среда, 20. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Проруско бирачко тело и НАТО агенда владајућег режима
Политички живот

Проруско бирачко тело и НАТО агенда владајућег режима

PDF Штампа Ел. пошта
Драгана Трифковић   
субота, 29. јун 2019.

Утемељивач реалполитичког промишљања политике Макијавели утврдио је правила и описао технику освајања и задржавања власти. Један од његових савета је „Ако се окружите ласкавцима то је почетак вашег краја, зато што вас ласкавци одвајају од реалности, а ви морате да знате реалност, не можете да владате у неком свету који сте сами себи измислили“.   

Србија је очигледан пример да је могуће владати у измишљеном свету, али наравно питање је: колико дуго?

До које мере је српска стварност одвојена од умишљеног света владајућег режима, посебна је тема. Нарочито је опасно што власт уз помоћ контролисаних медија успева да држи велики део својих бирача у потпуној заблуди.

Већина бирачког тела владајуће странке је проруски оријентисана. Због тога се сарадња са Русијом ставља увек у први план, иако такав статус на основу степена сарадње ни по чему не заслужује. Председник Србије воли да понавља колико пута се састао са председником Руске Федерације, али често резултати сарадње Србије и Русије нису представљени на адекватан начин.

То је због тога што Србија води неискрену политику према руској страни. Таква политика је строго дефинисана задатим оквирима Запада. Идеја је да владајућа странка уз помоћ проруског бирачког тела неприметно и константно приближава Србију евроатлантским структурама и нарочито НАТО-у. То је на други начин неизводљиво, јер да је приметно, српска јавност би пружала отпор таквим кретањима. Због тога је било неопходно осмислити тактику која би могла да „жедног преведе преко воде“. И то је управо декларативно-парадна проруска политика иза које стоје само изрази лепе воље и братске љубави, дељење комплимената и срцепарајуће поруке. Публика која стоји испред завесе је задовољна сценом на бини. Оно што се одвија иза бине, јавности није доступно. То што јавности није доступно, суштински се разликује од онога што је видљиво на сцени. Док публика аплаудира, и диви се извођењу „Српско-руског марша“ иза сцене западни партнери задовољно трљају руке. У сенци иза бљештавог светла бине, потписан је Бриселски споразум, Индивидуални акциони план партнерства са НАТО, а очекује се да буде потписан и свеобухватни споразум о нормализацији односа са Косовом, којим би Србија признала независност Косова. Већина грађана Србије се противи признавању Косова и потписивању свеобухватног споразума о нормализацији односа са Приштином. Српска православна црква је такође против. Велика већина грађана се противи сарадњи са НАТО и то су разлози због којих је неопходно да се примењује лукавство. Запад који пропагира идеје о демократији, слободи и људским правима, проналази заобилазни пут за остваривање сопствених интереса који су супротни од већинске воље народа. Због тога озбиљнији резултати сарадње са Русијом изостају, јер их заправо и нема. Са руске стране постоји отворена воља за чвршћом сарадњом али са српске стране не. Заправо вероватно воља постоји, али је она спутана обавезама према западним силама које ограничавају такву могућност.

Ако анализирамо званичне податке Министарства одбране, Србија је од 2012. до 2019. године реализовала 15 вежби са Руском Федерацијом и 112 са НАТО и државама чланицама, што је готово десетоструко више. Међутим јавност није свесна тога јер сви водећи медији који су под контролом владајуће странке пишу позитивно о војној сарадњи са Русијом и прећуткују сарадњу са НАТО организацијом. НАТО се у медијима спомиње у негативном контексту посебно у вези са агресијом на Србију 1999. године. То је засметало и шефу канцеларије НАТО у Београду. Он је тим поводом изјавио да сматра како би се део негативног става према НАТО и односу са Србијом променио када би у јавности било присутно више информација заснованих на чињеницама које се фокусирају на конкретне аспекте међународне сарадње. Лично сумњам да би се тако нешто десило и сматрам да би јавност или боље рећи гласачи, променили однос према владајућем режиму, уколико би им такве информације биле пласиране.

Усвајањем ИПАП плана Србија је достигла највећи степен сарадње са НАТО као земља која није чланица те организације.  Парадоксално је да су практично исте политичке структуре које су 90-тих година ратовале са НАТО, сада продубиле сарадњу Србије са овом организацијом и подигле је на висок ниво. С обзиром на то да је сарадња Србије са НАТО тема о којој јавност у Србији није обавештена, на сајту ове организације се могу наћи основни подаци о програмима и врсти сарадње. ИПАП је свеобухватни план који поред војно-безбедносне сарадње дефинише и сарадњу у области образовања, медија, економије, европских интеграција, регионалне сарадње, нормализације односа са Косовом, људских права, правосуђа, корупције, законодавства, енергетике и др.

