Председник и уставобранитељи

Изгледа да би неко желео да Тадић одради свој „задатак”, да победи на председничким изборима, донесе гласове на парламентарним, обезбеди већину за владу и – онда се повуче да пресеца врпце, прима акредитиве страних амбасадора и бави се хуманитарним радом. А „њих” да лепо пусти да владају.     

Не треба сметнути с ума ни чињеницу да је у најновијем Уставу функција председника ипак нешто ојачана у односу на претходни највиши државни акт. Другим речима, Борис Тадић, формално гледано, данас има више надлежности него што су их имали Слободан Милошевић и Војислав Коштуница, или он сам – у претходном мандату. А чак и они који се професионално баве српском политиком нашли би се пред проблемом и морали би да се замисле уколико би се од њих тражило да наведу имена српских премијера током деведесетих година. Да и не говоримо о томе да је неколико последњих година Милошевић с готово потпуно протоколарног места председника СРЈ по свом нахођењу ведрио и облачио у Србији.

Наравно да српска институционална пракса из претходне деценије тешко да може било коме и било за шта бити позитиван пример. Али, поента је у томе да ни у одлазак у другу крајност не представља добро решење. А управо у том радикално супротном правцу отишло се 2001/02. када је на чело српске владе дошао Ђинђић, а на месту председника Србије био – још– Милан Милутиновић, док је Војислав Коштуница био председник СРЈ. Тада је премијер био све и свја, а председник углавном фикус. У периоду 2004–2008. током кохабитације Коштунице и Тадића ситуација је донекле избалансирана, мада је тежиште ипак било на влади и премијеру, да би се сада, након последњих избора, клатно политичке моћи и утицаја опет померило ка председничкој страни.

Да закључимо, читава ова прича око председничких надлежности и њихових граница, а поводом иступа председника Тадића, ипак је превасходно политички мотивисана – што, наравно, не значи да не треба будно мотрити и указивати на тенденције антиуставног деловања с било које стране. Међутим, актуелне критике су ипак далеко више израз лоше прикривеног незадовољства појединих политичких кругова због неких конкретних Тадићевих потеза, а пре свега, рекао бих, због реализације енергетског споразума са Русима, као и повременог гласног изражавања незадовољства министра Јеремића због настављања политике условљавања и притисака према Србији. Другим речима, у питању је далеко више политичко упозорење Тадићу – можда чак и превентивно, с обзиром на предстојећу дебату око статута Војводине, као и дилеме око продаје јавних предузећа – него што је то брига за српску уставност, законитост и легализам. Мада бих ја волео да је другачије.

Аутор је уредник „Нове политичке мисли”