субота, 02. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Регионализација без дезинтеграције
Политички живот

Регионализација без дезинтеграције

PDF Штампа Ел. пошта
Миломир Степић   
недеља, 27. новембар 2011.

Сажетак:Србија је задржала унутрашњу територијалну поделу из времена „друге“ Југославије, која на њену целовитост и кохезију делује негативно. Стога редефинисање административно-територијалне организације није само питање боље организације власти и равномернијег регионалног развоја, већ потреба заустављања фрагментације Србије. Формирање регионалне државе од тринаест региона, укључујући и њихов адекватан уставно-правни статус, допринело би остварењу главног геополитичког циља – унутрашњој реинтеграцији државе. Кључни принцип приликом формирања региона био би функцијско-гравитацијски. Оптимална примена тог принципа била би неопходна да би се поништила баријерност и деструктивност садашњих административних међа.    

Кључне речи: регионална држава, тринаест региона, реинтеграција, геополитика, Србија

Увод

Ре­ги­о­на­ли­за­ци­ја је свеобухватан процес и поступак издвајања, омеђавања и рашчлањивања простора на мање, индивидуализоване целине. У физичкој, друштвеној и регионалној географији регионализација не мора да резултира јасно линијски разграниченом просторном структуром. Међутим, приликом по­ли­тич­ког (административног) регионализовања државе, регионализација представља на­гла­ше­но по­ли­тич­ко-ге­о­граф­ски и ге­о­по­ли­тич­ки по­сту­пак ди­фе­рен­ци­ра­ња др­жав­не територије на ма­ње целине, тј. кон­сти­ту­и­са­ње ре­ги­о­на као по­ли­тич­ко-те­ри­то­ри­јал­них је­ди­ни­ца. Будући да је „регионални проблем“ свеобухватан и да захтева мултидисциплинарни приступ (географски, историографски, економски, правни, политиколошки...), њиме се бави комплексна наука – региономика[1]. Региономика се суочава са решавањем бројних теоријских и практичних питања – од појма и дефиниције региона и регионализације, до стварања и функционисања регионалних структура и система. Упркос томе, још увек нису разрешене чак ни основне појмовне дилеме. У свакодневном оптицају су српске речи област, крај, крајина, крајолик, подручје, предео..., а међу стручњацима појмови страног порекла регион, регија, реон, рејон... Појам регион односи се на „комплексну просторну целину с наглашеном индивидуалношћу“, док се суштински неадекватан (не-просторни) појам регија одомаћио делимично у научном, а још више у медијском и партијско-политичком вокабулару.[2] На другој страни, унутар српског говорног и националног ареала има и намерног избегавања термина регија због, такође нетачног, мишљења да се ради о тзв. кроатизму.[3]

Изазови региономике, тј. регионалне науке (енгл. regional science) рачвају се у бројне научне и практичне рукавце:

· Примарни предмет њеног интересовања јесу циљеви регионализације – идеолошки, партијско-политички и политикантски (структурисање простора ради испуњења циљева појединца или организоване политичке групе), економски (равномернији или поларизованији регионални развој), геополитички (интеграција или дезинтеграција територије; територијална трансгресија или регресија), културно-цивилизацијски (хомогенизација или хетерогенизација)...

·  У њеном домену су чиниоци разграничења и регионалне диференцијације простора – историјски (постојање или непостојање аналогних просторних целина у ближој или даљој прошлости и поклапање или непоклапање њихових граница), физичко-географски (рељеф, клима, хидрографија, живи свет, природни ресурси), друштвено-географски (становништво, насеља, привредне и непривредне делатности, политичко-географски и геополитички феномени) и комплексни (уравнотежена примена већине принципа и фактора или, пак, издвајање једног или мањег броја доминантних).

· Региономика се фокусира и на принципе регионализације – физиономичност, хомогеност, зоналност, уравнотеженост, функционалност, одрживост, динамичност...

· Незаобилазни предмет њеног проучавања јесу регионалне структуре и системи – физичко-географски региони (равничарски, брдско-планински, пустињски, приморски, тропски...), демографски региони (популационо регресивни и експлозивни; емиграциони и имиграциони; моноетнички и мултиетнички...), насеобински региони (рурални и урбани; метрополитенски...), економски региони (развијени и неразвијени; аграрни, индустријски, туристички...), те нивои и различити просторни обухвати регионализације (глобална, /транс/континентална, национална, субнационална; макро-, мезо- и микро-регионализација).

· Региономика се бави и последицама регионализације – демографским, културним, економским, еколошким, геополитичким...

Исход регионализације државе и њене територије, у политичком, уставно-правном, политичко-географском и геополитичком смислу, јесте регионална држава. Ре­ги­о­нал­на др­жа­ва требало би да се фор­ми­ра ка­да из­ме­ђу по­је­ди­них делова њене територије по­сто­је одређене исто­риј­ске, ет­но-кул­тур­не, фи­зич­ко-ге­о­граф­ске, економске и дру­ге раз­ли­чи­то­сти, из којих би могао да проистекне ауто­ном­ни­ји ста­тус не­го што га има­ју је­ди­ни­це ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, али без еле­ме­на­та са­мо­стал­но­сти, а нарочито без ква­зи­др­жав­но­сти ко­јима располажу фе­де­рал­не је­ди­ни­це у фе­де­рал­но ор­га­ни­зо­ва­ној др­жа­ви. Ре­ги­о­на­ли­за­ци­ја као по­ли­тич­ко-те­ри­то­ри­јал­но ор­га­ни­зо­ва­ње др­жа­ве, спро­­води се та­мо где не по­сто­је раз­ло­зи за обра­зо­ва­ње фе­де­ра­ци­је, на јед­ној стра­ни, а где би фор­ми­ра­ње уни­тар­не др­жа­ве по­ка­зи­ва­ло од­ре­ђе­не не­до­стат­ке, на дру­гој стра­ни. У устав­но-прав­ном сми­слу, ре­ги­о­нал­на др­жа­ва је „тре­ћи об­лик др­жав­ног уре­ђе­ња, из­ме­ђу уни­тар­не др­жа­ве и фе­де­ра­ци­је, ко­ји са­др­жи из­ве­сне еле­мен­те и јед­ног и дру­гог об­ли­ка, и спа­ја у зна­чај­ној ме­ри њи­хо­ве до­бре стра­не, али и от­кла­ња не­ке ло­ше“[4]. Ства­ра­њу ре­ги­о­на у ре­ги­о­нал­ном устрој­ству др­жа­ве при­сту­па се и он­да ка­да је по­треб­но да се устав­но и по­ли­тич­ки/ад­ми­ни­стра­тив­но-те­ри­то­ри­јал­но тран­сфор­мише по­сто­је­ћа (на­сле­ђе­на), до­ка­за­но не­а­де­кват­на, те­ри­то­ри­јал­но де­струк­тив­на и за оп­ста­нак др­жа­ве очи­глед­но опа­сна уну­тра­шња по­де­ла.[5] Сходно тако постављеном циљу и „државном разлогу“ („raison d’état“), приликом разграничења региона није сврсисходно строго придржавање историјских, физичко-географских и етно-демографских датости, па чак ни успостављених функцијско-гравитацијских односа који не одговарају садашњим и будућим потребама. Управо супротно, неопходно је циљано „демонтирање“ постојећих, на­сле­ђе­них, унутрашњих гра­ни­ца, те њи­хо­во „ута­па­ње” у територије но­воформираних ре­ги­о­на, тако да би се оне претвориле у реликтне, тј. не би оставиле знатнији траг у простору и памћењу становништва . На тај начин би се не­у­тра­ли­сао и постојећи (ре­ал­ни) или мо­гу­ћи (хи­по­те­тич­ки) фраг­мен­та­ци­о­ни или ба­ри­јер­ни ефе­кат делимично по­ду­дар­них гра­ни­ца.[6]