У том смислу, шеф НАТО канцеларије је легитимно изразио незадовољство због медијске слике о НАТО с обзиром на то да је у усвојеном ИПАП програму из 2014. дефинисано: „Стратегијом јавног информисања ће се обезбедити да информације о односима и сарадњи између Србије и НАТО буду објективно и благовремено представљене. Представници надлежних министарстава и институција ће израдити нацрт Стратегије, а она ће обухватити активности којима се обезбеђује пружање информација штампаним и електронским медијима, организација трибина и округлих столова; подршка академским и истраживачким институцијама, као и сарадња са невладиним организацијама. Стратегија ће охрабрити српске академске, истраживачке и научне институције да уђу у процес сарадње са НАТО-ом и да приступе заједничким пројектима. Подршка Одељења за јавну дипломатију НАТО ће бити важна за успешно спровођење ове стратегије, као и сарадња и подршка контакт амбасаде за сарадњу са НАТО, НАТО војне канцеларије за везу у Београду, као и чланица и партнера у НАТО“.

Овим се Србија практично обавезала на спровођење НАТО пропаганде и лобирање у свим институцијама за стварање лепше слике о овој организацији. Постоје договори око проширења ИПАП односно о потписивању ИПАП 2 споразума, који би додатно проширио сарадњу у неким областима.

Такође треба споменути да је 2016. године потписан СОФА споразум са НАТО при чему су НАТО војници добили дипломатски статус у Србији и приступ војним објектима.

Овом приликом не желим да улазим у питање прокламоване војне неутралности о чему сам раније писала, али је из обавеза које су дефинисане у ИПАП јасно да НАТО задире у готово све области и институције државе Србије што у највећој мери доводи у питање војну неутралност.

Увеличавање степена српско-руске сарадње, нарочито у медијима, омогућило је владајућем режиму да амортизује своју НАТО агенду. Због тога већина проруског бирачког тела даје и даље подршку владајућем режиму, иако он води евроатлантску политику.

Даљи однос са Русијом ће у великој мери зависити од питања решавања косовског проблема.

Русија је уложила 20 година дипломатских и политичких напора како би помогла Србији у очувању њеног интегритета. Приликом последње посете председника РФ Владимира Путина послате су јасне поруке са руске стране у вези са званичним ставом по питању Косова. Русија се залаже за решавање овог проблема у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. Статусно питање Косова не може да буде решено без УН, што значи да Русија као стална чланица СБ УН са правом вета, не може да буде изузета.

Нажалост, српско руководство покушава да релативизује значај Резолуције 1244 која је заправо највећи гарант за очување Косова у саставу Србије. До сада смо имали прилику да више пута чујемо од стране владајућег режима критике на рачун Резолуције 1244 које је износио и сам председник Србије. Интересантно је да се и у руском медијском простору појављују такве идеје у оквиру плаћене лобистичке кампање.

Колико српска политика одудара од реалности могуће је закључити из недавних изјава председника Србије Александра Вучића и премијера Ане Брнабић.

Председник Србије се јасно залаже за решење Косова и Метохије које је противно Уставу и Резолуцији 1244. Иако је положио заклетву да ће чувати интегритет Србије, он подржава управо она решења која су супротна томе. Једини проблем му представља став већине грађана, СПЦ и Русија. Због тога је уложио огромне напоре да релативизује те ставове. Отишао је толико далеко да је покушао да убеди Русију да одустане од Резолуције 1244 и дозволи пријем Косова у УН.

Коначно заокруживање косовске независности значило би уједно и проширење НАТО, што је супротно интересима Русије. Због тога је вето Русије у УН последња брана независном Косову, чак и у случају да се председник Србије усуди да потпише свеобухватни мировни споразум са Косовом, за шта има све мање могућности.

Ипак да од такве идеје није одустао говоре и његове изјаве у којима тврди да ће Србија тиме постићи „историјски“ мир, иако Албанци већ траже и југ Централне Србије.

У вези са тим, Александар Вучић је на седници „Конвента о ЕУ изјавио: “ Мени је ближе ово што говоре Американци и Французи. Сами не могу да се договоре ни око чега. Салвини (Италија) има своје решење, а Руси опет своје, а то је замрзнути конфликт“. Из овога се може закључити да једино Руси имају предлог који штити државне и националне интересе Србије, али председнику Србије то не одговара. Он се слаже са ставом САД и Француске, који несумњиво подржавају косовску независност.

