položaje u „prištinskoj administraciji“ nakon što je čak i njima postalo jasno da je njihova uloga u tim strukturama isključivo ornamentalna, samo da bi se ovih dana vratili nazad, neposredno nakon (slučajno ili ne) završetka još jedne runde briselskih pregovora. Da li je ispunjen neki od njihovih zahteva? Nije. Da li se položaj Srba na Kosovu poboljšao? Nije. Da li su se vlasti u Prištini obavezale na neke ustupke, ili promenu politike prema Srbima? Nisu.

Zašto su se onda vratili? „Da bi podržali osnivanje Specijalnog suda za ratne zločine“ u kosovskom parlamentu, reći će neki poznavalac situacije. To je onaj sud koji treba da se osnuje kao utešna nagrada za Srbe nakon što je međunarodna istraživačka grupa na čelu sa američkim tužiocem Klintom Vilijamsonom odbila da potvrdi navode iz izveštaja Dika Martija, prema kome su kosovski Srbi bili žrtve masovne nelegalne trgovine ljudskim organima. Međutim, kako tvrde američke i evropske diplomate u Prištini, osnovni cilj tog Suda i nije pravda za Srbe, već dodatno utemeljenje kosovske državnosti, sa koje treba „sprati ljagu“ zločina koje su počinili „pojedinci iz OVK“, kako ti zločini više ne bi bili „kamen oko vrata mlade kosovske države“. I ne samo to, odluku o osnivanju ovog suda, iako će u pitanju biti međunarodna institucija, treba da donese „parlament Kosova“, kako bi se kažnjavanje „sporadičnih zločina“ nad Srbima iskoristilo kao povod da se još jednom prizna autoritet „Republike Kosovo“ na teritoriji Kosova i Metohije.

Problem je u tome što su za osnivanje Specijalnog suda u parlamentu u Prištini potrebna dvotrećinska većina poslanika, kao i dvotrećinska većina poslanika manjina. Dakle, taj sud ne može biti osnovan bez podrške kosovskih Srba, ali i bez apsolutne podrške vladajuće koalicije, čiji neki poslanici nisu preterano raspoloženi da formiraju instituciju koja bi sutra mogla da uhapsi njih same. I tu dolazimo do vrhunca apsurda – strane diplomate na Kosovu prete Albancima da će, ako odbiju da oni sami formiraju taj sud, on biti formiran uz pomoć Rusije u Savetu bezbednosti OUN, i samim tim ostaće čak i bez formalne jurisdikcije „kosovskog zakonodavstva“.

Da, vrlo verovatno da je u pitanju samo blef, i da Amerikanci nemaju nameru da zajedno sa Rusima osnivaju fer sud za ratne zločine na Kosovu (ako ništa drugo, taj sud bi pre svega trebalo da sudi Bilu Klintonu, Toniju Bleru, Vesliju Klarku, Medlin Olbrajt itd.), baš kao što je malo verovatno da bi takav sud, ako bi bio osnovan, pokazao išta bolje rezultate od Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ali opet, kako je moguće da niko od srpskih zvaničnika nije ustao i rekao „mi hoćemo da međunarodni sud za ratne zločine na Kosovu osnuju Ujedinjene nacije, a ne samoproglašena kosovska država“. Mi hoćemo da u tom procesu učestvuje Rusija, koja je brana našeg suverenitata u OUN, i garant objektivnosti rada takve jedne institucije. Zar je to teško reći, zar je to nediplomatično, zar to nije „racionalno i razumno“?

Na Kosovu se zaista brani cela Srbija sa svim svojim građanima

Srbija ne mora da zvecka oružjem i diže avione da bi odbila da formalno prizna zakone, dokumenta i „institucije“ separatističke i kriminalne tvorevine na svom jugu. Nasuprot manipulativnom manihejskom insistiranju da je jedina alternativna aktuelnoj politici na Kosovu „novi rat“, primeri širom sveta pokazuju i dokazuju da jedna mala i siromašna država ne samo da ima pravo da tvrdoglavo insistira na svojim nacionalnim i političkim interesima, već je to jedini način da je poštuju i ozbiljno shvate svi koji sa njom ulaze u diplomatske i međudržavne odnose, a pogotovo velike imperijalne sile.

Drugim rečima, Srbiju niko ne može da natera da suspenduje svoje zakone i ukine svoje opštine, škole, bolnice, elekstrodistribuciju itd. na onim delovima Kosova i Metohije gde još uvek žive njeni lojalni građani. Ne samo to, nego zaštita tih građana i njihovih zakonskih i ustavnih prava predstavlja jedini posao srpske vlade. Jer vlada koja ne štiti Ustav i zakone nije vlada, jer je obezvredila upravo onaj dokument koji joj daje politički autoritet.

I upravo zato je politika koju Srbija trenutno vodi na Kosovu veoma doslovno jedna politika samouništenja, ne samo samouništenja srpske države na teritoriji južne autonomne pokrajine, već samouništenja države u celini. Jer, kao što se ne može biti „pomalo trudan“, odnosno kao što se ne može „pomalo izdati“, tako se ne mogu ni „pomalo suspendovati Ustav i zakon“. Kada oni prestanu da važe za građane KiM, oni prestaju da važe u celoj Srbiji, i mi smo već svedoci rasta kriminala, političkog rasula i pada autoriteta državnih institucija (i rasta autoritarnosti ljudi koji tim institucijama upravljaju, jer autoritarnost je uvek tu da nadomesti manjak zakona i pravde) koji u suštini predstavljaju metastazu situacije koju već godinama imamo u južnoj pokrajini.

I sa svakim danom građani Beograda, Novog Sada, Kragujevca ili Inđije sve više osećaju na svojoj koži kako to izgleda kada te sopstvena država napusti, i kada se Ustav i zakoni tvoje zemlje više ne odnose na tebe. Prvi su to osetili Srbi na Kosovu, a sada to osećaju radnici, advokati, učitelji, lekari. I baš kao što su kosovske Srbe, dok su svoju državu i ustav branili na barikadama, beogradski listovi prozivali kao „lenjivce“, „kriminalce“, „švercere“ i „profitere“, oni danas tim istim epitetima časte učitelje, advokate, radnike (ili Zaštitnika građana) i bilo koga ko se usudi da zatraži da država suvereno vrši svoje Ustavom i zakonom predviđene funkcije, umesto da služi kao ugostiteljski servis za strane kolonizatore.

Upravo zato nas politika „nepriznavanja Kosova“ neće odvesti nigde, dok Kosovo ne počnemo da branimo. Umesto „nećemo nikada priznati nezavisnost Kosova“, mi treba da počnemo da govorim da „nećemo nikada dozvoliti nezavisnost Kosova“, tek tada će nas i Zapad, i Priština, shvatiti ozbiljno. A to znači da Srbija upravo treba da bude „smetnja i pretnja“ za svakoga ko misli da protivzakonito i protiv volje građana Srbije može da suspenduje njene najviše zakonske akte, bila reč o potpisivanju Briselskog sporazuma, otvaranja eksploatatorskih „slobodnih ekonomskih zona“, ili prodaja srpskih oranica strancima. I ne samo to. Baš kao što je propast srpske države i degradacija njenih institucija i političkih autoriteta krenula sa Kosova, baš tako će njihovo ponovno uspostavljanje morati da krene i da se dokaže na Kosovu. Jer samo država koja je u stanju da zabrani izgradnju graničnih prelaza nasred svoje teritorije, država koja je u stanju da garantuje svojim građanima pristup njenim sudovima, školama, bolnicama i univerzitetima jeste država koja može da se nada opstanku u ova turbulentna vremena.

Isto važi i za političare – ko će verovati političaru koji je u stanju da otpiše 120 hiljada svojih građana onog trenutka kada oni postanu „problematični“, ili kada ga to ljubazno zamoli neko od kolega iz Berlina, Brisela ili Vašingtona? Koliko god srpska javnost bila zamorena pričom oko Kosova, i koliko goda je sa svih strana pritiskali da od njega okrene oči, pitanje Kosova je pitanje opstanka srpske države i srpskog naroda. Srbija se trenutno nalazi na putu samouništenja, a preokret na tom putu i diskontinuitet od takve politike mora početi na Kosovu. Sve drugo bilo bi polovično, licemerno i suštinski neodrživo – baš kao politika koju vodimo danas. Jer dok nekome ne počnemo da „smetamo“, svi će nas gaziti kao i do sada, i dok ne budemo spremni da „pripretimo“, bićemo samo nemi svedoci na sahrani dvovekovne srpske države na Balkanu.