Регионализацијом против дезинтеграције Србије

Србија је уџбенички пример државе која се суочава са деструктивном организацијом територије, а која се не своди само на далеко одмаклу фазу сепаратизма једног њеног дела (Косово и Метохија), већ на праву „епидемију“ центрифугалности. То је кључни проблем Србије! Држави прети територијално сажимање и фрагментација! Будући да представља резидуум југословенског разби-распада, она је проблем унутрашње просторне кохезије углавном наследила из времена када је била федерална јединица „друге“ Југославије. Иако су остале тадашње републике биле историјски и етнички хетерогеније, само Србији биле су уметнуте две аутономне покрајине. Њихова задата геополитичка функција била је, кенанистички речено, да „балансирају“ и „обуздавају“ Србију. Парадокс је био очигледан: територијално највећа, најмногољуднија, природним ресурсима најбогатија, економски потенцијално најперспективнија, те историјско-геополитички најзаслужнија за стварање, ослобођење и реконституисање заједничке државе, Србија, спутана са два покрајинска „тега“ на северу и југу, добила је трећеразредну економску и политичку улогу, у складу са тада важећом крилатицом „Слаба Србија – јака Југославија“[7]. Супротно осталим републикама, које су направиле мање или веће политичко/административно-територијалне промене (изузимајући Црну Гору), Србија је и две деценије после нестанка СФРЈ задржала не само простране, махом многољудне и нефункционалне општине (груписане у псеудоуправне „љуштуре“ 29 округа и административно „заокружени“ Град Београд), већ и дезинтеграционо пројектоване покрајине. Штавише, покрајине су уставно верификовне и у постјугословенском периоду, иако Србија више није била под непосредним извансрпским персоналним, идеолошким и геополитичким протекторима. Стога је егзистенцијални интерес Србије да своју унутрашњу територијалну структуру трансформише на начин који би зауставио геополитички индуковану инерцију деструкције, настављену и данас по југославоликој формули. Дакле, прокламовани циљеви као што су децентрализација, демократизација, равномернији регионални развој, деметрополизација и други, неопходно је да буду уграђени у истински примарни национални и државни интерес – очување територијалне целовитости и унутрашње кохезије Србије. Само ако постоји држава Србија, могуће је да се набројани циљеви остваре. Ако нема државе Србије, и они су депласирани.

Шта је оптимално решење, у складу са интересима Србије? Радикална унитаризација и централизација био би контрапродуктиван и недалековид потез. Велики део народа то би тешко прихватио, а таква трансформација објективно би се тешко применила у садашњим условима. Супротна опција, федерализација, значила би даљу фрагментацију државе, подлегање синдрому југославизације Србије и очигледан корак ка коначној подели на немоћне феуде, који би, већином, пре постали плен великодржавних амбиција суседа, него што би стигли да иживе своје етатистичке пориве. Одговарајући модел за Србију била би регионална држава. Регионализација би представљала уставно-правно и политичко-територијално преуређење, а не разбијање државе. Али, на питање да ли регионализовати Србију и трансформисати је у регионалну државу, није довољно зауставити се само на позитивном одговору, без подробнијих одређења о статусу региона, њиховом економском и развојном потенцијалу, а нарочито о бројности, пространости, границама, броју становника, унутрашњој општинској структури, регионалним центрима, саобраћајној повезаности, функцијско-гравитацијским односима... Дакле, не било какво, већ само адекватно редефинисање Србије у регионалну државу могло би да има реинтеграционе ефекте. У супротном, неодговарајућа решења представљена као „добре намере“ регионализације, могу да „поплочају пут до пакла“ државне пропасти. Срби баштине и таква искуства „учења на сопственим грешкама“ – бановине за време монархистичког Југословенства и републике за време социјалистичког Југословенства.

У расправама о регионализацији, које се покрећу спорадично и обично без искрене намере да се проблем решава, позиционирала су се два готово непомирљива става:

· Априорни заговорници регионализације углавном истичу неопходност децентрализације, прерасподеле моћи, дебеоградизације, смањења регионалних разлика у економском развоју северних делова Србије и Београда у односу на остале области земље. Страствени ЕУ-ентузијасти (ЕУ-фили) истичу регионализам као „темељну европску вредност“ и начин да се превазиђе традиција супротстављених државних интереса, граница, подела и анимозитета, који коче дефинитивно стварање „јединствене Европе“. Већина политичких представника националних мањина у Србији, у првом реду мађарске, муслиманске/бошњачке и албанске, у регионализацији Србије види прилику за слабљење утицаја државе, а јачање статуса својих колективитета унутар региона као мањих територијалних јединица. Истовремено, оштро се противе (укључујући уцењивање власти) подели простора где чине демографску већину на два региона (на пример: Рашке области; северне Бачке). Али, међу априорним заговорницима регионализације не помиње се снажење државе, јачање њене унутрашње кохезије и демонтажа садашње доказано деструктивне поделе на две аутономне покрајине. Иза демагошких фраза о „регионализацији у служби грађана“, најчешће се крију краткорочни и дневнополитички циљеви утицајних појединаца и/или интересно повезаних група.

· Априорни противници регионализације страхују да ће то ослабити централну државну власт, додатно дезинтегрисати земљу, повећати бирократски апарат, створити феудализоване, етатизоване и аутаркичне политичко-територијалне јединице на челу са локалним моћницима. Оне би могле да постану идеалне за геополитичку инструментализацију у сврху експанзионистичких интереса суседа, регионалних и великих сила. Свој отпор регионализацији, не без разлога, оправдавају катастрофалним српским искуством из „прве“ и „друге“ Југославије, чије су се унутрашње административно/политичко-територијалне поделе пројектовале у пароксизам рата, смрти, прогона, разарања и уништења државе. Негативан став, такође, потиче и од поистовећења регионализације у регионалној држави са идејама евро-региона, трансграничних региона („Европа региона“) и осталих видова политичког, економског, културног и другог не-државног („мимо-државног“, „пара-државног“) повезивања. При томе, занемарује се чињеница да је регионална „конструкција“ ЕУ у супротности управо са регионалном државом. Регионалном државом (ре)афирмишу се државни суверенитет и национална, политичка, економске и културна кохезија и самобитност, а не самодовољност региона.[8] Међутим, априорни противници регионализације не нуде решење. Да ли њихово противљење регионализацији значи да би требало да остане status quo, тј. да ли то значи да би постојећу територијалну структуру Србије са две аутономне покрајине (и још неколико центрифугално оријентисаних области) требало задржати, не тражећи решење које се супротставља деструкцији државе. Уосталом, да ли, осим стварања регионалне државе, постоје друге могућности? Унитаризација? Федерализација?

Псеудорегионализациона разигравања

У постјугословенској фази геополитичке транзиције појављивала су се размишљања о административно/политичко-територијалном преуређењу Србије. Изузимајући неколико партијских предлога, али без озбиљне намере да се о њима поведе институционална расправа, да се евентуално постигне већина за усвајање и да се потом практично спроведу, било је и неколико стручних идеја о регионализацији и стварању регионалне државе. Предњачиле су теоријске расправе, научна надгорњавања и вредне анализе страних примера, али су били малобројни иновативни, конкретни предлози, који би прво уважавали српске историјске, географске, економске и друге особености и интересе, а тек потом „стандарде ЕУ“. Већина псеудорегионализационих „игара“ задржавала се у испразним идеолошко-политичким оквирима, само делимично бавила се круцијално важним уставно-правним и још мање економским питањима. По правилу, избегавана је територијална конкретизација: пространост и границе региона, функцијско-гравитацијске и саобраћајне везе, мрежа насеља и регионалних центара... De facto, и сама расправа о истинској регионализацији и регионалној држави Србији вешто је ескивирана. Штавише, грађанима је (не)посредно сугерисано да се ради о неозбиљној ствари, о којој наводно ауторитативно може да расправља свако – и стручњак и незналица, и добронамеран и злонамеран, и онај коме је стало до националних и државних интереса, али и онај који се бори само за сопствену корист.

Конфузији је допринела политичка номенклатура када се упустила у јавна лицитирања о броју и карактеру региона. У Владиној „Стратегији регионалног развоја Републике Србије за период од 2007. до 2012. године“ озваниченој 2007. године избегнуто је недвосмислено опредељење о броју региона, већ су вариране три опције „економске регионализације у функцији приступа ЕУ фондовима“. Полазиште је представљала Заједничка класификација територијалних јединица за статистичке потребе у земљама ЕУ (NUTS). Декларативно, она је требало да уважава квантитативно-просторну усклађеност, хомогеност, историјске, културне, физичко-географске, геополитичке и друге принципе формирања појединачних региона и укупне регионалне структуре, али број становника имао би пресудну улогу. Хијерархија би се успостављала према следећем стандарду: NUTS1 – од 3 до 7 милиона становника; NUTS2 – од 800.000 до 3 милиона становника и NUTS3 – од 150.000 до 800.000 становника. Сходно таквом ЕУ-шематизму, а не демографским и другим реалностима Србије, предложене су следеће NUTS2-варијанте: прва, са четири региона (Град Београд, Централна Србија /без Београда/, АП Војводина, АП Косово и Метохија); друга, са пет региона (Град Београд, АП Војводина, АП Косово и Метохија, Источна Србија и Западна Србија) и трећа, са девет региона (Град Београд, Источна Војводина (Банат), Западна Војводина (Бачка и Срем), Источни регион, Јужни регион, Западни регион, Централни регион, Западно Косово и Источно Косово).[9]       Компромитацију идеје регионализације политичка номенклатура је наставила пуштајући у оптицај више варијанти „седам статистичких региона“. Уследили су отпори, незадовољства, манипулације становништвом појединих крајева Србије, потом партијско-политичке уцене и ултимативни захтеви (не)формалних лидера националних мањина, и на крају, уступци Државе у виду усвајања „пет статистичких региона“ крајем 2010. године. Немушта образложења надлежних позивала су се на „уједначавање броја становника“, и то сходно „европским стандардима“, „у функцији равномернијег регионалног развоја“, ради „што ефикаснијег коришћења предприступних фондова ЕУ“...  „Обичном народу“ у Србији тако је прослеђена порука да је све то резултат унутрашњих партијско-политичких нагодби и трговине, усаглашених са диктатом ЕУ („упакованим“ у шематизовани NUTS2ниво статистичко-територијалне организације), а не својстава, потреба и интереса Србије. Чак и на основу летимичног географског погледа на карту „пет статистичких региона“ могуће је закључити до то и није далеко од истине. На јавно испољене резерве и покренуту полемику о квантитативно-територијалним и морфографским својствима региона, те припадности конкретних општина и округа одређеним регионима, уследили су арогантни службени одговори да се ради „само о статистичким регионима“ и да „њихове границе нису важне“. Ако је тако, зашто је онда била потребна просторна алхемија да би се у централној Србији (изузимајући Београд) створила два вештачка статистичка региона, како би се „намакао“ тражени број становника? Ако већ „границе нису важне“, зашто се нису узели делови територија Војводине, Београда и Косова и Метохије, који су далеко изнад доње популационе границе за NUTS2 од 800.000 становника, те на тај начин демографски употпунили раније предложени региони из „варијанте седам“, који нису имали довољно становника према „европским стандардима“? Испоставило се да су границе ипак важне, али да су неке од њих недодирљиве. Вештачко уравнотежавање броја становника довело је до „склапања“ великих региона и до фрапантних територијалних решења. Резултат ове „франкештајн-регионализације“ јесте да су се у истом статистичком региону нашли, на пример, Тутин на југоистоку Рашке области и Шабац уз десну обалу Саве; Прибој у Полимљу, на крајњем југозападу Србије, и Свилајнац у Поморављу; Смедерево у Подунављу и Трговиште у Горњој Пчињи, готово на граници са БЈР Македонијом...!? (карта 1)

Извор:http://en.wikipedia.org/wiki/Statistical_regions_of_Serbia (допуњено)

Са ранијим искуствима и са новим исходима „статистичког регионализовања“, није депласирано поставити питање: „Шта се, у ствари, регионализује?“ Одговор: „Србија“ – само је привидно логичан. Да ли баш Србија у целини? У споља и изнутра  генерисаној српској геополитичкој стварности, територијални интегритет Србије се све чешће нескривено доводи у питање. Али, зато територије АП Косово и Метохија, АП Војводина и Административног подручја Града Београда изгледа да су унапред задате као целовите и неупитне, а њихове границе непроменљиве и чврсте. Заговорници „глобалног села“ и „евроатлантских интеграција“, где су „границе историјски превазиђене“ као „сметња слободном кретању људи, робе, идеја и капитала“, сугеришу постмодерно схватање суверенитета Србије и „флексибилнији став“ према њеним границама, више „у складу са реалношћу“, него са Уставом Републике Србије и националним интересима. Истовремено, било какво преиспитивање покрајинских територија и граница (нарочито када је у питању АП Војводина), иако се аргументује не само потребом спасавања државе од дезинтеграције, већ и успостављањем адекватнијих функцијско-гравитацијских односа, унапред се дискредитујуће анатемише као „повампирење национализма“, чак и „великосрпства“. Парадоксално, у том случају није ретко позивање и на исти онај Устав Републике Србије („покрајине су Уставна категорија“). За недодирљивост територије и граница АП Косово и Метохија приметно мање се истиче аргумент Уставом дефинисане и његовом преамбулом наглашене позиције[10], већ се потенцира да је то „територија под међународном управом УН“. Да не мора да буде тако пример је Хрватска, која је установила своју жупанијску административно-територијалну структуру, не уважавајући (напротив!) реално постојање Републике Српске Крајине и вишегодишње заштите мисије УН на њеној територији. Дакле, све указује да се већина понуђених псеудорегионализационих акробација (слично стварању 5 „статистичких региона“, од којих су 3 унапред задати), односи, de facto, само на “патрљак” централне (“уже”) Србије (још и без Београда).