Други пример је изјава премијера Ане Брнабић Лондону „Ми имамо традиционално добре и присне односе са Русијом, знате ту су језик, религија, култура… Што се тиче економије, она је највећим делом везана за енергетику. Мислим да зависимо отприлике од 95% њиховог гаса. Али исти је случај и са многим европским државама и чланицама ЕУ. Мислим да ми треба да будемо отворени и искрени у вези са тим. То не омета наше евроинтеграције и о томе смо увек отворено говорили и са Бриселом и са Москвом, да је наш стратешки циљ улазак у ЕУ. Али, све док имате комплексно питање попут Косова, нормализацију са Косовом, то увек утиче на то ко је пријатељ Приштине, а ко пријатељ Београда. Када се једном разреши питање Косова, а мораће једном – ја се надам пре него касније, због младих генерација – тај политички утицај [Русије] ће нестати, а наши односи ће бити уравнотеженији. Кад погледате руске инвестиције – видите да их нема много у Србији, то је заправо једино НИС. Имамо добре односе, људи се осећају блиским са Русима, ми нажалост имамо ’одлив мозгова‘, али људи не иду у Русију, иду у Западну Европу“. (на видео снимку 42:00-44:00).

Иако власт у Србији, за унутрашње потребе, стално истиче како развија економске односе са Русијом, Ана Брнабић је била крајње искрена у Лондону. Руских инвестиција нема у Србији, али не због тога што Русија нема жељу да улаже, већ због тога што је руски капитал забрањен. Србија је неформално увела санкције Русији по захтеву Запада о чему сам недавно писала.

Такође, Ана Брнабић је изрекла још једну суштински важну ствар, а то је да ће признавањем Косова Србија затворити врата Русији на Балкану. Након тога, једино преостало решење које ће бити понуђено је интеграција читавог Балкана у НАТО.

Овоме треба додати и изјаву посланика Српске народне странке Весне Марковић, која предлаже да се САД укључе у дијалог Београда и Приштине. Српска напредна странка није тражила да се Русија, која помаже Србији у очувању интегритета, укључи у дијалог, већ САД које су главни спонзори косовске независности. Овакав захтев она не би смела да упути да то није иницирао Александар Вучић. Из тога је јасно да се Србија дистанцира од Русије и тражи „помоћ“ од САД који подржавају албанску страну.

С друге стране, Русија није успела да прошири свој утицај ван задатих оквира сарадње са владајућим режимом које строго задаје Запад. Иако западни медији упозоравају на ширење руског утицаја, таква упозорења немају везе са реалношћу. Русија се понаша незаинтересовано за Балкан. Званична дипломатија даје подршку владајућем режиму, а тиме и тврдњама да се сарадња наше две земље успешно реализује и продубљује. Утицај руске народне дипломатије је безначајан и опет усмерен ка владајућим структурама, као и руски медији у Србији. Стратешка политика Русије на Балкану није дефинисана, осим енергетских пројеката чија реализација зависи од воље ЕУ и САД. То је основни разлог због ког је уништен пројекат „Јужни ток“. Видећемо каква ситуација ће бити са пројектом „Турски ток“ , који је за нас свакако мање повољан због фактора турског утицаја. Ана Брнабић је у Лондону признала и да је једина озбиљна руска инвестиција у Србији, НИС. Да се подсетимо, она је реализована у време Тадића и Коштунице, а за време Вучића нисмо успели да обезбедимо ни дипломатски статус за Руско-српски хуманитарни центар, иако смо то чврсто обећали. Уместо тога, НАТО је добио дипломатски статус, а дозволу за инвестирање у Србију, сви осим Русије.

У сваком случају, даљи односи са Русијом ће зависити од решавања косовског проблема, и докле год Русија држи у рукама вето, нико неће моћи да је заобиђе. Уколико Русија буде изгубила тај кључ који има у рукама, вероватно ће изгубити и ово мало утицаја на Балкану.

(Директор Центра за геостратешке студије)

Упутнице:

http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap_srb_05122017.pdf

https://bit.ly/2RNjto7

https://bit.ly/2XLNNFj

https://bit.ly/2XeiVO5

https://bit.ly/2XwtvPZ

https://bit.ly/2KOC3LQ

https://bit.ly/2IZ34u0

https://bit.ly/2IZjfaU

https://bit.ly/2Lu8rTy

https://bit.ly/2ZYc88c

https://bit.ly/2RJ6Ryo

https://bit.ly/302rNn1

https://bit.ly/2NlF4p0

https://bit.ly/2YhnS5b

https://bit.ly/2X6RPU8

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер