Председник, елита, плебс и Хегелова пиљарица

Немачки филозоф Шопенхауер у своме делу „Еристичка дијалектика или умеће како да се буде у праву“ наводи као један од трикова да када немате одговор на конкретан аргумент противника почнете да причате уопштене ствари и скрећете тему. Његов сународник Хегел ово апстрактно промишљање на животном примеру објашњава пиљарицом која када јој слушкиња скрене пажњу да су јаја покварена пред целом пијацом се устреми на критички оријентисану муштерију: „Моја јаја покварена? А ко то каже? Ћерка једне официрске полегуше и друмског разбојника, жена пијаног умоболника која и живи као лака жена.“

Текст брани неодбрањиво. И управо зато случај лажне министрове дипломе помиње у једној бесмисленој конструкцији. Критичарима фалсификоване дипломе није битно знање, него форма (sic!). Добро па се није сетио да свог министра упореди са Теслом који такође није завршио факултет. Шта је следеће? Напад на оне који критикују неког министра због корупције да су превише оптерећени матријалним стварима? Констатација да нападом на лекара који је за мафију докусуривао припаднике конкуретског клана, заправо штитимо криминалце. Оптужити новинаре да нападају чланове породице, када открију коруптивне везе пријатеља, браће, кумова...

Суштина Хегелове пиљарице је да бујицом других оптужби скрене тему са суштине. Кога интересује купљена диплома, коруптивне везе чланова владе кад се говори о покраденим милионима, насилицима, фашистима, некултурним примитивцима... И како изаћи из те расправе. Побијати једну по једну оптужбу, ваљати се у бујици контрадикторности и самопројекција, значи скретање са суштине – мућак јаја, односно мућак дипломе. У тој пиљарској методи манипулације ваде се из контекста појединачни случајеви и проширују на целокупан део друштва који се не слаже и који указује на мућкове у друштву. Кроз контролисане медије се та пиљарска логика додатно промовише. Огавни твит анонимне особе се ставља у фокус и приписује се свим критичарима, а занемарује се  брутално промовисање синхронизованог насиља које долази од стране највиших државних функционера.

Режим жели да наметне размишљање у оквиру искључивих категорија непријатеља. Од тог лудила пиљарице и сукоба морамо се као друштво бранити.  Као мантру треба поновљати да се не желе сукоби између политичких група без обзира кога подржавале

Основни механизам владања је подела у друштва и неуморно копање рова. Један део друштво је онај који је пиљарским изборним инжињерингом процењено да је довољан за изборну победу. Тај део се упорно изолује ограниченим информацијама преко контролисаних медија, бот коментарима, уценама, подмићује радним местима и продужавањем уговора на одређено време. Једина шанса да пиљарица опстане је продубљивање подела између овог дела друштво и другог које је опозиционо настројено. Кључна грешка (дела) опозиционе мисли је што врло често и сама прихвата ову поделу. И уз то је продубљује. Таква подела је увод у сукоб који доноси разбијене главе и крваве кошуље.

Режим жели да наметне размишљање у оквиру искључивих категорија непријатеља. Од тог лудила пиљарице и сукоба морамо се као друштво бранити.  Као мантру треба поновљати да се не желе сукоби између политичких група без обзира кога подржавале. Не пристајемо ни накакве поделе, сем на разграничење са онима који су кршили законе и Устав Републике Србије. „Логика“ пиљарице је да  није битно ко каже, нити шта каже, битно је да ли је за или против нас. Ако је против, критичар пролази медијску сатанизацију, и небитне су ту све медаље једног од најбољих светских тренера Душана Ивковића, све улоге Николе Које, сва рођена деца захваљујући генетичару Стојковићу.

Ришеље је рекао: „Дајте ми једну реченицу било ког аутора и ја ћу наћи разлога да га пошаљем на вешала.“ Пиљарица као да нам говори дајте ми једну реченицу против мене, а моји кербер медији и чауши ће том човеку приписати изјаву анонимног твитереша и медијски га растргнути.

Пиљарски текст поред поделе садржи невешто прикривени жал за подршком људи које председник државе, с једом назива „елитом“. Парадоксално јер председник уме да напабирчи кроз прогласе, изборне листе, наручене хвалоспеве и подршку људи са значајним резултатима у културном, научном и спортском животу. Чему онда та фрустирајућа завист?

Пиљарски текст поред поделе садржи невешто прикривени жал за подршком људи које председник државе, с једом назива „елитом“. Парадоксално јер председник уме да напабирчи кроз прогласе, изборне листе, наручене хвалоспеве и подршку људи са значајним резултатима у културном, научном и спортском животу. Чему онда та фрустирајућа завист? Проблем је што је 90% те председникове подршке неискрено истрговано мефистоклеовском куповином душе уз пијачно ценкање. А са подршком је као са љубављу, ако се купују оне више нису љубав и подршка, већ дерогирају у проституцију било емоционалну или интелектуалну. И оној који купује то савршено зна!

Када председник брани обичан народ, који означава као плебс, од тзв. елите која, по његовом мишљењу манифестује „одвратност“, „гажење и повраћање по обичним, вредним људима“, заправо као да аутопројектује сопствени однос према народу коме је у ери интернет технологије и у земљи чија деца освајају медаље из информатике наменио судбину најефтиније радне снаге у Европи и светлу будућност дуалног образовања, мотања каблова и завртања шрафова за минималце који не обезбеђују ни минимум људског достојанства. На подручју где су част и понос уткани у националну културу и епске песме, полтронизам је уведен као примарни критеријум напредовања.

У држави Новака Ђоковића и репрезентације предвођене Сашом Ђорђевићем упорно се покушава идолопоклонство и „ректални алпинизам“ према вођи прогласити националним спортом број један.  Нико не врши поделу на „на ниже, мање вредне, и ко бајаги узвишене, вредне свега, а поготово власти“ као онај ко месијански обилази Србију и од народних пара, али личном милошћу уводи у 21. веку воду, струју, асфалт (додуше танак који брзо испуца), а пристојну канализацију која ће спречити да нас иоле јача киша потопи за сада само најављује као будући акт личног визионарства и милосрђа.

И на крају нико не понижава у Србији никога, а нарочито не чланове председникове странке, као што то чини он са врха пирамидалног система у коме су људи безвредни без чланске карте и испуњене квоте капиларних гласова. Када би се у било којој уређеној земљи шеф сале односио према конобару, онако како се председник односи према министрима и својим најближим сарадницима био би осуђен за мобинг и злостављање. Када би се затворски чувар према робијашима понашао, онако како председник гази и ниподаштова чланове Главног одбора сопствене странке у директном преносу био би осуђен за тортуру.

Један писац је рекао: „Недостаје достојанства ономе ко се не усуди похвалити непријатеља.“ А шта очекивати од оног ко се овако опходи према онима које назива пријатељима.

(Аутор је председник Удружења за заштиту уставности и законитости)