Каква регионализација је у складу са својствима и интересима Србије?

Не оспоравајући суштинску важност правних, политичких и економских аспеката, показало се да су бројност, тј. територијалност и границе региона од пресудног значаја, не само за конституисање и функционисање, већ и за прихватање регионалне државе од грађана Србије. Сходно томе, требало би потражити одговор на питање каква регионализација је у складу са својствима Србије, те њеним кључним интересом – очувањем целовитости и унутрашње кохезије државе.

· Да ли је то мали број региона, са бројним становништвом и, следствено, великом површином, а уз недодирљивост задатих покрајина и Београда? Одговор је НЕ, и то из неколико кључних разлога: зато што би такви региони лакше тежили аутаркичности, државоликости и центрифугалности; зато што би се унутар њих тешко издвојили оптимални регионални центри; зато што је Србија веома слабо саобраћајно повезана и доступност регионалним центрима била би компликована, напорна, дуготрајна и скупа за грађане из удаљенијих крајева региона; зато што би такви региони били вештачке, анти-географски укрупњене територијалне целине, са великим бројем становника за услове Србије; зато што би организацију власти у њима било тешко успоставити, те такви региони не би били у служби грађана...

· Да ли је то релативно велики број региона, са мањим бројем становника и површином, уз „утапање“ постојећих покрајинских граница у унутрашњост региона? Одговор је ДА, уз следеће најважније аргументе: зато што би центрифугални потенцијал таквих региона био знатно мањи; зато што би постојећи већи функцијско-гравитацијски центри лако прерасли у регионалне центре; зато што би саобраћајна доступност регионалних центара за грађане била лакша (на дневној дистанци и за најудаљенија насеља); зато што би такви региони били географски, демографски, економски, инфраструктурно... складније просторне целине, а не вештачки успоствљени, крупни ентитети као, на пример, установљени „статистички региони“; зато што у Србији са мањим регионима потреба равномернијег регионалног развоја не би остала испразно кабинетско теоретисање и јалово политикантско обећање за далеку будућност, већ би постала остваривија у реалном простору и времену; зато што би се са мањим и складнијим регионима грађани лакше идентификовали и радије их прихватали...

Идеју релативно бројнијих региона у регионалној држави Србији промовисао је 1996. године правник, академик САНУ, М. Јовичић. У сво­је две сту­ди­је он је по­ну­дио устав­но-прав­на ре­ше­ња и организацију власти, те дао уопштен пред­лог политичко-територи­јал­не организације будуће државе Уједињених Српских Земаља (тада СР Југославије).[11] Предвидео је укидање покрајина, али је оставио да се њихове границе поклапају са деловима граница појединих региона, што би, можда, могло да доведе до рестаурације покрајинских граница. Иако је предлог М. Јовичића у суштини био адекватан условима и потребама Србије, територије и границе већине региона више су биле усклађене са класичним, давно превазиђеним физичко-географским датостима, а само делимично са савременим друштвено-географским и функцијско-гравитацијским карактеристикама. Такође, регионализација М. Јовичића поседовала би реинтеграционе потенцијале, али не у мери која је потребна да би се одупрла далеко одмаклој фази фрагментације државе. Сходно томе, требало је кориговати његов модел, са измењеном територијалном морфографијом региона унутар Србије као регионалне државе.

Основни геополитички приступ М. Степића у коригованом моделу регионализације из 1997. године[12] био је центрипетални и реинтеграциони, а геоекономски принципи формирања и омеђавања региона – функцијско-гравитацијски и саобраћајно-географски (доступност центара). Подразумева се да су нека одступања била нужна, не само због основног геополитичког циља, већ и са становишта будућих процеса у којима ће се наћи Србија и Европа. Тако, на пример, поништавање јужне границе АП Војводина (углавном) на Сави и Дунаву и претварање у реликтну међу у унутрашњости територије три региона, није само у функцији онемогућавања очигледне војвођанске центрифугалности у односу на Србију, већ је и у складу са комуникацијским повезивањем читаве Европе посредством паневропских коридора који су трасирани управо долинама Саве и Дунава (Коридори 10 и 7). У супротности је са елементарном геоекономском логиком да се у најужој зони саобраћајних коридора, који представљају осовине интеграције континенталног нивоа, не само повећава степен баријерности покрајинске границе, већ да она уопште постоји. Управо то је анти-евроинтеграцијски став.          

Иако конкретној регионалној организацији и индивидуалним карактеристикама региона није посветио велику пажњу, М. Јовичић је издвојио четири најважнија критеријума на основу којих би се извршило диференцирање простора: 1) број становника, који би требало да буде што уједначенији – оптимално од 500.000 до 1.000.000 становника; 2) историјске сличности; 3) специ­фичности културе, обичаја и менталитета; 4) саобраћајна пове­заност, функцијско-економска интегрисаност и географска (М. Јовичић подразумева физичко-географска) целовитост. Сходно томе, предложио је формирање 13 региона у регионалној држави Уједињених Српских Земаља (тада СР Југославија) – 12 у Србији и Црна Гора као 13. Уважавајући критеријуме М. Јовичића, корекција је, ипак, била неопходна тамо где они нису у складу са реинтеграционим циљем као примарним, те са савременим геоекономским токовима (на пример, велике реке, као што су Сава и Дунав и њихове долине, у модерном свету више не представљају тзв. природне границе, већ управо супротно – трасформисале су се у осе економско-политичке интеграције и концентрације становништва, насеља, привреде, услуга, капитала...). Тако, уместо 12 региона у регионалној држави Србији М. Јовичића, у коригованој верзији М. Степића формирано је 13 региона: Бачка (са Новим Садом као регионалним средиштем), Банат (Зрењанин), Срем и Мачва (Сремска Митровица), Београд (Град Београд), Подунавље (Смедерево), Западна Србија (Ужице), Централна Србија (Крагујевац), Источна Србија (Зајечар), Стара Рашка (Краљево), Ниш (Ниш), Југоисточна Србија (Лесковац), Метохија (Пећ) и Косово (Приштина). Са варијантом М. Јовичића територијално идентични остали су само региони Бачка и Метохија. (карта 2)

Извор: М. Степић, „Политичко-географски аспекти регионализације Србије“. (стр. 26)

Иако просторни и популациони шематизам није тенденциозно и вештачки успостављан, површина већине региона остала је између 5.000 и 10.000км2, а задржан је и оквир од 500.000 до 1.000.000 становика. Неколико одступања не ремети општи склад – незнатно изван наведеног распона пространости су региони Београд, Метохија и Косово (мањи) и Западна Србија (већи), а популационо одступање у односу на назначене оквире имају региони Банат и Источна Србија (мање становника), те Београд и Бачка (више становника). У односу на пописне податке из 1991. године, број становника 2002. године је у свим регионима смањен због негативног природног прираштаја, емиграционих процеса и промењених правила пописа (примењена правила Eurostat-a, према којима се под сталним становништвом подразумева само оно које је присутно и одсутно мање од једне године). Највеће популационе разлике 2002. године постојале су између региона Источна Србија (265.541 сановник) и Банат (377.502 становника), на једној страни, и региона Београд (1.703.286 становника) и Бачка (1.079.889 становника), на другој страни.[13] Највећи део територије региона Источне Србије и Баната су погранични, економски запостављени и деценијама депопулацијски крајеви, те је њихова алармантна демографска ситуација реалност која се не може променити вештачким проширивањем територије само да би се успоставила демографска усклађеност.[14] Регион Бачка, заједно са Београдом, представља најразвијенији део Србије и незнатно прелази горњу популациону границу. (табела 1)

 Табела 1: Основна својства региона у регионалној држави Србији

 

 

Назив

региона

 

Површина

региона

(у км2)

Број

становника

у региону

(2002.г.)

Број

општина

у региону

(2002. г)

 

Регионални

центар

I

БАЧКА

 9.139

1.079.889

22

Нови Сад

 

II

БАНАТ

 6.255

 377.502

12

Зрењанин

 

III

СРЕМ И МАЧВА

(или Посавина)

 5.007

 512.157

10

Сремска

Митровица

IV

БЕОГРАД

 3.974

1.703.286

18

Београд

 

V

ПОДУНАВЉЕ

 6.975

 522.331

14

Смедерево

 

VI

ЗАПАДНА

СРБИЈА

11.199

 679.585

21

Ужице

 

VII

ЦЕНТРАЛНА

СРБИЈА

 6.489

 619.360

16

Крагујевац

 

VIII

ИСТОЧНА

СРБИЈА

 6.606

 265.541

 7

Зајечар

 

IX

СТАРА

РАШКА

 7.839

≈ 680.000

12

Краљево

 

X

НИШ

 7.718

 592.323

15

Ниш

 

XI

МЕТОХИЈА

 

 4.700

≈ 800.000

12

Пећ

(или Призрен)

XII

КОСОВО

 4.336

≈ 900.000

14

Приштина

 

XIII

ЈУГОИСТОЧНА

СРБИЈА

 8.155

≈ 620.000

18

Лесковац

 

Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова 2002., Укупно и пољопривредно становништво, подаци по општинама, књига 19, Републички завод за статистику, Београд, 2005. (Напомена: Будући да на Косову и Метохији није спроведен попис 2002. године, број становника региона Метохија и Косово утврђен је на основу различитих процена. Исто важи за регион Југоисточна Србија, који обухвата и садашње косовско-метохијске општине Ново Брдо, Косовска Каменица, Гњилане и Витина. Старој Рашкој из састава садашњих косовско-метохијских општина припада само Лепосавић, са приближно 13.000 становника и изразитом српском већином, те је број становника овог региона најприближнији у табели наведеној цифри.)    Оправдано може да се постави питање зашто је ионако многољудни Београд (далеко изнад постављеног максимума од 1.000.000 становника) додатно увећан прикључењем његовом региону још и општине Панчево? Разлог није само географска близина, већ и изражене саобраћајне и функцијске везе са Београдом, са којим чини интегрални урбано-гравитацијски систем.[15] Регион Београд требало би у овој варијанти регионалне државе Србије да се конституише као дистрикт главног града, а унутар његове територије постојао би Град Београд, у чијем саставу би се налазиле целе садашње урбане општине Савски Венац, Стари Град, Врачар, Вождовац, Звездара, Раковица, Нови Београд и Земун, те урбани делови општина Палилула и Чукарица (укупно 1,1 милион становника 2002. године). Град Београд био би подељен на знатно већи број општина него што има данас, а то важи и за остале општине Региона Београд изван предложеног Града Београда. Уставно-правни статус Региона Београд требало би да буде „симетричан“ у односу на остале регионе, што би формално отклонило сумњу у озваничење постојеће метрополизације. Али, његова реална „асиметричност“, која проистиче из повољности географског положаја, популационе величине, нивоа урбанизације и индустријализације, транзитно-чворне саобраћајне улоге, концентрације терцијарних и квартарних функција, те вишедимензионалног „магнетизма“ који неће моћи много да промене политичке одлуке о децентрализацији – задржаће се и у будућности. То не значи да ће Регион Београд прерасти у један нови, првенствено геоекономски, corpus separatum. Управо регион Беогад имаће кључну кохезиону и интер-регионалну улогу, која ће обесмислити не само сада веома присутну компромитацију идеје регионализације, већ и странпутице на које се лако скреће приликом територијализације и омеђевања региона у регионалној држави Србији.[16]

Важну реинтеграциону улогу, заједно са Регионом Београд, имаће региони Подунавље и Срем и Мачва. Заговорници тезе да је „атак“ на у покрајинске међе на Сави и Дунаву[17] неопростива јерес, сматраће их вештачким и тенденциозно „скројеним“ само да би се поништила наводно историјски заснована аутономија Војводине. Али, управо успостављање ова три региона требало би да допринесе активирању посавско-подунавске осовине развоја не само српских, већ и европских размера. Срем и Мачва већ представљају физичко-географски хомогену долинско-низијску област, омеђену на северу Фрушком гором, а на југу Цером, са реком Савом која тече кроз средиште региона. Мостови код Шапца и Сремске Митровице значајни су не само за унутрашње интегрисање региона, већ и за превазилажење анахроног поимања Саве као баријере. Не би било нелогично и несврсисходно проширивање овог региона према југу, до венца Ваљевских планина (на рачун ионако превеликог Региона Западна Србија). Тако би се добила функцијско-гравитацијска „вертикала“ Сремска Митровица – Шабац – Ваљево, регион би могао да промени име у Посавина, а средиште да постане Шабац.

Регион Подунавље има мање изражену географску хомогеност, али ће Дунав, захваљујући пловној „магистрали“ Рајна – Мајна – Дунав и Коридору 7 који повезују два геополитички и геоекономски разнородна исходишта – северноморски и црноморски басен – у будућности постати прворазредна трансевропска интеграциона „кичма“. Постојећи смедеревско-ковински мост за сада јесте једина, али кључна „копча“, која би требало да омогући унутрашњу кохезију региона, тј. да повеже садашње јужнобанатско „слепо црево“ (општине Ковин, Бела Црква и Вршац), на левој страни, са смедеревским Подунављем и стишко-хомољским крајем, на десној страни Дунава. Функцијско-гравитацијска „потковица“ Вршац – Смедерево – Пожаревац имала би улогу и развојне „локомотиве“ региона.

Реинтеграциона улога региона Стара Рашка и Југоисточна Србија, којима би припадали и делови садашње АП Косово и Метохија, могла би да се сматра дискутабилном због „реалног стања“ формалне управе УН, а фактички далеко одмаклих сепаратистичких тенденција те покрајине. Али, геополитичка емпирија учи да ништа није променљивије од „реалног стања“. Трансформација Србије у регионалну државу, декомпоновање АП Косово и Метохија, те поништавање деструктивних покрајинских међа, било би очигледна потврда не само садашње (дефанзивне) позиције према којој „Србија никада неће признати косовску независност“, већ најава преузимања иницијативе и активног настојања да испуни „уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“[18]. Сходно томе, Региону Стара Рашка, са центром у Краљеву, припојила би се општина Лепосавић, која, у ствари, регионално-географски и не припада Великокосовској котлини, већ Ибарско-копаоничкој области Старе Србије.[19] На аналоган начин, у састав Региона Југоисточна Србија са центром у Лесковцу (из геополитичких разлога то би могло да буде и Врање) требало би да се прикључе садашње општине Ново Брдо, Косовска Каменица, Гњилане и Витина. Регионално-географски, оне припадају крајевима који се традиционално називају Новобрдска Крива Река, Бинач, Изморник и Горња Морава, а не тзв. Косовском Поморављу, које је смишљено тек по успоствљању аутономије.

Неопијемонтску мисију имао би Регион Централна Србија. У просторном смислу, он се налази у средишту државне територије, ту је географски центар Србије (у атару села Драча, код Крагујевца), нема контакт ни са једном суседном државом Србије (још само Регион Београд, „не излази“ ни на једну државну границу) и додирује се са највише региона (шест) предложене регионалне државе Србије. Назив Централна Србија адекватнији је од традиционалног регионално-географског назива Шумадија јер сугерише не само средишњу позицију унутар државе, већ и интегративни карактер региона. Такође, у регион је укључен средишњи део Великог Поморавља (и са десне стране реке), који не припада Шумадији, али јесте у централном делу Србије. Уосталом, ивична зона простора који се сматра Шумадијом у њеним тзв. природним границама Сава – Дунав – Велика Морава – Западна Морава – Дичина – Драгобиљ – Љиг – Колубара, налази се делом у саставу Административног подручја Београда, а делом припада општинама чији су центри изван Шумадије омеђене на наведени начин. Не може се рећи да се општине Лазаревац, Сопот, Барајево, Младеновац, Гроцка, Обреновац (источни део) и све општине урбаног језгра „старог“ Београда пре могу сматрати и називати „шумадијским“, него „београдским“. Њихово становништво се самоидентификује као „Београђани“, а не као „Шумадинци“. Савремени функцијско-гравитацијски и административно-територијални принципи диференцирања и омеђавања густо насељених, изграђених, индустријализованих и урбанизованих простора постали су доминантнији од традиционалних и у основној школи научених – физичко-географских. Исто тако, појас на левој, шумадијској страни Западне Мораве, гравитира и администартивно-територијално припада Чачку, Краљеву, Трстенику и Крушевцу (градовима који се налазе са десне стране реке), регионално-географски сматра се саставним делом Западног Поморавља, а домицилно становништво себе сматра (По)Моравцима, а не Шумадинцима. Када се све то издвоји, остаје само територијално редукована, „реална“ Шумадија, чији назив не би био адекватан за читав централни регион Србије.

И остали региони представљали би јасно индивидуалисане целине, али без капацитета деструктивне самодовољности и центрифугалности. Унутар сваког од њих могуће је успоставити развојну осу или шему, са два, три или више значајних урбаних центара. На пример: у Региону Бачка, то су: Нови Сад – Суботица – Сомбор; у Региону Банат: Зрењанин – Кикинда – Нови Бечеј; у Региону Источна Србија: Књажевац – Зајечар – Неготин – Кладово – (Бор); у Региону Стара Рашка то је шема у облику слова „Т“: западноморавска оса Чачак – Краљево – Крушевац, у коју се са југа укључује ибарска оса Нови Пазар – Рашка – Краљево; у Региону Метохија: Пећ – Ђаковица – Призрен; у Региону Југоисточна Србија: Лесковац – Врање – Гњилане...[20] Тако би била онемогућена централизација региона и „мини-метрополизација“ регионалних средишта, тј. не би се, уместо садашње „београдизације“, добила још и „новосадизација“, „зрењанизација“, „крагујевизација“, „зајечаризација“, „смедеревизација“... Сами региони били би привредно, управно и услужно полицентрични, а развојну атрактивност не би имали само урбани центри, већ и осовине које их повезују. Будући да су региони територијално мали, доступност наведеним центрима и развојним осовинама из ободних делова региона била би лакше остварива, што значи да би могао да се избегне економски и демографски „хало-ефекат“ регионалних међа. (карта 3)

Извор: М. Степић, „Регионализација у функцији унутрашње политичко-територијалне реинтеграције Србије“. (стр. 136)

Предложених 13 региона у регионалној држави Србији не би требало схватити као административно-територијалну догму. Њихова морфографија и границе могли би да се коригују у складу са потребом још наглашеније кохезије и (ре)интеграције државне територије. На пример, не би било нелогично да се Региону Банат прикључе бачке потиске општине Кањижа, Сента, Ада и Бечеј. Тако би се са обе стране реке интегрално развијали двојни, комплементарни градови Кањижа – Нови Кнежевац, Сента – Чока, Бечеј – Нови Бечеј, долина Тисе престала би да буде баријера, већ би постала права развојна осовина, а регион би могао да промени име из Бачка у Потисје. Такође, иако се већина регионалних центара већ сада јасно издваја по географском положају, броју становника и концентрацији функција, уместо њих, ради остваривања специфичних економско-развојних, геополитичких и етно-демографских циљева, могли би да се одреде други: у Региону Метохија уместо Пећи – Призрен, у Региону Југоисточна Србија уместо Лесковца – Врање, у Региону Срем и Мачва уместо Сремске Митровице – Шабац (нарочито ако би се регион проширио према југу, обухватио и Ваљево и преименовао у Посавина)...

Уместо закључка

Постхладноратовски трендовски настројени теоретичари и практичари трансформације светског система агресивно су настојали да свет, заплашен заласком старе епохе, а доласком нових и непознатих времена, убеде да је са победом Запада и либерално-капиталистичког друштвено-економског модела дошао и крај идеолошких конфликата, тј. „крај историје“. Још раније, са експанзијом информационих технологија које су допринеле комуникацијском премрежавању Планете и својом брзином наводно обесмислиле раздаљине (простор), проглашен је и „крај географије“. Сходно томе, поручено је да се приближио „крај геополитике“, коју ће заменити геоекономија и геофинансије. У таквом свету, који је требало да буде уређен у складу са правилима „новог светског поретка“ и претворен у „глобално село“, државе су проглашаване превазиђеним творевинама и непотребним баластом на путу у свеколике интеграције. Наравно, ово је важило само за слабе државе. Моћне државе су наметале ове „нове вредности“ да би саме још више ојачале. Експлозија економско-финансијске кризе крајем прве и почетком друге деценије 21. века коначно је отколонила све сумње у оправданост постојања државе. Суочени са крахом, сви су завапили: „Државо, упомоћ!“ Али, бројне државе већ су биле споља разбијене, неке су се урушиле и поделиле раздиране унутрашњим противречностима, а већина је формално задржала само спољашњу љуштуру државних функција и граница. Систематско слабљење споља, заједно са аутодеструкцијом, ојачалим центрифугалним процесима и намноженим етно-сепаратизмима, водили су у ентропију.  Да би опстале као државе у правом смислу, приоритет радикалних мера требало је да буде усмерен управо на један од најважнијих узрока слабљења и фрагменатације – на неадекватну унутрашњу територијалну организацију државе.

Намера да се изврши административно/политичко-територијална прекомпозиција државе суочава се не само са многим објективним тешкоћама унутрашње географске, историјске, културне, етничке, политичке, економске и друге природе, већ и са интересима великих и регионалних сила, те суседних земаља и њихових експанзионистичких, великодржавних амбиција. Зато ово спада у прворазредно геополитичко питање и требало би да му се приступа одговорно, рационално и, у првом реду, стручно, без комплекса, мистификација и предрасуда. Компромиси су нужност, али краткорочне нагодбе и наметања, посебно у случају Србије, српских земаља и српског народа, раније су се више пута већ показале као катастрофалне. Резултат тога је садашња подела Србије која очигледно води у дезинтеграцију државе. Она је наслеђена из времена „друге“ Југославије, када је била смишљено успостављена са једним, главним циљем – да се моћ Србије „обузда“ и „балансира“. Даље задржавање такве територијалне структуре значило би да Србија сада и сама наставља да неојугословенски спроводи „линију“ слабљења државе и њене самоубилачке фрагментације. Стога је трансформација унутрашње територијалне организације Србије не само питање децентрализације, деметрополизације и ефикаснијег функционисања власти, већ питање очувања територијалне целовитости и опстанка државе.

Преобликовање Србије у регионалну државу био би рационалан поступак, а основни постављени циљ регионализације требало би да буде повећање унутрашње територијалне кохезије и спасавање државе од инерције дезинтеграције и сепаратизма. Али, стварање малог броја региона (4, 5 или 7) само би допринело бирократизацији, етатизацији и међусобној поларизацији тих малобројних региона, те наставку центрифугалних процеса у земљи. Сходно томе, потребан је релативно велики број региона (13). Такви региони, својим просторним својствима и границама, распоредом регионалних центара, функцијско-гравитацијским односима, унутрашњим и спољашњим саобраћајним везама, међурегионалном оријентацијом, те прецизним уставно-правним дефинисањем који би их лишио могућности државоликог статуса и сецесије – допринели би јачању територијалног јединства државе. Региони у саставу регионалне државе Србије били би тзв. средњи ниво власти и територијалне организације (1. ниво: држава – 2. ниво: 13 региона – 3. ниво: знатно увећан број општина од садашњег). Заједно са осталим, првенствено политичким и економским мерама, тако би се поништило постојање покрајина и њихова центрифугалност, те би се дугорочно сузбиле тежње националних мањина и етно-верских група да своје политичке аспирације територијализују у смислу стварања низа сепаратистички настројених просторних целина. Штавише, и међу Србима све наглашеније обласне самоидентификације, регионализми и аутономаштва тако би били обесмишљени.

Овај рад резултат је истраживања у оквиру пројекта 47004 који финансира Министарство науке и технолошког развоја Републике Србије 2011-2014. године.

Литература

Јо­ви­чић, Ми­о­драг (1996), Ре­ги­о­нал­на др­жа­ва – устав­но­пра­вна сту­ди­ја, Ва­јат, Београд.

Јо­ви­чић, Ми­о­драг (1996), Устав ре­ги­о­нал­не др­жа­ве Ује­ди­ње­них Срп­ских Зе­ма­ља - органи­за­ци­ја вла­сти, Вајат, Бе­о­град.

Јо­ви­чић, Ми­о­драг (1997), „Ко­со­во и Ме­то­хи­ја у пред­ло­гу но­ве ре­ги­о­нал­не струк­ту­ре Срби­је“, Ко­сово и Ме­то­хи­ја – иза­зо­ви и од­го­во­ри, Збор­ник ра­до­ва, књи­га 2, Институт за ге­о­по­ли­тич­ке сту­ди­је, Београд.

Оцић, Часлав (2002), „Региономика: уводна разјашњења“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад.

Оцић, Часлав (2005), Увод у региономику, Знамен, Београд.

Степић, Миломир (2000), „Регионализацијом до (ре)интеграције – Србија као регионална држава“, Србија - држава региона, Зборник радова са скупа одржаног у Новом Саду 10. септембра 2000. године, Веће за демократске промене у Србији, Београд.

Степић, Миломир (2002), „Политичко-географски аспекти регионализације Србије“, Гласник, свеска LXXXII, број 1, Српско географско друштво, Београд.

Степић, Миломир (2002), „Регионализација у функцији унутрашње политичко-територијалне реинтеграције Србије“,Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад.

Степић, Миломир (2003), „Регион Београд – дистрикт главног града у регионализованој Србији“, Београд и његов регион, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд.

Степић, Миломир; Драгићевић, Славољуб; Глигоријевић, Вера (2010) „Источна Србија – развојне перспективе у контексту савремених географских промена“, Територијални аспекти развоја Србије и суседних земаља, Географски факултет, Београд.

Стефановски, Мирјана (2002), „Смутње са регионализмом“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад.

Стратегија регионалног развоја Републике Србије за период од 2007. до 2012. године. www.razvoj.gov/Strategije/SRRS/strategija_regionalnog_razvoja.pdf

Устав Републике Србије. (www.srbija.gov.rs/cinjenice_o_srbiji/ustav.php)  

Dr Milomir STEPIC, Full Professor

 SERBIA AS A REGIONAL STATE:

GEOPOLITICAL REINTEGRATION APPROACH

Summary

Separatism, disintegration and fragmentation are the processes that have endangered the territorial integrity of Serbia as a state. One of the principal causes of those processes is the inherited internal territorial structure of the so-called “second” Yugoslavia, retained up to date. That is why the internal administrative and territorial organisation of Serbia ought to be redefined. This is necessary not simply for the purpose of better organisation of governance or more balanced regional development, but for the survival of the state itself. From the viewpoint of Serbia’s interests, the optimal option is neither unitarisation nor federalisation. It is regionalisation. Transformation of Serbia into a regional state would entail constitutional-legal as well as political-territorial restructuring, not at all breakup of the state. Only regionalisation conducted in accordance with the state’s reintegration objective would serve the geopolitical interests of Serbia. Given the above said, formation of a small number of regions (4, 5 or 7) would not serve the purpose of reintegration. Serbia should be formed as a regional state consisting of thirteen regions and a constitutional-legal status that would prevent the regional centrifugality. Functional-gravitational principle should be the key principle in territorial shaping and delineating of the regions. The implementation of this principle would annihilate the proven disintegrative internal boundaries (those of provinces and counties). Moreover, it would enable the creation of new development axes along the future trans-European corridors in place of the existing political, economic and communicational barriers.

Key words: regional state, thirteen regions, reintegration, Geopolitics, Serbia


[1] Часлав Оцић, Увод у региономику, Знамен, Београд, 2005. (стр. 8)

[2] О прецизним одређењима појмова регион, регија, рејон, регионализација, регионализам и других видети у: Часлав Оцић, „Региономика: уводна разјашњења“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад, 2002. (стр. 7-67)   

[3] Постмодерно раздобље преплављено је масовним појмовним релативизацијама, конфузијама, мутантима и тенденциозно непрецизним неологизмима. Ту појаву философ Светозар Стојановић назвао је распојмљивање, а правник Мирјана Стефановски терминолошка мимикрија.  

[4] Ми­о­драг Јо­ви­чић, „Ко­со­во и Ме­то­хи­ја у пред­ло­гу но­ве ре­ги­о­нал­не струк­ту­ре Ср­би­је“, Ко­сово и Ме­то­хи­ја – иза­зо­ви и од­го­во­ри, Збор­ник ра­до­ва, књи­га 2, Ин­сти­тут за ге­о­по­ли­тич­ке сту­ди­је, Београд, 1997. (стр.76)

[5] Критикујући једну страначку идеју поделе Србије на мали број региона, М. Стефановски наводи примере регионалних држава Италије и Шпаније, те напомиње да је у њиховом уставном дефинисању сврсисходно осмишљено „нешто потпуно ново“ (tertium genus – „нешто треће“ или „нешто између“). Она напомиње да се у случају те две државе оправдано стало на пола пута од унитарно уређене државе ка федерацији –  и то „из невоље“. „У обе државе су постојале снажне федералистичке идеје, у Шпанији чак и сепаратистичке тежње, па се регионалном уређењу ту прибегло као мањем злу“. Видети у: Мирјана Стефановски, „Смутње са регионализмом“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад, 2002. (стр. 203) Иако се М. Стефановски у свом чланку успротивила преобликовању Србије у регионалну државу онако како је наведено у том страначком предлогу, не може се оспорити да у Србији постоје „снажне федералистичке идеје“ и „сепаратистичке тежње“ далеко више изражене него у Италији и Шпанији, те да би претварању Србије у регионалну државу требало приступити не само „из невоље“ и „као мањем злу“, већ можда и као једином решењу које ће сачувати државу од дезинтеграције.     

[6] Миломир Степић, „Регионализација у функцији унутрашње политичко-територијалне реинтеграције Србије“,Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад, 2002. (стр. 127-147)

[7] Ако би се изузели идеолошко-геополитички циљеви, теза „Слаба Србија – јака Југославија“ представљала би логички нонсенс. Да ли је могуће да највећи део целине буде слаб, а да целина, захваљујући томе, буде јака? Зар не би данас била комична аналогна крилатица „Слаба Немачка – јака Европска унија“?   

[8] Миломир Степић, „Регионализацијом до (ре)интеграције – Србија као регионална држава“, Србија - држава региона, зборник са скупа одржаног у Новом Саду 10. септембра 2000. године, Веће за демократске промене у Србији, Београд, 2000. (стр. 49)

[9] Видети у: „Стратегија регионалног развоја Републике Србије за период од 2007. до 2012. године“. www.razvoj.gov/Strategije/SRRS/strategija_regionalnog_razvoja.pdf (стр. 172-180). У поглављу 5 („Економска регионализација у функцији приступа ЕУ фондовима“) постоје бројне нејасноће, грешке и алармантни пропусти. На пример: заједно са појмом регион, често се користи и нетачан термин регија; уводе се географски непостојећи називи Источна Војводина (уместо само Банат)и Западна Војводина (уместо само Бачка и Срем); по наслеђеном идеологизованом „покрајинском кључу“, аналогно се уводе Западно Косово (уместо Метохија) и Источно Косово (уместо /Велико/ Косово, са осталим областима) Такође, у табели бр. 26 (стр. 179) наводе се одабрани статистички подаци за регионе треће варијанте, али само за њих седам, а не девет. Збирни резултати односе се на Републику Србију, без икакве напомене да су (и зашто су) изостављени тзв. Западно и Источно Косово (вероватно због непостојећих пописних података).

[10]  Видети преамбулу и чланове од 182. до 187. Устава Републике Србије из 2006. године. Устав Републике Србије. (www.srbija.gov.rs/cinjenice_o_srbiji/ustav.php)  

[11] Ми­о­драг Јо­ви­чић: Ре­ги­о­нал­на др­жа­ва – устав­но­пра­вна сту­ди­ја, Ва­јат, Бе­о­град, 1996.

Ми­о­драг Јо­ви­чић: Устав ре­ги­о­нал­не др­жа­ве Ује­ди­ње­них Срп­ских Зе­ма­ља - ор­га­ни­за­ци­ја вла­сти, Ва­јат, Бе­о­град, 1996.

[12] Инспирисан предлогом регионалне државе  М. Јовичића из 1996. године, али коригујући његову територијалну конкетизацију, те допуњавајући је специфичним политичко-географским и геополитичким гледиштима, М. Степић први пут је представио свој модел у саопштењу „Политичко-географски аспекти регионализације Србије“, на научном скупу Перспективе и правци развоја географске науке, који је одржан 12-15. новембра 1997. године на Брезовици. Реферат је објављен у тематском броју часописа Гласник СГД-а као зборник радова са тог скупа тек пет година касније. Видети: Миломир Степић, „Политичко-географски аспекти регионализације Србије“, Гласник, свеска LXXXII, број 1, Српско географско друштво, Београд, 2002. (стр. 17-30) У чланцима који су касније објављивани овај модел је допуњаван и детаљније разматран (на пример, са становишта промењене функције Београда, у контексту развојних могућности Источне Србије...), али основне поставке, број региона и њихове границе нису мењани.

[13] Упоредити број становника за 2002. годину из табеле 1 у овом раду са бројем становника из 1991. године у табели 1 у раду: М. Степић, „Политичко-географски аспекти регионализације Србије“. (стр. 27)    

[14] Управо Источна Србија спада у регионе са већ деценијама најизраженијим негативним природним прираштајем и негативним миграционим салдом. Демографски суноврат је примарни проблем и једно од значајних развојних ограничења овог дела Србије. Неадекватна регионализација, где би овај простор, на пример, био „утопљен“ у велики регион „од Дунава до Пчиње и од Мораве до границе са Бугарском“ (као што се сада налази у региону Јужна и Источна Србија из састава усвојених „пет статистичких региона Србије“), додатно би негативно утицала на његове демографске и економске перспективе. Супротно томе, конституисање једног региона од садашњег Борског и Зајечарског округа (изузимајући општину Соко-бања), тј. „праве“ Источне Србије, са седам општина, омогућило би не само развојну шансу, већ и прилику да се успори или заустави смањење броја становника. Детаљније видети у: Миломир Степић, Славољуб Драгићевић, Вера Глигоријевић, „Источна Србија – развојне перспективе у контексту савремених географских промена“, Територијални аспекти развоја Србије и суседних земаља, Географски факултет, Београд, 2010. (стр. 135-141)      

[15] Панчево је само 13 км удаљено од Београда као милионског града, према коме су усмерене интензивне економске везе и дневне миграције панчевачких радника, ученика, студената... Потпуно нелогично, Панчево је административно везано за Нови Сад само зато што се налази унутар АП Војводина.   

[16] Детаљније видети у: Миломир Степић, „Регион Београд – дистрикт главног града у регионализованој Србији“, Београд и његов регион, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2003. (стр. 21-33)

[17] Јужна „граница“ АП Војводина ни сада није целом дужином на Сави и Дунаву. Београд се простире и са леве стране река, а општини Сремска Митровица припада неколико села на десној страни Саве, у Мачви.

[18] Преамбула Устава Републике Србије из 2006. године.  

[19] Северни делови општине Лепосавић нису били у саставу Аутономне Косовско-метохијске области 1945. године, већ су прикључени тек 1959. године.

[20] Детаљну анализу сваког од 13 предложених региона, са посебно наглашеном геополитичком димензијом, видети у: Миломир Степић, „Регионализација у функцији унутрашње политичко-територијалне реинтеграције Србије“,Зборник Матице српске за друштвене науке, 112-113,  Матица српска, Нови Сад, 2002. (стр. 137-146)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер