Predsednik i ustavobranitelji

Izgleda da bi neko želeo da Tadić odradi svoj „zadatak”, da pobedi na predsedničkim izborima, donese glasove na parlamentarnim, obezbedi većinu za vladu i – onda se povuče da preseca vrpce, prima akreditive stranih ambasadora i bavi se humanitarnim radom. A „njih” da lepo pusti da vladaju.     

Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je u najnovijem Ustavu funkcija predsednika ipak nešto ojačana u odnosu na prethodni najviši državni akt. Drugim rečima, Boris Tadić, formalno gledano, danas ima više nadležnosti nego što su ih imali Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, ili on sam – u prethodnom mandatu. A čak i oni koji se profesionalno bave srpskom politikom našli bi se pred problemom i morali bi da se zamisle ukoliko bi se od njih tražilo da navedu imena srpskih premijera tokom devedesetih godina. Da i ne govorimo o tome da je nekoliko poslednjih godina Milošević s gotovo potpuno protokolarnog mesta predsednika SRJ po svom nahođenju vedrio i oblačio u Srbiji.

Naravno da srpska institucionalna praksa iz prethodne decenije teško da može bilo kome i bilo za šta biti pozitivan primer. Ali, poenta je u tome da ni u odlazak u drugu krajnost ne predstavlja dobro rešenje. A upravo u tom radikalno suprotnom pravcu otišlo se 2001/02. kada je na čelo srpske vlade došao Đinđić, a na mestu predsednika Srbije bio – još– Milan Milutinović, dok je Vojislav Koštunica bio predsednik SRJ. Tada je premijer bio sve i svja, a predsednik uglavnom fikus. U periodu 2004–2008. tokom kohabitacije Koštunice i Tadića situacija je donekle izbalansirana, mada je težište ipak bilo na vladi i premijeru, da bi se sada, nakon poslednjih izbora, klatno političke moći i uticaja opet pomerilo ka predsedničkoj strani.

Da zaključimo, čitava ova priča oko predsedničkih nadležnosti i njihovih granica, a povodom istupa predsednika Tadića, ipak je prevashodno politički motivisana – što, naravno, ne znači da ne treba budno motriti i ukazivati na tendencije antiustavnog delovanja s bilo koje strane. Međutim, aktuelne kritike su ipak daleko više izraz loše prikrivenog nezadovoljstva pojedinih političkih krugova zbog nekih konkretnih Tadićevih poteza, a pre svega, rekao bih, zbog realizacije energetskog sporazuma sa Rusima, kao i povremenog glasnog izražavanja nezadovoljstva ministra Jeremića zbog nastavljanja politike uslovljavanja i pritisaka prema Srbiji. Drugim rečima, u pitanju je daleko više političko upozorenje Tadiću – možda čak i preventivno, s obzirom na predstojeću debatu oko statuta Vojvodine, kao i dileme oko prodaje javnih preduzeća – nego što je to briga za srpsku ustavnost, zakonitost i legalizam. Mada bih ja voleo da je drugačije.

Autor je urednik „Nove političke misli”