Премијеров парламентарни бијенале

Ових дана сведоци смо да сами суперлативи пљуште при оценама квалитета организације Европског првенства у ватерполу у Београду. У јасној спрези са таквим оценама, мушка репрезентација Србије се за сада чини апсолутно доминантном у односу на остале, малтене више него неприкосновени Новак Ђоковић међу тенисерима у Мелбурну.

Мада Србија нема море, попут Мађара некад, наши момци данас харају светским базенима. Пред више од десет хиљада гледалаца, што је незабележено у историји великих такмичења у овом спорту, Србија руши све рекорде – што по броју учесника, броја људи у Арени, примењене технике, инвестираних средстава, ентузијазма свих присутних – од председника државе до укључених у посао фирми и волонтера. Свака част свима њима!  Има се, може се...

У нади да ме многи – од премијера до последњег радника Арене – неће оптужити за издају, тешко је отети се утиску да, ипак, није све савршено колико се приказује од стране званичника свих врста, рачунајући пре свих оне који нам и иначе „кроје капу“ у нашим животима у земљи Србији, новинарске „хвалоспеваче“ и све ине заинтересоване факторе. Ватерполисти јесу најбољи на свету и пред њима је јасан задатак да никаквог изненађења на резултатском плану не буде, пре свега како би овај својеврсни државни „пројекат“ у потпуности успео.

Међутим, Снешко Белић не игра ватерполо – не разбија се лед да би се играло првенство, не прави се базен у храму кошарке и мега-концерата да би посетиоци (не и гледаоци!) са улазницама, подељеним спонзорским фирмама, долазили у Арену као некад на слет, са децом која још нису имала прилике ни да науче да пливају и која углавном зевају около на утакмицама. Да ли су и други посматрачи можда помислили да ће се појавити неко са штафетом да је, можда је тако нешто и предвиђено на крају првенства, уручи нашем свеприсутном АВ (читај: Аудио-Видео, мада су иницијали исти)!?

Дакле, вашар и општенародно весеље, распродате улазнице, а полупразне трибине, тако да сам, некад и сам у младости ватерполиста, једини пут гледао утакмицу наших (са Малтом!) као из сателита, малтене са плафона Арене. „Пројекат“ је толико успешно замишљен да су „рекетиране“ државне фирме обезбедиле несметано одвијање првенства, а сваки гол се пропрати на дужи рок неиздрживим фолклорно-трубачким „џинглом“, а у паузама мечева и горим садржајима.

Да не помињем приучене овом спорту поједине коментаторе РТС, који су показали вишак патриотизма, доприневши утиску да се ватерполо свет окупио у Београду да ода признање генијалности Владе Србије, успутно и нашем ватерполу, као да се не ради о искључиво спортском међународном надметању. Претерано, у сваком сегменту претерано и претенциозно!

На овом првенству једино правог навијања нема, сем када се публика сети да су нам Црногорци несташна браћа, али ипак браћа, па их мало „погура“ када им подршка буде неопходна. Српски его нам је у реду још од првог овогодишњег „разваљивања“ западне разбраће на самом старту, док се очекује се да се наши навијачи ангажују тек у финалу, посебно ако тамо буду они са којима у туђини разговарамо на „нашком“ језику.

Ако ништа друго, првенство ће, поред још једне титуле за наше спортисте, постати историјско место, где се звиждало председнику државе и министру спорта, који је прво дочекан као најбољи ватерполиста света, а онда показао која је цена тога што је од најбољег спортисте постао још један просечан, мада млад и згодан, министар. Наиме, непотребно извикујући изразито увлакачки говор лику који није био присутан на свечаном оварању, напослетку је и он заслужио звиждуке.

Да, биће историјско првенство јер се после отварања поменути лик - премијер - толико расрдио на „латентни конфликт“ у друштву и прекратак двогодишњи рок до наредних редовних избора, да је решио да уведе велики светски помак у демократији, тј. парламентарној политичкој пракси. На згражавање већине народа - када има комотну већину да ради са државом шта год му се прохте (своје одурно опозиционо деловање у прошлости заменио је са свађалачким и  туробним стилом владања) – тај помак је увођење у српску и светску праксу да, народу који му је (два пута до сада) давао апсолутну власт, «поклања» изборе на сваке две године! То нормални људи једноставно не раде ни једанпут, а наш АВ већ други пут узастопно! Можда да би вратио некакав дуг ослобођеном хашком сужњу!?

На концу, молим читаоца да ми опрости исказано у овом тексту незнање и евидентну неукост за визионарске идеје премијера - након Србије у Европској унији, Београда на води, Деспотовог града под Калемегданом, просечних плата од 500 евра и којекаквих иних лонг-плеј обећаних красота! Ето, и ја сам, након ишчитавања сопственог текста, промишљам да не би било згорега да спакујем своју торбу, злу не требало у демократији у којој живим, а на самом старту јоште једне предизборне кампање...